NOVI FESTIVAL AUTORSKOG FILMA (II)

OPREZ: Spojleri na putu!

DOM/Home (r. Ursula Meier)

Žene reditelji, ta divna stvorenja... Ah.

Zamislite da sa svojim partnerom i svoje troje dece živite tik uz nikad-otvorenu deonicu autoputa. Zamislite da se vaša starija kći po ceo dan sunča slušajući otpanjene Young Gods, da je vaša mlađa kći ružnjikava štreberka, a da vaš sin jedinac sate provodi vozikajući bajs po sred neotvorenog autoputa. Zamislite da sa njima i svojim partnerom predveče igrate hokej na betonu, a da vaš partner voli da zapali pljugu i odsedi par minuta u fotelji koja stoji na sred pomenutog autoputa. Zamislite da dane provodite opsesivno slušajući radio, bespogovorno obavljajući sve poslove jedne domaćice, uvereni da su ljudi izgradili stotine kilometara autoputa da nikada njime ne bi provozali ni jedan jedini auto. Zamislite da se sve to dešava negde na jugu Francuske u sred leta. I na kraju zamislite da jednoga dana, pravo niotkuda, posle 10 godina pauze u izgradnji, dođu bageri, kamioni, srede put i puste ga u promet. O čemu vas, u slučaju da baš tada ne gledate kroz prozor, izveštava jedina od sada dostupna radio-stanica- „Radio Autoput“.

Ako vi ne možete sve to da zamislite, Ursula Meier je to učinila za vas.

Iako se nigde eksplicitno ne kaže, ali vrlo brzo postaje jasno (prisustvo Isabelle „lujke“ Huppert tom utisku znatno doprinosi) da je porodica bila prinuđena da sebi napravi dom na ovako neobičnoj lokaciji zbog „nekakvih“ mentalnih problema koje je majka imala (ili otac, ili mlađa ćerka, Ursula knows...). U porodici vlada hipi atmosfera, pa je slobodan duh blisko vezan sa razgolićenim telom pojedinih članova. Mašine i radnici koji dolaze da otvore put su nemi i hladni, čime je još jače podvučena distanca između komune i civilizacije. U početku, prisustvo prorađenog autoputa je duhovito dočarano (saznajemo ko je prvi čovek koji je prešao rutu E57, kada se desi nesreća na putu to stvara kolonu automobila koja, praktično, stoji u dvorištu doma...) ali, kako vreme odmiče, članovi porodice sve teže podnose buku i gužvu koja im je pod prozorom. I tu počinje neki drugi film...

Ako je prvi deo filma bio radikalna satira na breme civilizacije koja ubija naše „ljudske“ potrebe, drugi deo filma je dramski neutemeljena, isforsirana studija psihoze čija kulminacija nema problem ne zato što je apsurdna, već zato što je prilično neuverljiva i sasvim nepoveziva sa prethodno prikazanim. Zato i kraj filma, propraćen pesmom Wild Is The Wind u izvedbi Nine Simone, pre izgleda kao da je izašao iz rediteljkinog pajpa nego da je dramski zaključak jedne smislene celine. Šteta.

VENDI I LUSI/ Wendy And Lucy (r. Kelly Reichardt)

Žene reditelji, ta divna stvorenja... Ah.

Prepričaću vam šta se dešava u ovom filmu od četrnaestog do devetnaestog minuta. Čuvar tržnog centra pomaže Wendy da izgura svoj pokvareni auto sa parkinga na ulicu. Kada kola stanu na parking duž trotoara, on joj saopštava da malo dalje ima servis koji je dobar. Wendy otvara haubu i gleda u motor. Zatim zatvara haubu. Nakon toga bezuspešno tri puta pokušava da upali auto. Odustaje. Ona i njen pas Lucy odlaze do javnog toaleta koji se nalazi preko puta ulice.

Suvoparna, realistička priča o Wendy (neprepoznatljiva Michelle Ledger Williams) koja putuje na Aljasku, ali joj se negde u Oregonu pokvare kola, a potom i sticajem okolnosti izgubi kuče Lucy, pravljena je tako da manje bude više. Ali, ponekad treba podvući crtu i priznati da je to „manje“ zapravo „skoro ništa“.

Bez obzira na to koliko vam, kao bivšem kučkaru, jedna napuštena sterilisana kuja može izmamiti suza.

PRLJAVŠTINA I MUDROST/ Filth And Wisdom (r. Madonna)

Žene reditelji, ta div... Brate, Madonna!!!

Postoje dva načina da se priđe ovom filmu. Prvi je da uzimate u obzir da ga je režirala „kraljica popa“, a drugi je da to sasvim zanemarite. Jasno je da je u prvom slučaju film objektivno nahebao, dok ćete u drugoj varijanti morati dublje da se zapitate koji je razlog što ste ga uopšte pogledali. Ja se, naravno, odlučujem za ovaj prvi.

Zato i moram da priznam da je Prljavština i mudrost neopevano i prilično dosadno đubre koje pokazuje da je Madonna od svih stvari koje želi da bude najtanja kao autor. Ona jednostavno nema šta da kaže i otuda su sve moguće kontroverze kojima se tokom karijere poigravala zapravo samo vešta manipulacija „već rečenim“. Kako je i zašto ona došla na ideju da režira verovatno treba pitati neku od njenih sobarica koja je prisustvovala raspravi Ritchie-jevih kada je Madonna Guy-u prebacila da će ako on ikada nauči da isprži kajganu ona režirati film. I tako i bi.

Smešten u London P&M je paskaljevićevska komedija (mislim, naravno, na kasnog Paskaljevića) o troje ljudi koji pokušavaju da se pomere sa margine, kako društva, tako i sopstvenih života. A.K. (Eugene Hutz) je lider (svog stvarnog) benda Gogol Bordello koji pokušava da uspe no smoking miksom ciganske muzike i panka. U radno vreme A.K. radi kao sado-mazo prostitutka. Holly je balerina u koju je A.K. zaljubljen i koja je prinuđena da zarađuje za život baveći se striptizom. Njihova treća cimerka je Juliette, apotekarska službenica koja od svog gazde Indusa drpiše lekove, pokušavajući da zaradi pare za odlazak u Afriku gde želi da pomaže gladnoj deci. Svako od njih ima po (najmanje) jednog epizodnog lika sa kojim gradi odnos koji rezultira „velikom promenom“. Paradoks je da o tim epizodnim junacima saznajemo više nego o glavnima, kao i da sve ono što ovaj film klasifikuje kao komediju i jeste smešno leži upravo u njihovim tragikomičnim sudbama.

Madonnina priča ima dva čina i muzičko finale. U prvom činu upoznajemo junake (to sam vam ispričao), u drugom činu oni pokušavaju da urade nešto sa svojim životom (i to sam vam ispričao), u muzičkom finalu, na koncertu grupe Gogol Bordello, dolazi do kolektivne emocionalne ekstaze koja nam dočarava da su svi likovi pronašli budućnost koja obećava. Na početku i na kraju filma, zadovoljstvo mi je da vam to tek sada otkrijem, A.K. (a možda i Eugene Hutz) nas upoznaje sa komplikovanom filozofijom koja stoji iza ovog dela- gde ima prljavštine, tu će doći i do potrebe za mudrošću, gde ima mudrosti, tu će doći do potrebe za prljavštinom, svetla nema bez mraka, lepote bez ružnoće, soli bez šećera, Srbije bez Kosova... Ako vas ovakve životne misterije prosvetljuju više od pustog Madonninog „only when I’m dancin’ can I feel this free“, vi ni ne zaslužujete bolje od ovog filma.

Sad mi pada napamet kako je možda mudri Guy u nekom trenutku Madonni rekao- Ej, a što ne smestiš celu priču u Njujork početkom osamdesetih i ispričaš nam kako je tebi bilo sa svim onim dođošima, pederima i kvazi-umetnicima. To je teren koji poznaješ! Umesto da razmisli o tome, Madonna mu je samo pokazala prljavi srednji prst.