M. Marković: Kad se dogodi strast

Bajka „Beli, beli svet“ Milene Marković (videli smo je na Belefu, u režiji Rahima Burhana), od koje je, kako tvrdi autorka, iskorišćen samo naslov za potpuno novu i drugačiju priču, ovih dana doživljava filmsku verziju. Posle dvogodišnjih priprema, u Boru je nedavno pala prva klapa novog filma reditelja Olega Novkovića, čiji scenario potpisuje Milena Marković.

Milena je proslavila savremenu srpsku dramu na domaćim i inostranim scenama („Paviljoni“, „Šine“, „Nahod Simeon“, „Brod za lutke“, a među mnogobrojnim priznanjima ima i nagradu za scenario filma „Sutra ujutro“, takođe u režiji Olega Novkovića), ovog puta napisala je tragediju o ljubavi i smrti. Kako je navedeno u sinopsisu, to je „strast sa sjajem noževa u očima, surova igra opčinjavanja i potčinjavanja, koju igraju odbačeni, otpadnici, lopovi i očajnici, ljudi sa periferije koje je napustilo i društvo i sopstvena sudbina“.

- Ipak, nisam spremna na uopštavanja - kaže Milena Marković, za koju je poezija važnija od drame, i koja tvrdi da „je nikakva mudrost, cinizam i gledanje sa strane ne uzbuđuju kao emocije“.

* Zanimljivo je da je projekat dobio biografiju još na startu. „Beli, beli svet“ predstavljen je na Festu, i još u fazi razvoja dobio je nagrade Sarajevskog festivala, Francuskog fonda za film, a predstavljen je i na Kanskom festivalu. Da li to već daje akreditiv da će film biti značajno ostvarenje?

- Scenario za film radio se dugo i temeljno, projekat je izazvao pažnju na raznim festivalima, dobio je podršku nemačkih i švedskih producenata. Ne znam da li će film biti značajan, i ne volim da koristim takve termine. Biće iskren, biće do kraja, biće sav od krvi koju mogu da puste autori, reditelj Oleg Novković, direktor fotografije Miladin Čolaković, glumci Uliks Fehmiu, Hana Selimović, Jasna Đuričić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Marko Janketić, Meto Jovanovski, scenograf Aljoša Spajić, kompozitor Boris Kovač.

* Filmu je prethodio dokumentarac „Rudarska opera“, posvećen Boru kao simbolu propasti grada. Kakvo je to iskustvo bilo za vas?

- Film „Rudarska opera“, u režiji Olega Novkovića, bio je značajna prekretnica u mom životu. Ja sam iz te najveće rupe u Evropi, iz tog grada, napisala razne stvari.

* Radnja novog filma događa se u „svakom gradu“ na planeti, koji je kao i Bor ostao bez budućnosti. Da li je to pravi ambijent za poetsku, fatalističku strast, koja se gotovo uvek završava smrću?

- „Beli, beli svet“ nije savremena priča o nama danas, niti ja pravim priče u množini. To je, nadam se, priča koja može da se desi uvek. O ljubavi i smrti. Danas se dešava mojim junacima sa kojima ja živim i dišem. I sve je strašno, i životno, i u stalnom obnavljanju. Jer, sve se završava smrću. Šta je to što se ne završava smrću? Jedino što gledamo da ostane jeste ono što napravimo, odnosno, možemo da se nadamo da će to da ostane.

* Junaci priče su stariji muškarac i mlada devojka. Ima li značaja to što su oni očajnici sa periferije koji su izgubili sve, i kojima je preostala samo strasna žudnja za životom?

- Ne vidim razliku između ljudi sa periferije i ostalih, svi su ljudi isti. Svi žude za nečim, hoće nešto što nemaju, svi su gladni. Ovo je priča o gladnim ljudima, a oni mogu biti bilo gde.

* Da li je tu prisutno i nešto od ovdašnjeg emotivnog „folklora“ - u našem balkanskom paklu, oduvek se smatralo da se „od ljubavi mora umreti“?

- Mislim da ne. Takvih emocija ima na krajnjem severu, i u engleskim baladama, i svuda. Jednostavno, potpuno predavanje ljubavi ima veze sa umiranjem.

* Poslednja nagrada koju ste dobili je „Todor Manojlović“, ona potvrđuje da vaši komadi „ulaze u dijalog o prevrednovanju vrednosti i postavljaju nove okvire umetničkog stvaralaštva na srpskom jeziku“. Zbog čega su u pisanju za vas, kako ste izjavili, ipak retki trenuci radosti?

- Kada sam to izjavila, rekla sam da ljudi kojima je poziv neka umetnička disciplina, uglavnom pate i razdiru se u tome što rade. Radost je primarna kod ljudi kojima to, zapravo, nije poziv, nego vrsta hobija kome se predaju, bez naplaćivanja. Ne vidim tu ništa radosno. Radost je negde drugde. Sediš, nasmeješ se, radostan si, radost je detalj. Svakodnevno bavljenje umetnošću je muka, rad, i velika samodisciplina.

BOLjI ČOVEK
* FILM „Sutra ujutro“, takođe kao lajtmotiv ima strast, dok su okolnosti iz devedesetih prisutne kao ambijent. Ipak, mnogima se čini da je to priča od angažmana, o „malim ljudima“ kojima se na kraju uvek ispostavlja da plate najskuplji ceh istorije?

- U toj priči je, osim erotske ljubavi, i prijateljstvo, i izdaja. Taman posla da sam se bavila društvenim zbivanjima i „malim ljudima“. Ja sam se bavila konkretnim odnosima i pričom. O čoveku koji je sticajem životnih okolnisti primoran da u toku nekoliko dana položi račune sam sebi i drugima. O nekom, ko na kraju priče nije srećniji, ali je zato bolji čovek.

PLANINA ZA SUSRET
* DA li biste i za poeziju, kao i za dramu, mogli da kažete da je arena ljudskih strasti?

- Ne. Lirska poezija je intimna stvar. Ukoliko je prava, pa se ljudi tu nađu, ona je više planina na kojoj se neki sretnu da pogledaju okolo, i da osećaju strah, tugu, moć, žudnju. U poeziji nema borbe, ima samo spajanja.