Narkomanija nije bolest društva

Malo je onih koji se potpuno izleče od droge, ali je mnogo onih koji mogu sprečiti nastanak novih zavisnika, kaže Simić koji je šef Odseka za sudsku psihijatriju Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

"Ne može baš svako da postane narkoman samo zato što je nekad probao drogu, i nisu društveno okruženje i okolnosti glavni preduslov za uzimanje psihoaktivnih supstanci. Da je narkomanija samo problem društva, onda ne bismo imali zavisnike u svim zemljama sveta, uključujući i skandinavske i Švajcarsku, koje su svojim građanima obezbedile vrlo kvalitetne uslove života ", ističe doktor.

Prema procenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu ima oko 35.000 narkomana, a u celoj Srbiji oko 80.000. Istovremeno, u celom svetu, prema podacima UN, ima 200 miliona ljudi koji su probali drogu, navodi dr Simić u priručniku „Sve o narkomaniji”.

"Siromaštvo samo po sebi ne može da bude uzrok zavisnosti, posebno zato što je narkomanija prilično skupa bolest. Kada pogledate prosečnu socijalnu strukturu zavisnika, tu zaista nema sirotinje. Težak zavisnik dnevno prosečno troši 50 do 100 evra. Ako nema, onda krade ili se bavi prostitucijom. Sve aktivnosti sračunate su samo na jedan cilj – da dođe do droge, i to postaje njegov osnovni životni motiv. U isto vreme, na istom mestu, rođeni brat ili sestra nekog zavisnika je odličan đak, dobija nagrade i primeran je u svakom pogledu, a odrastali su u potpuno istim uslovima i u istoj porodici. To je još jedan od mnogih egzaktnih dokaza da su u osnovi zavisnosti prevashodno poremećaji ličnosti, i da su oni glavni uslov za nastanak narkomanije", kaže dr Simić u razgovoru za „Politiku”.

Oni koji se teško nose sa stresnim situacijama, imaju nisko samopoštovanje i slab kapacitet za ispunjenje svojih očekivanja, u većoj su opasnosti da probaju drogu nego ljudi koji imaju zdrav stil života, pozitivno razmišljanje, bave se sportovima i kvalitetno ispunjavaju svoje slobodno vreme.

"Poremećaji ličnosti su prijemčiv teren za razvoj bolesti zavisnosti. Zloupotreba droga predstavlja mogući sledeći korak kod osoba koje su još od detinjstva loše prilagođene i imaju češće neadekvatno ponašanje, kao i kod onih koji su nezreli, anksiozni, depresivni ili psihotični. Narkomani su emocionalno i socijalno nezrele ličnosti, koje svoje planove i ciljeve podešavaju trenutnim željama i nagonima, a ne stvarnim potrebama i objektivnim okolnostima. Emocionalno su labilni i preosetljivi, imaju niži prag tolerancije na frustracije i nedovoljno im je razvijena savest", objašnjava dr Simić.

Zato i u lečenju treba više usmeriti pažnju na ličnost zavisnika a manje na efekte droge. Međutim, malo je onih koji su uspeli da se potpuno izleče i zato su narkomani često „otpisani” i za svoju porodicu i za društvo. Čitave porodice materijalno propadaju zbog bolesti zavisnosti.

" Mnogo je više onih koji mogu sprečiti nastanak novih narkomana. Prvi zadatak državnih organa jeste da drogu učine nedostupnom, a škole bi trebalo da uoče psihički labilne adolescente i da se pobrinu da sa takvim mladim ljudima rade psihološka savetovališta i psihijatrijske institucije. Nastavnici treba da identifikuju učenike pod rizikom i da im na vreme ponude pomoć i podršku u lečenju", kaže dr Slobodan Simić.

On naglašava da je nasleđe veoma važan faktor za nastanak bolesti zavisnosti. Jer, ako roditelji imaju poremećaj ličnosti i ako su sami skloni upotrebi alkohola ili droga, postoji rizik da će isti problem imati i deca.

" Do poremećaja ličnosti ne dolazi zbog uzimanja psihoaktivne supstance, već do konzumiranja psihoaktivnih supstanci dolazi zbog poremećaja ličnosti, koji predstavlja urođen poremećaj. Dakle, neki narkomani se rađaju sa sklonošću ka bolestima zavisnosti. Loše društvene okolnosti nisu dovoljan faktor da jednu stabilnu zdravu ličnost podstaknu da uzima drogu", kaže Simić.

Država i društvo su, međutim, i te kako pozvani da rade na prevenciji.

"Treba poboljšati opšti standard društva i socijalnu sigurnost, eliminisati osećaj beznađa i rezignacije kod mladih stvaranjem realnih društvenih perspektiva za zaposlenje i rešavanje stambenih problema, pomoći nefunkcionalnim porodicama, obezbediti alternativne vidove angažovanja mladih, kao što su sport i kultura. Sve su to zadaci za državne, socijalne, obrazovne, kulturne i zdravstvene institucije ", kaže dr Slobodan Simić.

Iako dobri uslovi života nisu garancija protiv bolesti zavisnosti, državni organi bi mogli da se potrude i što više poboljšaju životne uslove naročito mladih, pa bi time, kaže doktor, izbor između samouništenja ili života bio mnogo lakši.