Privrednici nezainteresovani za Bar

Stručnjaci su i ranije upozoravali da Srbija nema interesa da uđe u vlasničku strukturu barske luke jer se preko te destinacije izvozi jedva 20 odsto naše robe, dok mnogo veći broj koristi transportne puteve preko Kopra, Rijeke, Soluna i Konstance.

Kada je o uvozu reč, još je manji procenat tereta koji putuje tim pravcem jer gotovo svi veliki uvoznici, koji koriste kontejnerski transport, idu preko hrvatskih luka.

Mogućnost da srpska preduzeća naprave konzorcijum i dostave ponudu na tender za prodaju 54 odsto kapitala barske luke, najpre je najavio ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić, nakon njega i vicepremijer Mlađan Dinkić, a nezvanično i premijer Mirko Cvetković priprema sastanak sa domaćim biznismenima kako bi razmotrili tu ideju.

Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić kaže da će do kraja sedmice biti poznato da li će srpski privrednici učestvovati na tenderu za kupovinu crnogorske luke Bar. On je rekao da je Vlada Srbije odlučila da formira konzorcijum privrednika koji imaju poslovne interese sa lukom Bar i da će tokom ove sedmice biti održan prvi sastanak vezan za njegovo učešće na tenderu.

Mrkonjić je naglasio da se sa ruskim partnerima ne razgovara o eventualnom zajedničkom učesću na tenderu za privatizaciju Luke Bar i ponovio da se sa predstavnicima Ruske Federacije razgovara o zajedničkom učešću u revitalizaciji pruge Beograd-Bar.

Luka Bar ima kapacitet da prihvati osam miliona tona robe godišnje, ali kako se u razvoj infrastrukture godinama nije ulagalo, sadašnje mogućnosti ne prelaze 2,5 miliona tona. Dodatni problem je stanje pruge Beograd-Bar, ne samo u crnogorskom delu, nego mnogo više na trasi kroz Srbiju, gde brzina na mnogim deonicama ne može da pređe prosečnih 30 kilometara na sat, a uz to su i ograničene mogućnosti kontejnerskog transporta.

Da bi se mnogi od tih infrastrukturnih nedostataka barske luke „ispeglali“ potrebno je ozbiljno ulaganje obe države, a u sadašnjoj situaciji malo ko od privrednika može da računa na skoriju realizaciju tih projekata. Ne samo da je neizvesno kada će biti rekonstruisana železnica, nego je u maglovitim planovima i izgradnja autoputa od Beograda do Bara.

Takođe, velika ulaganja bila bi potrebna da se produbi plitak lučki gaz, zbog čega sada u Bar ne mogu da pristižu veliki prekookeanski teretni brodovi. Pod takvim okolnostima, teško je utvrditi zbog čega bi baš srpski privrednici mogli da se zainteresuju za tako ozbiljnu investiciju. Dodatni razlog za dilemu je što gotovo nijedna od kompanija sa liste najvećih uvoznika i izvoznika, ne vidi sebe u tom poslu. Ninko Tešić, generalni direktor Impol Sevala iz Sevojna, kaže za Danas da u toj firmi nije bilo razgovora o mogućnosti da uđu u konzorcijum za privatizaciju Luke Bar.

„Kompletan izvoz realizujemo kamionskim saobraćajem za Evropsku uniju, dok kontejnerski, koji je nekada išao za Ameriku, sada radimo samo sporadično, što zbog nepovoljnog odnosa dolara prema evru, što zbog velike konkurencije koja na tom tržištu dolazi iz Indije i Kine“, kaže on.

Tešić dodaje da „Luku Bar koristimo samo za uvoz sirovine iz Rusije, a dovozimo je do Sevojna železnicom ili kamionima. Menadžment Sevala nije razgovarao o mogućnosti učešća u kupovini te luke, a koliko znam o tome ne razmišljaju ni u slovenačkom Impolu koji je vlasnik naše kompanije“.

I u Jugoimportu kažu da nikakvih razgovora na tu temu nije bilo, niti da je takva mogućnost ikada pominjana, a sličan stav imaju i u kompaniji Ist point.

„Nismo zainteresovani za Luku Bar. Godišnje, preko našeg terminala u Konstanci, realizujemo uvoz i izvoz oko 1,8 miliona tona robe. Mesečno Dunavom prevezemo kontingente koji premašuju 100.000 tona, dok železnicom do Bara i preko luke u tom gradu, ide deset puta manje robe, između ostalog i zbog toga što je transport do Konstance upola jeftiniji“, tvrde u Ist pointu.

U kompaniji Tetra pak „nisu bili u mogućnosti da nam daju zvaničan odgovor“, a iz Ju es stila je stiglo obaveštenje da „nemaju komentar na tu inicijativu“. Nešto otvoreniji prema ideji srpskih političara bio je v. d. direktora Petrohemije Saša Pavlov.

„Ne mogu da kažem da nismo zainteresovani za udeo u Luci Bar, to je dobra ideja, ali se naša kompanija nalazi u restrukturiranju, u veoma teškoj finansijskoj situaciji, i ne bi mogla da finansira realizaciju te ideje. Naša tehnička služba je pre nekoliko meseci bila u Luci Bar i sagledavala uslove za zakup skladišta za sirovi benzin, s obzirom na to da veće količine robe smanjuju troškove odlaganja, ali ni te veće količine nismo mogli da finansiramo, tako da smo i od te ideje odustali“, kaže Pavlov.

Još je neizvesnija situacija kod preduzeća čiji su većinski vlasnici strane kompanije. U korporaciji Tigar iz Pirota podsećaju da velike količine robe koja se proizvodi u njihovim pogonima ide u izvoz, ali da ne mogu sami da donesu odluku o ulaganjima te vrste jer se najveći deo kapitala tog preduzeća nalazi u vlasništvu francuskog Mišelina.

Slična situacija je i kod kompanije Sunoko, koja je u vlasništvu nemačkog Nordcukera, i gde su nam kratko odgovorili da odluke takve vrste donosi većinski vlasnik. Ako je kod najvećih uvoznika i izvoznika ideja o učešću u privatizaciji barske luke naišla na hladan prijem, na koga to računaju premijer i ministri? Ako su u kombinatoriku uključena manja preduzeća, možda bi valjalo podsetiti da su njihovi značajniji spoljnotrgovinski partneri uglavnom firme iz regiona, eventualno iz Evropske unije, a to podrazumeva transportne puteve koji ne idu preko Bara.

Uz to, već je opšte mesto da su domaća preduzeća upletena u mrežu dužničko poverilačkih odnosa i da ih konstantna nelikvidnost sprečava da ulažu čak i u svoje strateške razvojne programe.

S druge strane, ako se nade polažu u javna preduzeća, postavlja se pitanje iz kojih će fondova da izdvoje tako velike sume, kada je većina njih ili u gubicima ili već godinama ne uspevaju da ulože kapital u razvoj osnovne delatnosti, a gotovo izvesno i ne ispunjavaju uslove tendera.