Bolji život - hajde da se svi vratimo u despotiju

Teško je proceniti kada je Srbija bila ekonomski stabilna zemlja, kojoj bi i mnoge veće države pozavidele. Jer, otkad je Sveti Sava odlučio da utera boga u ovo ludo pleme, pa do druge decenije 21. veka, ovde je uglavnom, što bi rekao Goran Vuković, bila neka muka, patnja i zatvor. I tako sve do najskorije vesti, koja glasi da će zbog raznih investicija MMF i Evropska banka da nam otmu Komercijalnu banku. Taman malo krene, pa opet dobijemo pola veka tuge i besparice. Logično pitanje koje se nameće glasi: da li je Srbija ikada u svojoj burnoj istoriji bila solventna država, a većina njenih građana zadovoljna i finansijski iznad granice siromaštva.

Da bismo odgonetnuli ovu glavolomku, konsultovali smo istoričara Nebojšu Jovanovića, koji kaže da su berićetniji periodi u srpskoj istoriji bili u dva navrata: od 1402. do 1459. godine, u vreme despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. Onda je usledila povelika turska pauza, a zatim je otadžbina doživela procvat od sredine 19. veka do 1914. godine.

"Druga polovina 19. veka je veoma značajna, imali smo stalni ekonomski uspon, a u to vreme su izgrađeni Beograd i svi veći gradovi u Srbiji. Sve velike javne zgrade su podignute u to vreme, a izgrađena je i železnica. Pokrenuta je industrija i otvarani su fabrički pogoni. A onda je usledio rat i 60 odsto industrijskih kapaciteta države je uništeno. I u toku '30-ih godina, u vreme vlade Milana Stojadinovića, došlo je do ekonomskog napretka", kaže Nebojša Jovanović.

Što se vremena despotovine tiče, Jovanović kaže da je tada zabeležen najveći rast u oblasti rudarstva i trgovine i pojava prvih gradova, uprkos tome što je Srbija tada već bila u dvostrukim vazalskim odnosima prema Ugarskoj i Turskoj.

Svakako, ne bi trebalo zaboraviti ni stvaranje nove Jugoslavije, kada je Josip Broz Tito uz pomoć kredita i radnih akcija, od Srbije, Hrvatske i ostalih zemalja srpskog govornog područja napravio srećnu zemlju radnika i seljaka. Od Drugog svetskog rata, i ono malo što se od prethodnog krvoprolića izgradilo u Srbiji je srušeno, ali je u obnova i izgradnja krenula udarnički. Prema rečima ekonomiste Miroslava Zdravkovića, u lepo vreme života naših predaka, u ovom slučaju roditelja, može da bude ubeležen i period između 1945. do 1981. godine. Dok je narod, mahom sa pravom, između dva velika rata psovao i kralja i otadžbinu.

"Tito je umro 'na vreme', jer bi nas posle 1981. godine pokosila ekonomska kriza u svakom slučaju. I sve do 1973. godine beležen je dobar posleratni ekonomski rast, što se poklopilo sa takozvanim zlatnim dobom procvata ekonomije na globalnom nivou", objašnjava Zdravković.

Ipak, i nepogrešivi Tito je u početku pravio početničke greške, ako se tako blago može objasniti činjenica da je nova reviolucionarna vlada streljala većinu obrazovanih ljudi u Beogradu i šire. Osim toga, prema Zdravkovićevim rečima, selo je od starta bilo zapušteno na račun brze industrijalizacije, što je imalo kontraefekat i posledice na dugoročnom planu.

"Sećam se da mi je deda pričao kako je sa džakom brašna putovao u Sloveniju, da bi ga menjao za jednu ćurku. Selo je u startu bilo zakopano, jer ih je nova vlast povezivala sa četnicima, koje treba izbrisati. Što je za posledicu imalo migraciju stanovništva iz sela u gradove koji su se razvijali dok su mogli", govori Zdravković.

Problem je bio i u tome što su se druge zemlje, zajedno sa Srbijom, u Jugoslaviji razvijale, a mi smo nastavili da se zadužujemo bez posebnog razloga. I to je na kraju stiglo za naplatu.

Pa ima li onda rešenja? Postoji li velika alhemičarska tajna ekonomskog uspeha, a da nije u vezi sa naftom? Prema tvrdnji Miroslava Zdravkovića, rešenje je prilično jednostavno, samo što srpska elita toga nikako da se doseti. Trik je u štednji, mudrim investicijama i dugoročnim planovima.

"Tajna je u uspehu 'žutih' (Azijaca), a o svemu tome je još u vreme Prvog svetskog rata pisao Špengler u svom kapitalnom delu Propast Zapada. On je procenio da će kraj uslediti kada veliki industrijalci počnu da se brinu o duši, i prestanu da zarađuju novac, a znao je i da će propasti komunizam po ruskom receptu. Tako da će 'žuti' preuzeti materijalizam u svoje ruke, iako nisu tome skloni. Kina danas ima 42,3 odsto lične potrošnje po bruto domaćem proizvodu, a mi oko 90 odsto. Oni štede i investiraju", objašnjava Zdravković.

Ima i još jedan, ključni trik - dugoročno planiranje, apsolutna nepoznanica na brdovitom Balkanu. Jer, ističe Zdravković, ako želimo obrađenu zemlju, treba da počnemo da ulažemo u nju već danas. Međutim, „eksperti" obično imaju lošiji plan na umu.

"Vidim da je pokrenuta ozbiljna kampanja za oporavak Ju-Es stila. Umesto da, recimo, uložimo u Užice i Zlatibor, mi dajemo Ju-Es stilu prvu pomoć da preživi. Večito presipamo iz šupljeg u prazno. I večito gori cela kuća, a mi gasimo požar u predsoblju", ilustruje Zdravković.

Tako to biva. A svi smo se radovali kada su stručnjaci za menadžment i ekonomiju pohrlili onomad, prilikom demokratskih promena u Srbiju, da nam objasne kako se to lepo i pametno radi u velikom svetu. I mi im poverovali. Ono što se, ipak, ne menja je činjenica sa Srbi veoma lakoverni. Čim im neko obeća pare, odmah pomisle da znaju šta će sa njima. A od silnih novotarija i genijalnih ekonomskih rešenja, uvedu jedino fiskalnu kasu. A ostalo rasprodaju. Još da nateramo tajkune da se otvore, i bog da nas vidi.

Kapetan Miša - dobri tajkun: Dobrotvor s razlogom...

Srpska država ne bi bila to što jeste da kroz njenu istoriju nisu prošli i elitni građani, koji su popravljali ili uništavali ekonomsku situaciju, u zavisnosti od njihove potrebe i hira. Zovemo ih tajkuni, od milošte „punišići".

U vreme kneza Aleksandra, kada je Srbija bila prilično mirna i stabilna, postojao je jedan čovek koji se i po savremenim standardima može nazvati tajkunom. Zvao se kapetan Miša Anastasijević. Moćni Miša, najveći uvoznik svoga vremena i prodavac robe široke namene na veliko i malo, solidno je zadužio svoju otadžbinu kada je od svog silnog blaga odvojio malo da bi u Beogradu sagradio čuveno „Kapetan Mišino zdanje".

Ovu zgradu je Anastasijević poklonio „svom otečestvu", zahvaljujući čemu se njegovo ime sačuvalo do današnjeg dana. Ali malo je poznato da to nije bila njegova prvobitna namera. On je zdanje gradio da bi ga poklonio svojoj ćerki Sari, koja je bila udata za Đorđa Karađorđevića, sina drugog Karađorđevog sina. Međutim, na Svetoandrejskoj skupštini na vlast je vraćen Miloš Obrenović, a nije ustoličen zet Đorđe.

Miša je pobesneo jer ćerka nije postala kneginja, pa je u gnevu postao humanitarac i veliki dobrotvor. Verovatno na osnovu ove priče, poslednjih godina srpske vlasti su pokretane kampanje, pokušavajući da ubede krupne kapitaliste da krenu putem kapetana Miše i bar malo se oduže otadžbini. Za razliku od Miše, naši friški tajkuni ostali su nemi.