Tri razloga za ukidanje partija

Najpre je Slobodan Orlić, kopredsednik Socijaldemokratske partije, ukazao na to da su Srpska radikalna stranka i Stranka srpskog jedinstva "politički inspirisale" atentat na Zorana Đinđića. Potom se oglasio i predsednik koalicije "Vojvodina" Dragan Veselinov, a on je rekao da ove dve partije nikada i nisu smele biti registrovane i naveo da bi ova članica DOS-a sa radošću dočekala pokretanje rasprave o zabrani rada SRS-a i SSJ-a. Veselinov je pri tom istakao da takvu odluku može doneti jedino Ustavni sud Srbije.

Mogućnost pokretanja pitanja zabrane delovanja ovih partija kao da postaje sve izvesnija. Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak izričito se založio za to, ali samo kada je reč o radikalima, jer je "u programu te stranke fašistička teorija krvi i tla".

A šta kaže zakon? Pod kojim uslovima neka stranka može da bude zabranjena? Odgovori se mogu naći u Ustavu Srbije, kao i u republičkom Zakonu o političkim organizacijama i saveznom Zakonu o udruživanju građana u udruženja, društvene i političke organizacije.

Miloš Todorović, član Upravnog odbora Cesida, navodi da Zakon o političkim organizacijama iz 1990. godine (sa izmenama iz 1993. i 1994. godine) navodi tri razloga za ukidanje stranke. Prvi je da stranka deluje radi nasilnog rušenja Ustavom utvrđenog uređenja ili radi raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Neka partija će biti zabranjena i ako uključi u članstvo i delovanje maloletnike ili ih zloupotrebi u političke svrhe (ne precizira se šta se smatra zloupotrebom u ovom slučaju), ili ako se učlani u međunarodne organizacije ili udruženja koji deluju protiv Ustavom utvrđenog uređenja i raspiruju nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost.

Prema ovom zakonu, rešenje o zabrani političke organizacije donosi Vrhovni sud Srbije na predlog javnog tužioca. Na njegov predlog sud može privremenom merom odmah zabraniti rad određene stranke.

Saveznim zakonom, donetim 1990. sa poslednjim izmenama iz 2000. godine, spisak razloga za ukidanje neke političke organizacije dopunjuje se slučajevima ugrožavanja teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti zemlje, kršenja ustavom zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina, ili obavljanja poslova na način koji nije u skladu sa zakonom i ciljevima zbog kojih je osnovana. Rešenje o zabrani rada, prema ovom zakonu, donosi Savezno ministarstvo pravde (koje više ne postoji).

Rad stranaka može se zabraniti i na osnovu izvornih ustavnih odredaba iz člana 44. Ustava Republike Srbije (glase gotovo isto kao već pomenute odredbe iz zakona), podseća predsednik Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo. Za ocenu o tome da li je neko prekršio ova slova Ustava, prema članu 125. Ustava, nadležan je Ustavni sud Srbije.

Prema njenim rečima, te odredbe su sredstvo za sprečavanje nasilja koje pojedine stranke mogu da izazovu "nekorišćenjem demokratskih elemenata u postizanju političkih ciljeva". Zabrana političkih stranaka nije nikakva revolucionarna mera i razlozi za njihovo ukidanje mogu da se "izmere" – kroz analizu novinskih članaka, izjava stranačkih lidera...

Kako kaže predsednica JUKOM-a, da se ne bi prešlo u revanšizam i stihiju, potrebno je jasno i precizno navođenje uslova pod kojima se stranke mogu zabraniti, a u Ustavu Srbije je to postignuto. Ove odredbe, čiji je cilj zaštita demokratije i sprečavanje pučeva, sadržane su u ustavima svih demokratskih zemalja i verovatno će biti prenete i u novi ustav Srbije, zaključuje Biljana Kovačević-Vučo.