Kako je u Filharmoniji nastao teatar

Ciklus “Teatar u Filharmoniji” nudi slušaocima, a sada i gledaocima potpuno novu perspektivu u uživanju i razumevanju dela velikih kompozitora. Muzičari Beogradske filharmonije scenu dele sa glumcima Tamarom Krcunović i Vladimirom Aleksićem tokom serije od pet koncerata na kojima se čitaju pisma čuvenih kompozitora i to uobličenih od strane različitih reditelja.

Sinoć je sala Beogradska filharmonije postala pravi teatar prilikom prvog pozorišnog koncerta, posvećenom Volfgangu Amadeusu Mocartu, njegovom životu i stvaralaštvu. Po rediteljskoj zamisli Vlatka Ilića, u zamračenoj sali lanterne su osvetljavale partiture kao i lica glumaca koji su naizmenično čitali Mocartova pisma ocu, sestri, ženi, prijateljima i onima koji su mu mogli biti od pomoći.

Vladmir: „Teatar u Filharmoniji“ predstavlja susret pozorišta i muzike. Tamaru i mene već dugo vezuje ljubav za klasičnu muziku odnosno želja da spojimo ove dve umetnosti i napravili smo prvi korak, ili kako bi ga nazvali, studio ka tome. Zajedno sa filharmoničarima želimo da damo gledaocima mogućnost da čuju misao kompozitora u prvom licu, šta misli o svom životu, problemima, o realnosti koja ga okružuje, kao i da odslušaju njegova dela sa kojima je onda publika još povezanija.

Tamara: “Ljudi često imaju strah od klasične muzike i pozorišta plašeći se da neće biti na visini zadatka. Tako da onima koji možda ne znaju puno o delima i kompozitorima dajemo putokaz kako da uživaju u muzici. Naš je zadatak da pomognemo publici da što slikovitije doživi okolnosti u kojima su određena dela stvarana, i na taj način omogućimo da muziku doživi svako na svoj način.”

Reditelj Vlatko Ilić stavio je akcenat na duh vremena i kontekst u kome su Mocartova dela nastajala.

Vlatko: Napravljen je izbor pisama sa ciljem da pronađemo ona koja nude nešto više od opštih mesta, odnosno ona koja ne prikazuju Mocarta isključivo kao mladog i prgavog kompozitora koji ulazi u razne konflikte, pokušavajući da zaradi za svoju porodicu… Već naličje borbe za uspeh, nekoga koji doživljava potresne gubitke, kao što je gubitak oba roditelja, izvan onoga što se nazove krug doma. Trudili smo se da pronađemo one odlomke koji nam govore nešto o duhu vremena, o kontekstu u kome su ta dela nastajala, kao i o Evropi tog vremena što je važno za razumevanje onoga što je Evropa danas. Pored Pariza, Beča i Salcburga, pokušali smo da prikažemo i one delove Mocartovog života o kojima se malo zna.

Publika je bila iznenađena novim saznanjima o Mocartovom životu kroz odabrana pisma. Njegova korespodencija je otkrila pregršt dirljivih, pa i potresnih ispovesti. Ma koliko genijalan zbog svog talenta, Mocart je zapravo bio veoma običan čovek suočen sa istim problemima koji postoje i u današnjem vremenu.

Vladimir: Pripremajući Mocarta zaključio sam da umetnici prolaze kroz iste tegobe, kao i mi danas. Pozicija umetnika se uopšte nije promenila, a današnjim umetnicima nije ništa lakše. Civilizacija je napredovala, uz neverovatni progres nauke i tehnologije, a ljudska psiha uopšte. Mentalni sklop se uopšte nije promenio, ljudi imaju iste probleme, i na isti način promišljaju ljubav, uspeh, napredovanje…

Vlatko: Naročito je kod Mocarta je zanimljivo što umetnost za koju se danas slažemo da je vrhunska, zapravo nastaje u vrtlogu svakodnevnice: on dok stvara svoja dela brine i o svojoj egzistenciji, pokušava da nađe bolji položaj, drži časove koje ne želi da drži jer mu oduzimaju vreme od komponovanja.

Gudački kvartet Beogradske filharmonije zajedno sa svojim kolegama okupljenim u kamerni ansambl, izvodili su kompozicije koje odgovaraju godinama i atmosferi odabranih pisama i stilski oslikavaju različite periode Mocartvog stvaralaštva. Kroz njegovu korespodenciju publika je dobila uvid u to kako je Mocart razmišljao o određenom delu, na koje je probleme tim povodom nailazio, a potom da čuje tako „osvetljene“ kompozicije. Koncept pozorišnih koncerata okupljenih u „Teatru u Filharmoniji“ ne podređuje jedan medij drugom, muzika i jezik postoje kao dva autonomna medija u okviru jedinstvenog umetničkog dela, što je predstavljalo svojevrsan izazov.

Vlada: Filharmonija je vrlo zanimljiva zato što se uvek trudi da stvari budu pomerene i da ide korak napred. Radujemo se svim koncertima tako da mislim da će ovo biti dobar ciklus koji će voditi dužoj i većoj saradnji

Tamara: Kada sam živela u Francuskoj svi moji prijatelji su išli na muzički konzervatorijum i ja sam tamo stvorila naviku odlaska na koncerte. I toliko sam želela da se popnem na scenu zajedno sa njima iako ne sviram i ne peva. Ali stalno sam razmišljala šta bih to mogla da uradim i da spojim ove dve umetnosti na jednu scenu, zato me saradnja sa Filharmonijom veoma raduje. Kod nas su napravljene granice, institucije su zatvorene, zato je tu Beogradska filharmonija koja se trudi da se granice brišu i da na ovaj način zajedno stvaramo neke nove forme.

Vlatko: Inspirisani Mocartovom muzikom, njegovim pismima kao i neoavangardnim tendencijama u umetnosti tokom druge polovine 20. veka kada se umetnost smelo ukršta sa praksom življenja, scenu ispunjavamo prizorima posvećenim onom Mocartu koji se neprekidno bori za uslove u kojima bi mogao da živi i stvara shodno sopstvenim uverenjima. Jer, naša je želja da i u vremenu velike konfuzije, kako Badju naziva današnji trenutak, afirmišemo ideju umetnosti, čak i ukoliko je ona prinuđena da nastaje u vrtlogu banalizovane svakodnevice.

Sala Beogradske filharmonije je veoma intimna, atmosferična i inspirativna za “izletanje” u druge žanrove i eksperimentisanje sa različitim umetničkim formama. Kroz pozorišne koncerte, publici koja prati Filharmoniju se nudi drugačiji sadržaj koji im omogućava da ono što već znaju mogu još bolje da razumeju. Spajanjem muzike i teatra Beogradska filharmonija želi da privuče i onu publiku koja još uvek nije sklona isključivo notama. Nakon Mocarta, u “Teatru u Filharmoniji” će se čitati i slušati Čajkovski, Maler, Šuman i Stravinski.