Sve što treba znati o Evroviziji 2

NEKE TRAGIČNE SUDBINE

Govoreći upravo o tužnim događajima na «Evroviziji» i oko nje, neizbežno je napomenuti da se sudbina teško poigrala sa pojedinim izvođačima. Francuska pevacica Betty Mars koja je zastupala svoju zemlju 1972. godine, kao i Nemac Günter Hoffmann (Evrovizija '83) su okončali svoje živote bacivši se sa prozora.



Belgijanac Louis Neefs, Portugalac Carlos Paião i mladi makedonski pevač Toše Proeski su stradali u saobraćajnim nesrećama, dok su Magali, predstavnica Luksemburga na Evroviziji 1980. i Ofra Haza, izraelska vedeta sa Evrovizije '83 umrle od komplikacija izazvanih sidom. Beživotno telo tridesetogodišnjeg norveškog pevača Jana Wernera Danielsena (Evrovizija '94) je pronađeno u jesen 2006. godine u njegovom domu u Oslu, a u vezi misteriozne smrti italijanske dive Mie Martini (Evrovizija 1977. i 1992.), su kolale svakojake priče.

«EVROVIZIJA» VAN EVROPE

Iako geografski ne spada u Evropu, Izrael nastupa na «Eurosongu» još od početka sedamdesetih godina prošlog veka. «Evrovizija» nije kako mnogi misle samo evropska institucija, nego ona predstavlja udruženje nacionalnih radio i tv stanica kako iz Evrope, tako i iz pojedinih zemalja Bliskog Istoka i Severne Afrike, a pridružene članice su joj i države poput Australije, Južne Koreje, Japana... Pošto je izraleska televizija punopravni član ove organizacije, nije bilo nikakvih prepreka da ova zemlja učestvuje na festivalu. Izraelci su svoj debi imali na «Evroviziji» u Luksemburgu 1973. godine. a ovo takmičenje je održano jedva nesto više od pola godine nakon masakra izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu. Ogromne mere predostrožnosti koje prate takmičenje su u Luksemburgu podignute na najviši nivo. Nikom od publike u dvorani gde se priredba održavala nije bilo dozvoljeno da se tokom celog prenosa pomeri sa mesta, a govorilo se da je većina izrealskih izvođača tokom svojih nastupa svih ovih godina nosila zaštitne prsluke, ne bi li se još više zaštitili od eventualnih napada. Prvi nastup ove zemlje se završio vrlo dobrim 4. mestom a pet godina kasnije, na smotri u Parizu, 1978. godine Iraelci su došli do svog prvog trijumfa. Neke arapske zemlje koje redovno prenose «Pesmu Evrovizije» bi svaki nastup Izraela prekidale ili reklamama, vestima ili jednostavno intermecom gde su se umesto trominutnog izraelskog nastupa mogli videti kadrovi sa cvećem. Jordanska televizija je 1978. godine čak prekinula prenos takmičenja kada je postalo sasvim izvesno da će baš Iraelci odneti pobedu, a sutradan su neka sredstva informisanja u toj zemlji objavila kako je nagradu odnela Belgija, zemlja koja je u stvari završila na drugoj poziciji. U samom Izraelu nije bilo mnogo onih koji su gajili velike nade da jedna infantilna pesmica kakva je bila «A-ba-ni-bi» (što u bukvalnom prevodu znači «Ja-pa-te-pe-vo-po-lim») može na pariskoj «Evroviziji» ugroziti duet Baccara koji je predstavljao Luksemburg i koji je žario i palio Evropom u to vreme. Na kraju su devojke iz Baccare bile tek sedme dok je pobedu slavio Izraelac Izar Cohen sa grupom Alpha-Beta. Posle ovog trijumfa, «Evrovizija» je po prvi put održana van Evrope, u Jerusalimu 1979. godine. Zemlja domaćin se predstavila mnogo kvalitetnijom pesmom, a njihova himna o univerzalnom miru, «Hallelujah» je postala jedna od najslušanijih melodija u istoriji «Pesme Evrovizije».

Izvođači iz Izraela su često za temu svojih pesama imali rodoljublje ili biblijske motive. Ipak, 1987. godine napravili su pravu pometnju sa kompozicijom o klošarima, «Shir habatlanim», u kojoj se glorifikuje lenjost. Čak je i izraelsko ministarstvo kulture reagovalo tražeći da ova melodija ne ide na takmičenje jer daje pogrešnu sliku o njihovoj zemlji. Izraelski umetnici su nastavili sa «provokacijama» kada su se 2000. godine dva muška člana grupe Ping Pong poljubila na sceni da bi na kraju ceo sastav završio nastup mašući izraelskim i sirijskim zastavama.



Najveći «zemljotres» je izazvala njihova mega-zvezda, Dana International sa pesmom «Diva». Rođena kao Yaron Cohen, promenila je pol i postala Sharon, da bi kasnije uzela umetničko ime Dana International, po ugledu na prvu irsku evrovizijsku pobednicu iz 1970. Veliki broj ortodoksnih Jevreja je bio protiv Daninog nastupa na «Eurosongu» u Birmingemu, smatrajući to kao uvredu i sramotu za celu naciju.Bile su organizovane čak i demonstracije protiv nje, ali se ova kontroverzna umetnica nije preterano obazirala na to, govoreći da ona predstavlja slobodni i otvoreni Izrael. Njena evrovizijska pobeda je dočekana sa velikim entuzijazmom među festivalskim fanovima. O Daninoj popoularnosti svedoči i to da je iako zvanično «zabranjena» u arapskim zemljama, samo u Egiptu uspela da proda preko pet miliona ilegalnih kopija svojih CD-ova.

IZLAZAK IZ «PLAKARA»

Trijumf Dane Ineternational je toplo pozdravljen i među gay populacijom. Opšte je poznato da «Pesma Evrovizije» ima veliki broj poklonika među homoseksualcima širom Evrope i da su oni među najvatrenijim pristalicama ove smotre. Među brojnim izvođačima od prvih dana «Evrovizije» do danas našao se i određen broj onih koji nisu prikrivali svoje sklonosti.



Holanđanin Gerard Joling (Evrovizija '88) je jedan od prvih koji je otvoreno progovorio o svojoj homoseksualnosti. Koliko je ovaj pevač popularan u svojoj zemlji govori i činjenica da se njegov lik nalazi u amsterdamskom muzeju voštanih figura «Madame Tissaud». Jedno vreme čak nije silazio sa stranica žute štampe nakon burnog raskida sa svojim dugogodišnjim partnerom. I Islanđanin, Paul Oskar (Evrovizija '97) je obelodanio da je gay postavši jednom od vodećih figura pokreta za prava homoseksualaca u ovoj nordijskoj zemlji. Neki drugi su zarad karijere više voleli da ostanu u «plakaru» i da se o tome ne izjašnjavaju. To ne važi za Dance, Tomasa Thordarsona (Evrovizija 2004.) ili Petera Andressena (alas DQ) koji se pojavio na «Eurosongu» u Helsinkiju kao prava drag kraljica.

KAD SE UMEŠA POLITIKA

Od početka evrovizijskog festivala mogla su se pratiti i razna društvena ili politička dešavanja u Evropi i svetu uopšte. Koliko god da je ova manifestacija želela da se udalji pre svega od politike, u tome je retko kad uspevala. Tako se još na takmičenju u Kopenhagenu 1964. godine pojavio demonstrant koji je protestovao zbog učešća Portugalije i Španije na smotri, noseći transparent «Bojkot Franka i Salazara», španskog, odnosno portugalskog diktatora u to vreme. Deset godina kasnije početak emitovanja portugalske pesme «E depois do adeus» na «Evroviziji» u Brajtonu je bio i signal za otpočinjanje «revolucije karanfila» u toj zemlji. Grčku je 1976. godine predstavljala angažovana pesma u znak protesta zbog turske okupacije severnog dela Kipra. Norvežani su početkom osamdesetih godina poslali melodiju u kojoj su negodovali zbog izgradnje hidrocentrale u delu te zemlje gde žive Laponci ili narod Sami kako se to politički korektnije kaže. Finska je u jednom rok maniru 1982. kritikovala zabadanje glava u pesak vodećih političara u vezi nuklearnog naoružavanja. Par meseci nakon prvog zalivskog rata 1991. godine, francuska pevačica Amina umalo što nije pobedila sa pesmom koja je inspiraciju imala u burnim događajima oko iračkog napada na Kuvajt i američko-britanske intervencije koja je nakon toga usledila.



Najzad, prošle godine, izraelski sastav Teapaks je nastupio sa numerom «Push the button» kao izraz neslaganja sa politikom iranskog predsednika Ahmedinedžada dok je na takmičenju u Zagrebu 1990. koje je bilo prvo nakon pada berlinskog zida, nekoliko zemalja za temu odabralo novu političku situaciju u Evropi.

TEKSTOVI

Teški socijalni problemi nisu zaobišli autore evrovizijskih tekstova. Francusku je 1968. godine zastupala pesma koja na vrlo suptilan način govori o devojci koja je silovana, dok su se Mađari 1994. godine predstavili sa kompozicijom u kojoj se peva o ženi koja pati zato što je abortirala. Ekološke teme za spas planete ili ode miru su bile nezaobilazne na velikom broju dosadašnjih «Evrovizija».



Sa druge strane «Eurosong» je obilovao pesmicama kojih bi se postideo i najslabiji dečiji festival, sa tekstovima koje bi bolje sastavio i neki mališan predškolskog uzrasta. Mnoge od takvih su se vinule veoma visoko, a neke čak i odnele pobedu. Pored već ranije pomenute španske kompozicije iz 1968. «La, la, la», tu spadaju i britanska numera «Boom, bang-a-bang» (1969.), holandska «Ding, dinge, dong» (1975.) ili svedska «Diggi-loo, diggi-lei». Ovo su samo primeri onih pesama koje su trijumfovale. Drugih, koje su se dodvoravale ziriju ili publici sa neizbeznim «tra-la-la» ili nabrajanjem poznatih ličnosti, mesta ili pozdravima na nekoliko jezika je bilo na desetine. Belgijanci su prvi krenuli sa «zviždukanjem» još 1957. da bi švedska predstavnica Lill Babbs 1961. godine odzviždala bukvalno pola melodije «April, april». Kompozitiori, naročito klasične muzike, su bili omiljena evrovizijska tema. Vrhunac je dostigla austrijska pesma «Du bist Musik» (1980.) u kojoj teško da je bilo iole značajnijeg svetskog muzičara od renesanse pa do 20. veka koji nije pomenut. Rosini je ipak najviše «prirastao srcu» evrovizijskim tekstopiscima pa su se često kao davljenik za slamku hvatali za njega. Pored Austrijanaca 1980. i Švajcarci su pevali o njemu 1982. a Turci godinu dana kasnije. Još uvek nije razjašnjeno zašto je siroti Rosini bio toliko popularan. Da li je u pitanju bilo samo to sto se njegovo ime najlakše rimovalo ili je po sredi nesto drugo?

I holivudski producenti bi mogli da trljaju ruke od zadovoljstva uvidevši kakav je uticaj na «Pesmu Evrovizije» izvršila filmska umetnost. Skoro da nije bilo godine a da neka zemlja ne «pozove u pomoć» nekog od velikana sedme umetnosti. Monako se u Amsterdamu 1970. predstavio omažem Marlen Ditrih, dok su Španci petnaestak godina docnije pevali o Valentinu. Čarli Čaplin se pojavio u nekoliko pesama, isto kao i Džon Travolta, a nisu zaobiđene ni Greta Garbo, Brižit Bardo, Fred Aster, Majkl Kiton, Majkl Kejn, Džon Vejn...Ova poslednja dvojica su se odlično išla jedan uz drugog u islandskoj pesmi iz 1988. godine.

Da ni najveći filozofi nisu zapostavljeni potrudili su se pre svih Grci, pevajući u više navrata o Sokratu, Aristotelu ili Platonu. Nemcima je jedanput inspiracija bio Džingis Kan, dok su Islanđani pominjali jednog od svojih premijera, Gunnnara Thorddsenna kao i Jon Pall Sigmursona, najjačeg coveka na svetu koji je i bio maskota delegaciji te zemlje na «Eurosongu» u Dablinu 1988. Slušale su se i melodije o: Samsonu i Dalili, Boy Georgu, Ledi Dajani

Osobe koje su na neki drugi način ostavile značajan trag u istoriji ili nauci, kao i likovi iz romana, muzičkih ili slikarskih dela su prodefilovali evrovizijskom scenom od Kolumba, Mate Hari, Frojda, Kazanove, Kleopatre, preko Romea i Julije, Alise u zemlji čuda, Petra Pana, Karmen, Toske, Figara, Mona Lize... sve do Herkula i Marije Magdalene, a nekoliko puta se i svevišnji dozivao u pomoć. Islandska pevačica Silvia Night je tokom svog nastupa u Atini 2006. čak «telefonirala» samom Bogu da bi bila «nagrađena» salvom zvižduka.

Nisu zaobiđene ni razne vremenske nepogode od: kiše i snega do oluja i uragana. Sva godišnja doba su bila zastupljena, s tim da je proleće tu bilo u izvesnoj prednosti. Turci su 1996. pevali i o petom godišnjem dobu. Kad su u pitanju meseci u godini, april je ipak ostao neprikosnoven.

Cirkusi i kojekave vrteške su bili takođe velika inspiracija tekstopiscima i retko da je prošla koja godina a da se neko njih nije setio. Grčka pesma o klovnu izvedena 1988. godine po nekim anketama sprovedenim među ljubiteljima «Eurosonga» spada među najgore ikad izvedene na ovoj smotri.