Šta se krije iza Erdoganovog "ne"

Dve zemlje su i zvanično podnele zahtev za članstvo u Alijansi, a da bi postali deo NATO, svih 30 zemalja članica treba da se usaglasi oko njihovog prijema.

Međutim, predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan jasno je rekao da neće reći "da". Šta više, Finsku i Švedsku je nazvao "gnezdom terorizma".

Postavlja se pitanje šta se krije iza turskih pretnji i koji bi mogli da budu Erdoganovi sledeći koraci? Geopolitički analitičar Branimir Vidmarović je mišljenja da neće doći do raskola u NATO-u.

"Ne znam kojim je motivima vođen naš predsednik (Zoran Milanović), nagađam da je vođen antipremijerskim ambicijama i raspoloženjima, a ne anti-NATO raspoloženju. Što se tiče Turske, ona pokušava da reši svoje probleme", pojašnjava Vidmarović.

"Da li to znači da i Erdogan radi za Putina?"

"Turska sada koristi situaciju da reši problem Kurda u Finskoj i Švedskoj koji su tamo dosta jaki. Te zemlje imaju istoriju primanja Kurda i pristalica Fethulaha Gulena koji je po turskim navodima organizovao pokušaj državnog udara. Švedska je jedna od zemalja koja se pridružila embargu na izvoz oružja u Tursku 2019. godine. To je bio Trampov embargo zbog kupovine ruskih sastava S-400. Politička Ankara ima motive da pokuša da reši svoje unutrašnje, sigurnosne probleme, svoje političke zadatke ciljeve, a onda ako se to reši te ako bude nekakvo obećanje, nekakve unutarnje nagodbe o kojima mi verovatno nećemo znati jer se o tome neće govoriti, onda će Turska ipak odlučiti da pristaje na ulazak tih zemalja u NATO", pojašnjava Vidmarović.

Analitičar kaže da Turskoj u krajnjem slučaju odgovara NATO.

"Turska nije anti-NATO nastrojena, ona je članica, ali ima tu tradiciju nepoverenja prema glavnim akterima u NATO-u zbog svojih problema sa Kiprom. To se sve odmotava u istoriju, do 1964. kada je Amerika zapretila Turskoj da joj neće pomagati u slučaju sovjetske invazije zbog situacije na Kipru. Turci su to jako dobro zapamtili, kao signal toga da se Americi ne može verovati", kaže analitičar, dodajući da je tu i nagodba Kendija i Hruščova u periodu Kubanske krize kada je dogovoreno da se iz Turske pomere rakete Jupiter, a nakon toga da Sovjetski Savez s Kube uklone svoje rakete.

Vidmarović kaže da je to Tursku politički i istorijski jako uzdrmalo te da oni to još uvek pamte.

"Zbog toga postoji tradicija hladnih odnosa prema NATO-u i SAD-u, baš od tih 60-ih godina pa nadalje", pojašnjava.

Odlična regionalna pozicija

Vidmarović kaže da Amerika možda i može da pritisne male zemlje koje bi se eventualno premišljale oko zelenog svetla da se Finska i Švedska pridruže NATO savezu (kao primer Hrvatska). Što se tiče velikih i snažnih zemalja poput Turske, ne može ih pritisnuti direktno, ali se mogu nagoditi.

"Tu je Turska u dobrom položaju, ona ima veliki broj sirijskih izbeglica za koje Evropa plaća i to je još uvek faktor ucene i nagodbe i razmene", veli Vidmarović.

Na pitanje šta bi Amerika mogla ponuditi Turskoj da oni pristanu na ulazak Finske i Švedske u NATO, Vidmarović kaže da je to parcijalno ili potpuno ukidanje sankcija u vezi Turske, ali i prekid podrške Kurdima i Gulenu.

"To je ono što će Americi teško pasti zbog demokratskog imidža, ali neke lidere tog pokreta bi Amerika mogla izručiti ili bi mogla nagovoriti Finsku da stupi u kontakt s Turskom i da izruči neke ljude koje Turci smatraju kriminalcima. To je oko 30-ak političkih lidera", kaže Vidmarović.

Analitičar ističe da tu nema sretnih rešenja te da se u ovoj situaciji ne mogu sačuvati demokratski ideali i standardi i bezbolno proširiti NATO.

Upitan može li onda Turska voditi "glavnu reč" u ovim okolnostima, Vidmarović kaže da ne može jer Turska nije toliko finansijski stabilna i jaka kao Amerika.

"Turska se u zadnjih 10 godina nametnula kao ključni regionalni igrač. Turska dobro zna koje su joj jake strane i da se bez nje brojne političke, vojne i sigurnosne stvari, pogotovo u Siriji, a sada i u odnosima sa Saudijskom Arabijom, ne mogu odvijati. Ekstrakcija gasa, prenos gasa, dobavljanje u Evropu, isto ide preko Turske. Turska ima svoje izvore, transportira azerbejdžanski deo energenata i učestvuje u koncesijama u Mediteranu za istraživanje nafte i plina. Turska nije jača i u boljoj poziciji od Amerike, ali je definitivno u odličnoj regionalnoj poziciji da diktira i tačno dobije ono što bi ona htjela", zaključuje Branimir Vidmarović, dodajući da Turska nema globalne ambicije, ali ima snažne regionalne ambicije.