"Avioni prema Minsku prepuni sumnjivih tipova"

Kako se čini, dugogodišnjem "poslednjem diktatoru Evrope", beloruskom "Batku" (ocu) Aleksandru Lukašenku, došao je politički kraj, piše Jutarnji.hr

Kako navodi, Lukašenko je politički mrtav i samo se čeka njegov konačni odlazak.

Naime, Belorusija je poslednja crta odbrane današnje Rusije Vladimira Putina, njenog uticaja i potvrde kao velesile, te zaštite njenih prostora.

Kako podseća Jutarnji.hr, mnogi osvajači u prošlosti su na putu ka "zavetnoj" Moskvi lomili zube iscrpljujući se u beskrajnim belorusko-ukrajinskim prostranstvima koja su bila bedem Rusije.

Rusija se ne oseća ugodno bez tog prostora koji joj pruža sigurnost i distancu od "neprijateljskog" Zapada. On se u poslednjih tridesetak godina i te kako smanjio, a nekad je bio čak na reci Elbi.

Belorusiju potresaju višenedeljni masovni protesti protiv vlasti Aleksandra Lukašenka, koji zapravo označavaju njegov kraj, ali niko još ne može reći kada će biti gotovo, pogotovo jer, kako ističu strani obaveštajni krugovi i beloruska opozicija, Rusija polako preuzima kontrolu nad tom zemljom, održavajući Lukašenka na površini dok ne nađe "novog Lukašenka", prihvatljivog njima, koliko-toliko Zapadu, ali i većem delu beloruskog stanovništva.

Naime, Moskva je, navodno, potpuno preuzela kontrolu nad glavnim polugama Lukašenkovog režima - njegovom tajnom službom KGB, vojskom i policijom, a ruski "savetnici" kolo vode.

Sve ide do toga da su u Minsk stigli i provereni medijski kadrovi iz prokremaljskih propagandnih medijskih uzdanica kao što su RT i neke vodeće ruske TV, koji su zauzeli mesta beloruskih kolega koji su na talasu protesta odbili da i dalje budu na Lukašenkovom režimskom brodu.

Osim toga, ubrzano se ide u realizaciju zajedničkih ekonomskih projekata, u prvom redu u energetici i poljoprivredi, kako bi se Belorusija što više i time vezala uz Rusiju.

Konačno, ekonomska i socijalna stabilnost Belorusije počivala je upravo na jeftinim ruskim energentima i činjenici da su Rusi otkupljivali beloruske poljoprivredne proizvode i kad im nisu bili potrebni, te po višim cenama. Ali, sve je to cena "privrženosti".

Kako stvari stoje, Moskva potpuno nadzire i upravlja beloruskim režimom. Osim toga, kako stoji u spoljnopolitičkoj koncepciji Rusije, Belorusija je strateški saveznik, a Kremlj je aktivirao i dugo godina tavoreći sporazum Savezne države Rusije i Belorusije (na sastanku Putina i Lukašenka u Sočiju raspravlja se o "perspektivama razvoja integrativnih procesa u sklopu savezne države").

Taj sporazum iz decembra 1999. godine (naddržavna asocijacija sa zajedničkom političkom, ekonomskom, vojnom i carinskom politikom i prostranstvom) zapravo je priča o "ujedinjenju" dveju država, a da se ne zezamo - to je usisavanje i pripajanje Belorusije Rusiji.

I Lukašenko je svestan da u ovom trenutku zavisi samo od volje Kremlja, kao što je i njima kristalno jasno da ne smeju dopustiti Svetlani Tihanovskoj ili bilo kome drugom iz tog opozicionog koordinacijskog tela, jer bi gotovo svako novi, nakon Lukašenka, okrenuo Belorusiju od Moskve prema Bruxellesu.

To je najveća noćna mora iz Ulice brestova za Putina i njegovu političku elitu. Rusija ima velik problem kako pronaći nekog podobnog i proruskog, a da nema destetine hiljada demonstranata na ulicama beloruskih gradova, da nema represiju i zanovetanje iz Brisela i Vašingtona.

Kako izvršiti "tihu aneksiju" i privezati Belorusiju k sebi, a da to opet ne izazove nove napetosti s EU i SAD?

Pred Moskvom su veliki problemi, pogotovo jer im je još i afera s trovanjem vodećeg antiputinovskog opozicionara Alekseja Navalnog dodatno otežala situaciju koju imaju u Minsku.

Rusija ne može dopustiti novu Ukrajinu ili Gruziju, koje su izmakle ruskom "zagrljaju" i grcaju u nestabilnosti, te ne mogu zaokružiti vlastite nezavisnoti ni politički, ni teritorijalno.

Moskva sigurno neće samo tako prepustiti Belorusiju. Rusija nema ništa protiv njihovih nezavisnosti, dok su okrenute licem prema Moskvi ili, kako to kažu, ostaju delom "ruskog sveta", odnosno prihvataju i dalje Moskvu kao svoju "majčicu" i središte, s Ruskom pravoslavnom crkvom kao vodećom te ruskim jezikom kao službenim.

No, Rusija zabija glavu u pesak odbijajući da se upusti u razloge - zašto se sve zemlje iz njenog okruženja u nekom trenutku okreću za tragom sunca, prema Zapadu.

Nikako da promene svoje imperijalne i sovetske manire u odnosu na "bratske " narode. Isto tako Putin i ekipa paze da im se ne ponovi beloruski sindrom pod prozorima Kremlja.

Naime, nedavno je jedna od najvećih ruskih književnica svetskoga glasa Ljudmila Ulicka u svom otvorenom pismu koleginici Svetlani Aleksijevič rekla je kako su događaji u Belorusiji dobar model za ono što sledi u Rusiji, odnosno "naša skora budućnost".

Sadašnja vladajuća poslovno-politička elita toga se boji više nego Gali da im nebo ne padne na glavu, a i demonstranti u dalekoistočnom gradu Habarovsku, gde se građani okupljaju već mesecima u podršci svom uhapšenom guverneru regiona Habarovski Sergeju Furgalu, sve više ističu parole protiv Putina, te daju podršku Belorusima.

Konačno, nedavno je i sam Lukašenko u intervjuu ruskim medijima rekao: "Ako mene sruše, sledi Rusija".

Lukašenko insistira da je ovaj bunt protiv njega zapravo samo američka, zapadnjačka ujdurma i zavera kojoj je cilj rušenje Putina. I zbog toga je Putinu važno zadržati Belorusiju u svom domenu.

Navodno je već pripremljen novi beloruski Ustav kao najava novih izbora, i predsedničkih i parlamentarnih, ali Moskva do tada mora pripremiti dovoljno "svojih" stranaka te naći svog "pobedničkog" kandidata. Mora brzo razmišljati, jer vreme curi, a demonstranti su sve veći i brojniji, bez obzira na represije koje se nude.

Neki smatraju da je to s Ustavom i izborima idealna, ali najteže provediva varijanta te da je u kremaljskim kancelarijama već razrađena i "gruzijsko-ukrajinska" varijanta s raskolom ne samo u beloruskom društvu, nego i na liniji "istok-zapad" zemlje.

Tu je i taj famozni Dogovor o saveznoj državi, no koliko je ona moguća bez većih konflikata unutar beloruskog društva koje se probilo?

Naime, Belorusi su narod kojemu je poprilično dugo trebalo da prihvate vlastitu državnost i neki svoj nezavisni nacionalni identitet, veći od folklornog društva kako je to bilo u godinama SSSR-a. Beloruski jezik i pismenost su praktički na umoru.

Mnogi beloruski analitičari govorili su da je Belorusima neugodno s njihovom nezavisnošću, te bi je oni rado vratili, ali očigledno su vremenom došle nove generacije koje su svesnije svojeg identiteta te da Belorusi nisu tek neka od "varijanti Rusa" ili "ruskog sveta".

Danas demonstranti izlaze s nacionalnom zastavom belo-crveno-belo, koju je zabranio Lukašenko, koji je vratio nekadašnju zastavu beloruske sovjetske republike, rekavši da je "belo-crveno-belo" simbol kolaboracije iz Drugoga svetskog rata.

To je simbol koji sada dominira antilukašenkovskim protestima i s kojim se sada identifikuje nova generacija Belorusa koja se probudila iz začaurene nacionalne svesti.

No, i Briselu je jasno da bi gubitkom Belorusije Rusija postala još nepredvidljivija i očajnija, te da bi bez zadrške destabilizovala EU.

Putin je nedavno izmenom ruskog Ustava sebi omogućio još najmanje dva nova (peti i šesti) predsednička mandata, ali nije razlog samo to, nego da on i njegova oligarhija imaju dovoljno vremena pronaći "novog Putina" koji će održati, kako oni misle, stand by aranžman, bez ikakvih potresa kakvi su zadesili sve njihove susedne države, pa i Bjelorusiju za koju su mnogi mislili da je zaleđena u svom stanju, zaboravljena i nekonfliktna

Belorusija je sada ruski prioritet broj jedan. Čvor koji se mora razrešiti. Kako će se snaći sa tim, tek treba videti.