Čak ni "Satana" neće moći da spasi Putina VIDEO

To je pre svega propagandni potez, piše britanski vojni analitičar i bivši pukovnik Hamiš de Breton-Gordon, britanski vojni analitičar i bivši pukovnik Hamiš de Breton-Gordon u analizi za "The Telegraph."

Kremlj ima nepogrešiv miris raspadanja. Gotovo se može čuti škripanje poda pod nogama Vladimira Putina dok se on tetura od jednog pažljivo koreografisanog pojavljivanja do drugog, pokušavajući da projektuje snagu dok temelji njegovog režima tiho erodiraju ispod njega, ističe Breton-Gordon.

Najnovija fanfara oko očigledno uspešnog testiranja RS-28 Sarmat, melodramatičnije nazvanog "Satana II", je klasično hvalisanje Kremlja. Putin tvrdi da ova navodno nepobediva raketa može da pogodi ciljeve udaljene 21.750 milja i izbegne bilo koji zapadni sistem protivraketne odbrane. Takve izjave su osmišljene manje da uplaše NATO, a više da uvere sve skeptičniju rusku domaću publiku da njihov lider i dalje poseduje stratešku dominaciju. Realnost je manje impresivna.

• Evropljani, Putin vas testira
• Putine, gotovo je VIDEO

Program Sarmat je mučen kašnjenjima, neuspešnim testovima i tehničkim sramotama. Jedan nedavni test je navodno završen katastrofalnim neuspehom u roku od nekoliko sekundi od lansiranja: što teško da je obeležje neuništivog oružja sudnjeg dana.

I dok je "Sarmat" verovatno sposoban, kada radi, za "frakcione orbitalne" putanje – u kojima raketa ide u nisku orbitu, a ne u visok balistički luk, što otežava presretanje i omogućava joj da dosegne bilo koju tačku na Zemlji iz bilo kog pravca – on je na tečno gorivo, što znači da je potrebno mnogo vremena da se pripremi za lansiranje i da mora biti lansiran iz poznatog, fiksnog silosa.

Ovo nisu dobre stvari kada vaš neprijatelj ima globalne mogućnosti preciznog udara, kao što to imaju nekoliko zapadnih zemalja.

Putinovih navodnih šest "super oružja"

"Sarmat" verovatno može da nosi i hipersonično povratno vozilo "Avangard", kako se tvrdi. Avangard je jedno od šest Putinovih navodnih "super oružja", od kojih je, prema njegovim rečima, nemoguće odbraniti se. Međutim, treba napomenuti da se ispostavilo da su američki presretači "Patriot" u ukrajinskim rukama sasvim sposobni da zaustave najmanje dva od njih – navodno hipersonično oružje "Kinžal" i "Cirkon".

Takođe je vredno napomenuti da SAD imaju druge, čak i moćnije presretače, kao što su kasnije klase standardnih raketa: SM-3 može da obori ciljeve van atmosfere, a veruje se da je SM-6 sposoban da zaustavi hipersonične rakete. Ako je Putin u pravu za Avangard koliko je bio za Kinžal i Cirkon, to nije toliko strašno.

U stvari, veliki deo ruskih strateških vojnih kapaciteta danas deluje čudno zastarelo u poređenju sa izvanrednim inovacijama koje dolaze iz Ukrajine, Sjedinjenih Država, pa čak i Kine. Dok su ukrajinski inženjeri pioniri u ratovanju dronovima u realnom vremenu na bojnom polju, Rusija se sve više oslanja na recikliranu tehnologiju iz sovjetskog doba – Kinžal, na primer, nije ništa više od verzije Iskandera iz 1980-ih, lansirane iz vazduha – i pompeznu retoriku.

Zaista, Putinove ponovljene reference na nuklearno oružje počinju da zvuče manje kao verodostojno odvraćanje, a više kao očajničko zveckanje sve zarđale i krhke sablje. Manje se podseća na modernu vojnu supersilu, a više na generala Melčeta iz Crne Guje, sva buka, brkovi i teatralno negodovanje maskiraju stratešku nesposobnost.

Na početku rata, Putin se beskrajno hvalio navodno neuništivom ruskom vojnom tehnologijom. Ipak, nakon više od četiri godine sukoba, veliki deo Crnomorske flote sada leži uništen u svojim bazama i sidrištima zahvaljujući domišljatim i jeftinim ukrajinskim napadima. Ruske snage na kopnu pretrpele su zapanjujuće gubitke u ljudstvu, oklopu i prestižu zbog neupečatljivih teritorijalnih dobitaka. U međuvremenu, tehnološki dinamizam izgleda da u ogromnoj meri ide u korist Kijeva i njegovih zapadnih podržavalaca.

Utočište u eskalaciji?

Upravo zato trenutna nuklearna retorika zaslužuje pažljivu pažnju. Kada autoritarni lideri počnu da gube konvencionalni kredibilitet, često traže utočište u eskalaciji. Uznemirujuće je to što neki ruski komentatori sada otvoreno raspravljaju o potencijalnoj upotrebi taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini kao da bi takav čin nekako mogao da "resetuje" sukob u korist Moskve.

Ovo je duboko pogrešno razmišljanje: taktičko nuklearno oružje bi imalo mnogo manji efekat na bojnom polju nego što se obično zamišlja. Taktičko nuklearno oružje u kilotonskom rasponu ne bi isporučilo veću razornu moć nego što konvencionalna artiljerija već isporučuje svake nedelje – ponekad i svakog dana.

Fotografija iz materijala koju je objavila pres služba 93. odvojene mehanizovane brigade Holodnog Jara Oružanih snaga Ukrajine prikazuje vojnike mobilne streljačke grupe 93. odvojene mehanizovane brigade Holodnog Jara kako pucaju na dron sa direktnim pogledom na putu iz Družkovke u Donjeckoj oblasti, Ukrajina, 25. februar 2026.

Protiv raspršenih, ukopanih ukrajinskih trupa (za razliku od urbanih područja prepunih civila) bilo bi potrebno strašno mnogo nuklearnog oružja da bi se napravila ozbiljna razlika. Pod pretpostavkom da se upotreba vazdušnih eksplozija izazove maksimalno razaranje i ostavi bojište prohodnim za Ruse, radiološke posledice bi bile minimalne. Hirošima i Nagasaki su pogođeni vazdušnim eksplozijama taktičkog dometa, ostali su naseljeni i danas su napredni gradovi.

Nuklearno oružje ostavlja ozbiljne posledice

Dakle, većina ozbiljnih vojnih stručnjaka, koji su profesionalno proučavali nuklearno odvraćanje, razume jednu fundamentalnu istinu: kada se jednom upotrebi nuklearno oružje, situacija se duboko promenila. Ideja da se može "baciti mala nuklearna bomba" i uredno obuzdati posledice je fantazija. Bilo koji nuklearni udar Rusije, taktički ili neki drugi, fundamentalno bi promenio globalnu bezbednost preko noći i gotovo sigurno izazvao razornu odmazdu.

SAD su to obećale 2022. godine tokom jednog od Putinovih prethodnih izliva hvalisanja. I SAD ne bi morale same da koriste nuklearno oružje: mogle bi da nanesu težak vojni poraz ruskim snagama koristeći samo konvencionalno oružje i bez da ijedna američka čizma dodirne ukrajinsko tlo ili da ijedni američki pilot uđe u ruski vazdušni prostor. Ovo je dokazano protiv rusko opremljenih vojski Iraka i Libije, kao i rusko opremljene protivvazdušne odbrane Venecuele i Irana.

Putin možda dobro razume ovo. Ali autokrate u ćošku se ne ponašaju uvek racionalno. Postoji sve veći osećaj da sam ruski predsednik prepoznaje da se rat u Ukrajini približava duboko neprijatnom kraju, ne samo za Rusiju, već možda i za njega lično.

Njegovo sve frenetičnije ispoljavanje vojne hrabrosti, nuklearnih pretnji i koreografisanog patriotizma – a da ne pominjemo nedavne, tekuće mere protiv upotrebe interneta pod kontrolom države u Rusiji – sugeriše ne samo poverenje već strah. Strah od neuspeha, strah od poniženja i, možda najopasniji od svega, strah od beznačajnosti, piše Breton-Gordon.

Istorija nas uči da su diktatori u opadanju često najopasniji upravo kada deluju najslabije. Vladimir Putin danas manje liči na samouverenog ratnog vođu, a više na čoveka koji očajnički pokušava da ubedi svet, a možda i sebe, da još uvek ima neke karte u rukama.