Nosači aviona su stigli, sankcije pooštrene, pretnje su eskalirale; Došlo je do tačke "maksimalnog pritiska"

Nedavno je Stiv Vitkof, Trampov specijalni izaslanik, u intervjuu za Foks njuz, govorio o nekoj vrsti frustracije i zaprepašćenja američkog predsednika – zaprepašćenju zbog toga zašto Iran, uprkos velikom pritisku, ponovljenim pretnjama i demonstraciji vojne moći, nije bio spreman da popusti.

Samo ovo "zaprepašćenje" nosi jasnu poruku: u glavama Trampa i njegovog tima, Iran je trebalo da se ponaša kao neke slabije države u međunarodnom sistemu – zemlje koje menjaju svoje proračune na prvom talasu ekonomskog pritiska ili vojne pretnje i, da bi smanjile troškove, odustaju od dela svojih strateških interesa. Ali ova percepcija je od samog početka bila izgrađena na pogrešnoj pretpostavci.

Ključni problem u Vašingtonu nije nedostatak instrumenata moći, već pogrešno tumačenje prirode suprotstavljene strane. Vlada SAD je svoje akcije zasnovala na pretpostavci da će se svaka zemlja, kada se suoči sa kombinacijom parališućeg ekonomskog pritiska i stalne vojne pretnje, pre ili kasnije pokoriti. Slanje nosača aviona u region, raspoređivanje naprednih borbenih aviona, visoko medijizovane vojne vežbe i istovremeno intenziviranje sankcija, sve je definisano u okviru ove logike: stvaranje situacije "maksimalnog pritiska" koja bi primorala Teheran da prihvati jednostrane zahteve.

Uz ove terenske mere, oblikovao se i narativni rat. Mnogi zapadni mediji su više puta govorili o iranskom "ćorsokaku", "unutrašnjim previranjima" ili"ekonomskoj eroziji", pokušavajući da prenesu sliku da Teheran, pod težinom pritiska, nema drugog izbora nego da se povuče.

Pročitajte još:

• "Zašto nismo kapitulirali? Zato što smo Iranci"
• Novi pregovori; Tramp daje Iranu poslednju šansu

Čak su i termini poput "strateške vrtoglavice" korišćeni da bi se opisala iranska situacija – kao da je struktura donošenja odluka u Teheranu postala zbunjena i da se urušava pod pritiskom. Pa ipak, ono što je sada postalo očigledno suprotno je ovom prikazu. Sami Amerikanci su dostigli neku vrstu konfuzije – konfuzije oko toga zašto jednačina koju su osmislili u svojim glavama nije funkcionisala u stvarnosti.

Kada predsednik Sjedinjenih Država, koji poseduje najopsežniju mrežu vojne i ekonomske moći na svetu, eksplicitno ili implicitno pita zašto druga strana nije popustila, to pitanje manje govori o Iranu, a više o kolapsu mentalnog modela u Vašingtonu. Tramp je ušao u spoljnu politiku sa načinom razmišljanja usmerenim na sklapanje dogovora. Politiku je posmatrao kao produžetak poslovne logike; oblast gde sve veći pritisak na kraju primorava drugu stranu da popusti, i postiže se dogovor. Unutar ovog okvira, svaki akter ima "tačku preloma" – tačku u kojoj troškovi postaju toliko visoki da povlačenje izgleda kao najracionalnija opcija. Ali ova analiza je naišla na prepreku u radu sa Iranom.

Šef iranske diplomatije Abas Aragči i Vitkof EPA/ABEDIN TAHERKENAREH

Američki časopis The Atlantic, u jednoj analizi, takođe je naveo da Tramp ne može da razume zašto pritisak i pretnje ne primoravaju iransko rukovodstvo da popusti. Po njegovom mišljenju, svaka osoba može biti kupljena, a svaka nacija može biti dovedena za pregovarački sto kombinacijom pretnje i podsticaja. Ali ova perspektiva posustaje kada se suoči sa strukturom koja je izgradila svoj identitet na nezavisnosti i otporu. Tokom više od četiri decenije, Iran je donosio svoje strateške odluke ne na osnovu straha, već na osnovu bezbednosti, identiteta i istorijskih proračuna. U takvom okviru, predaja spoljnom pritisku nije taktička opcija, već se doživljava kao slabljenje temelja domaće legitimnosti.

Neočekivan ishod

Iranska moć nije ograničena samo na vojne sposobnosti ili raketne kapacitete, iako su ove komponente deo jednačine odvraćanja. Ono što iznutra isprazni politiku pritiska jeste veza između političke volje, strukturne kohezije i istorijskog iskustva suočavanja sa spoljnim pretnjama. Od svog osnivanja, Islamska Republika se suočila sa spektrom pritisaka: nametnutim ratom, višeslojnim sankcijama, vojnim pretnjama i pokušajima unutrašnje destabilizacije. Ovo akumulirano iskustvo stvorilo je neku vrstu "strateškog pamćenja" koje oblikuje donošenje odluka. U takvom kontekstu, povećanje pritiska ne samo da ne dovodi do promene ponašanja, već često rezultira jačanjem unutrašnje kohezije.

Akumulacija američke vojne opreme u regionu sprovedena je upravo sa ciljem zastrašivanja i prisiljavanja Irana na povlačenje. Bela kuća je pretpostavila da će opipljiva demonstracija moći dopuniti ekonomski pritisak i da će te dve poluge zajedno dovesti Teheran u poziciju slabosti. Ali ishod se nije odvijao kako se očekivalo. Nije bilo ni znakova predaje niti povlačenja sa proglašenih crvenih linija. Naprotiv, Iran je nastojao da održi relativni mir na diplomatskom nivou, istovremeno naglašavajući svoju sposobnost odvraćanja, šaljući jasnu poruku: pretnja nije efikasno sredstvo u ovoj jednačini.

U međuvremenu, tvrdnje određenih zapadnih struja u vezi sa slabljenjem Irana ne poklapaju se u potpunosti sa realnošću na terenu. Iran je prošao kroz teške godine, doživeo najoštrije sankcije u savremenoj istoriji, a ipak nije odustao od svojih principa. Čak ni složeni napori da se stvori unutrašnja nestabilnost nisu uspeli da dovedu do strukturnog pomaka u širem pravcu njegove spoljne politike. Ova doslednost u ponašanju sada je postala zagonetka za američke donosioce odluka. Očekivali su da će intenziviranjem pritiska postići željeni ishod u kratkom roku; umesto toga, sada su suočeni sa stvarnošću koja se ne uklapa u njihov početni mentalni okvir.

"Strateška vrtoglavica" u Vašingtonu

Ako se koristi termin "strateška vrtoglavica", on ima značenje više nego bilo gde u Vašingtonu, gde deo političke elite i dalje odbija da prihvati da model maksimalnog pritiska nije nužno efikasan protiv zemlje sa karakteristikama Irana. Istrajavanje sa istom politikom u nadi da će "ovaj put uspeti" odražava manje snage nego nesposobnost preispitivanja. Pogrešna procena postaje opasnija kada je praćena prekomernim poverenjem u alate tvrde moći. Istorija međunarodnih odnosa pokazala je da pogrešno tumačenje volje i kapaciteta suprotstavljene strane može dovesti do odluka koje nose nepredvidive troškove.

Glavni problem, dakle, nije nedostatak uticaja kojim Amerika raspolaže, već nemogućnost da se shvati da svi akteri ne reaguju na pretnje jedinstvenom logikom. Iran je definisao svoj put na osnovu kombinacije nacionalnih interesa, bezbednosnih razmatranja i komponenti identiteta. Iskustvo je takođe pokazalo da je spoljni pritisak, umesto da menja ovaj put, često ga pojačavao. Sve dok se ova realnost ne prizna u Vašingtonu – da politika zasnovana na pritisku ne vodi nužno do pokornosti – ova konfuzija će se nastaviti.

Izbor sa kojim se sada suočava Bela kuća je jasniji nego ranije: ili nastaviti putem koji do sada nije dao rezultate i samo je doveo do akumulacije tenzija, ili ponovo proceniti perspektivu koja Iran posmatra kroz previše pojednostavljenu sočivo. Prihvatanje složenosti iranske strukture moći ne znači slaganje sa njom; već je to neophodan uslov za svako realno kreiranje politike. Bez takve reprocene, ciklus pritiska i otpora će se nastaviti ponavljati, svaki put povećavajući distancu između dve strane.

Na kraju krajeva, ono što je danas najočiglednije jeste jaz između percepcije i stvarnosti u američkim proračunima. Percepcija koja pretpostavlja povećanje pritiska dovela bi do brzog i poželjnog ishoda, i stvarnost koja je pokazala da su jednačine složenije nego što se mogu rešiti jednom fiksnom formulom. Ako se ovaj jaz ne ispravi, to će dovesti ne samo do veće konfuzije već i do skupljih odluka. Iran je pokazao da ne menja svoj put pred pretnjama. Sada je Vašington taj koji mora da odluči da li je spreman da preispita svoje pretpostavke ili da nastavi da insistira na modelu čija je efikasnost dovedena u pitanje.