"Srpski Peter Mađar" ne postoji; Evo zbog čega poređenje Srbije i Mađarske nema političko uporište

Poređenja između političkih promena u Mađarskoj i očekivanja u Srbiji mogu izgledati privlačno, ali su suštinski površna i netačna. Analogija je jedno od najefikasnijih oruđa u politici. Ona pojednostavljuje složene procese, skraćuje objašnjenja i daje publici osećaj razumevanja. Ne mora biti tačna - samo uverljiva. Upravo zato, nakon izbornog poraza Viktora Orbana, ideja o "srpskom Peteru Mađaru" je gotovo refleksno uvedena u srpsku političku arenu.

To poređenje funkcioniše kao politički slogan, ali ne i kao analiza. Srbija nije Mađarska, a ono što se desilo u Budimpešti ne može se replicirati u Beogradu jednostavnim pozivanjem na "energiju promena". U Mađarskoj su birači birali između dva jasno definisana koncepta države. Tokom šesnaest godina, Orbanov model je izgradio sistem centralizovane moći, klijentelizma i spoljnopolitičkog usklađivanja sa Moskvom. Nasuprot tome, Mađar je ponudio politički projekat koji je bio precizan i razumljiv: vraćanje Mađarske u evropski institucionalni i bezbednosni okvir, obnavljanje odnosa sa Briselom i distanciranje zemlje od ruskog uticaja. Ovo nije bila samo promena vlasti; bio je to izbor između dve spoljnopolitičke orijentacije.

"Vučić vodi pragmatičnu politiku"

Zbog toga je rezultat bio jasan, i zašto su reakcije evropskih institucija bile nedvosmislene. Nije se slavila samo promena vlasti, već i promena pravca. U Srbiji takva linija podele ne postoji. Politički pejzaž u Srbiji je drugačije strukturiran. Aleksandar Vučić vodi politiku koja je često kontradiktorna i podložna kritikama, ali je u suštini pragmatična: održavanje odnosa sa EU uz istovremeno očuvanje kanala sa Rusijom i Kinom, pažljivo balansirajući u kontekstu rata u Ukrajini. Ova politika balansiranja postala je meta kritika – ali ne iz istog pravca kao kritike sa kojima se Orban suočio u Mađarskoj.

• Vučić odgovorio na Tadićev komentar: "Društvo je danas mnogo slobodnije nego pre"
• Vučić o izborima: "Oni znaju da će izgubiti"; "Traže da deca ne dobiju ništa"

Značajan deo srpske opozicije ne napada vladu zbog nedostatka evropske orijentacije, već upravo suprotno - jer nije dovoljno nacionalno snažna. Kritike iz tog spektra fokusiraju se na tvrdnje da je vlada "previše popustljiva" prema Zapadu, da "ugrožava nacionalne interese" i da je spremna na ustupke po pitanju Kosova. U tom diskursu, evropske integracije nisu cilj, već često predmet sumnje ili otvorenog odbijanja. Ovo se odnosi i na neke studentske i građanske inicijative koje se predstavljaju kao nova politička energija. Njihova retorika, iako formalno usmerena protiv vlade, ne uključuje jasno definisan proevropski program. Naprotiv, u određenim oblastima, ona usvaja narative koji se više usklađuju sa krutim nacionalnim okvirom nego sa liberalno-demokratskim modelom koji je činio osnovu Mađarove kampanje u Mađarskoj.

"Razlika je u sadržaju politike"

Takvo poređenje je, dakle, ne samo netačno već i pogrešno usmereno. U Mađarskoj je postojao jasan odgovor: prekid sa proruskim kursom i povratak u evropski okvir. Takvog odgovora u Srbiji nema. Umesto toga, politički prostor ispunjen je raznim, često suprotstavljenim porukama. Zato analogija ne funkcioniše. Suštinska razlika nije u stepenu autoritarnosti ili medijskom pejzažu; ona je u sadržaju politike. Mađar je pobedio jer je biračima ponudio pravac, a ne samo protivnika. Ovo je razlika koju srpska politička scena dosledno previđa. Veliki deo opozicionog diskursa u Srbiji fokusira se na negiranje vlade. Iako je to razumljivo, to je nedovoljno. Negacija ne stvara politički projekat, ona ga samo odlaže.

Bez jasnog odgovora na pitanje spoljnopolitičke orijentacije, svaka diskusija o "srpskom Mađaru" ostaje prazan koncept. Posebno je važno shvatiti suštinu Mađarove pobede. To nije bila pobeda "zamora vladom". Takve pobede u ovom regionu su kratkog veka i ne menjaju strukturu sistema. Mađar je pobedio jer je artikulisao ideološki koherentan projekat i sa institucionalnim i sa međunarodnim okvirima. Drugim rečima, birači nisu jednostavno glasali protiv Orbana, oni su glasali za nešto konkretno.

U Srbiji, opozicija ne nudi taj nivo političke definisanosti. Ironija je u tome što se analogija koristi upravo tamo gde ima najslabiju osnovu. Oni u Srbiji koji sebe vide kao "novog Mađara” često previđaju najvažniji aspekt njegove politike - jasnu posvećenost evropskom institucionalnom okviru. Bez ovog elementa, poređenje gubi svoj smisao. Politička promena je pitanje suštine, a ne imitacije. Usvajanje retorike promene nije dovoljno; njen pravac mora biti jasno definisan.

Još jedna razlika leži u institucionalnom kontekstu. Mađarska je članica Evropske unije već dve decenije. Uprkos eroziji institucija tokom Orbanove vladavine, politički sistem je zadržao određeni nivo funkcionalnosti, a biračko telo ima iskustva sa evropskim institucionalnim okvirom kao istinskim političkim prostorom. Srbija nema to iskustvo u istoj meri. Njena politička tranzicija nikada nije bila završena kao što je to bio slučaj u Centralnoj Evropi. Institucionalna slabost nije rezultat jednog političkog ciklusa, već dugoročnog kontinuiteta.

"Opozicija je shvatila da bez ujedinjenja neće biti rezultata"

U takvom okruženju, politička promena zahteva više od simbolike. U površnim analizama postoji još jedan često previđen element: jedinstvo političke ponude. U Mađarskoj, pre Mađarove pobede, opozicija je shvatila da bez ujedinjenja neće biti rezultata. To ujedinjenje nije bilo samo tehničko već i strateško. Zajednička ideja činila je osnovu oko koje se pojavio politički blok. U Srbiji takav proces nije ni započeo na ozbiljan način. Fragmentacija nije rezultat taktičkih nesporazuma već dubokih ideoloških razlika. Bez njihovog rešavanja, svaka priča o jedinstvu ostaje samo slogan.

Postoji i širi evropski kontekst koji dodatno otkriva slabost ove analogije. Deo međunarodne zajednice, posebno unutar institucija Evropske unije, sklon je tumačenju političkih procesa na Zapadnom Balkanu kroz obrasce poznate iz država članica. Iz ove perspektive, svaka opozicija se gotovo automatski vidi kao potencijalno proevropska alternativa. Ovo pojednostavljivanje je politički pogodno, ali analitički netačno i čak strateški opasno.

Podrška iz ovog pravca često se oslanja na pretpostavke umesto na stvarnu procenu političkog sadržaja. Ovo stvara narativ koji odjekuje u Briselu, ali nema osnova u realnosti na terenu. U slučaju Srbije, to znači da neki međunarodni akteri projektuju očekivanja koja domaća politička scena ne podržava. Zato izjava da bi "Srbija trebalo da sledi mađarski primer" odražava političku želju više nego stvarnost. Politički procesi nisu prenosivi modeli; oni su proizvodi specifičnih društava, institucija i istorijskih okolnosti.

Prenošenje "energije" izbora iz jedne zemlje u drugu ignoriše sve ono što politiku čini stvarnom. Najveća slabost ove analogije nije njena jednostavnost već njena pogrešna usmerenost. U Mađarskoj je postojao sukob između pro-ruskih i pro-evropskih opcija. Takav sukob ne postoji u Srbiji. Umesto toga, Srbija ima politički pejzaž u kojem se različiti pravci preklapaju, bez jasne hijerarhije prioriteta. To nije ista vrsta političke borbe. Zato je ideja o "srpskom Mađaru" politički privlačna, ali analitički neodrživa.

Ona stvara iluziju jednostavnog rešenja. Međutim, političke promene ne dolaze iz iluzija, već iz jasno definisanih ciljeva i doslednih strategija. Peter Mađar je uspeo jer je biračima rekao kuda Mađarska ide. U Srbiji, opoziciji još uvek nedostaje jasan odgovor na to pitanje. Dok se to ne promeni, svaka paralela sa Budimpeštom ostaće ono što već jeste: efektna metafora za dati trenutak, ali manjkava analiza.