Silicijumska dolina, bankari i selebritiji su ludi za SPAC-om - šta je to?

Neki će iz ove priče sigurno izvući vrlo opipljivu korist, dok će većini verovatno pripasti mrvice.

Izvor: index.hr
Podeli
Foto: Rawpixel.com/Shutterstock
Foto: Rawpixel.com/Shutterstock

Berzanska senzacija godine: Amazon i Alibaba bi morali da se zamisle

Dugo godina posve marginalizovani finansijski akronim preko noći se vratio iz mrtvih i povezao zanimljive segmente društva, od tehnoloških vizionara dubokih džepova s istočne, preko uniformiranih bankara Vol strita sa zapadne obale, do selebritija i zvezdica te običnog naroda, koji obožava naizgled odličnu priliku za zaradu, začinjenu daškom glamura i ekskluzive.

Dobro potkoženi investitori iz Silicijumske doline, ugledni biznismeni, poznate zvezde šou biznisa, bankari, a na kraju i običan narod - sve su to protagonisti spektakla koji stoje iza neobičnog akronima što je poharao Ameriku u poslednjih godinu dana. Kako to obično biva, splet neobičnih okolnosti iznedrio je ovaj trend, udahnuvši novi život odavno etabliranom poslovnom modelu koji je u međuvremenu prekrila paučina.

U pitanju je SPAC (Special Purpose Acquisition Company) ili, u slobodnom prevodu, kompanija utemeljena s ciljem preuzimanja; u Aziji i Evropi se zasad o tome malo priča, ali SPAC groznica već mesecima trese SAD i prodrla je u sve pore društvenog života. U praksi stvar funkcioniše relativno jednostavno - gomila malih investitora se udruži, kupujući po fiksnoj ceni deonice kompanije koja u početku nema nikakve imovine (nekako se uvrežila cifra od okruglih deset dolara po deonici). Tako nastaje SPAC ili, alternativno, "blank check company".

Jednom kad se nađe na berzi, prikupljeni kapital SPAC privremeno ulaže u stabilne finansijske instrumente poput državnih obveznica, a poslovni model se zasniva na jednostavnom cilju - spojiti se s nekom drugom (privatnom) kompanijom, koja još nije na berzi. Na taj se način zaobilazi problem vrlo zahtevne i skupe procedure inicijalne javne ponude (IPO). Budući da SPAC nema nikakve prihode i zapravo uopšte ne posluje (ne nudi nikakve proizvode ni usluge), stroge zahteve regulatora relativno je lako ispuniti, piše portal Indeks (Index).

Zašto je to privlačno "običnim smrtnicima"?

"Običnim smrtnicima" priča deluje vrlo atraktivno zbog dojma kako je u ovoj priči nemoguće izgubiti. I zaista, priča umnogome podseća na listić za lutriju - početni ulog je malen, a potencijalni dobitak … samo je nebo granica. Istovremeno, svaki SPAC po pravilu ima rok trajanja: ako ne pronađe odgovarajuću metu za preuzimanje u prethodno definisanom roku (obično je reč o godini ili dve), SPAC se jednostavno rasformira, a ulagači dobijaju natrag svoj ulog, uvećan za skromnu zaradu od investiranja u obveznice (i umanjen za određene troškove, provizije i naknade, ali o tome malo ko govori). Asimetričan odnos preuzetog rizika i potencijalnog profita ostavlja dojam kako je nemoguće izgubiti.

U poređenju s Velikom recesijom iz 2008. godine, prošlogodišnja kriza uslovljena pandemijom bila je nominalno znatno intenzivnija (mereno konvencionalnim indikatorima poput kretanja BDP-a), ali je i trajala dosta kraće, a zahvaljujući izdašnim stimulansima Bele kuće, nije rezultirala raširenim talasom bankrota, dramatičnom erozijom kreditne sposobnosti ili zastrašujućim rastom nezaposlenosti. Umesto toga, nezaposleni i oni koji nisu mogli da rade primali su (barem za američke uslove) izdašnu pomoć države koju zapravo nisu imali gde da potroše. Za to vreme pandemija koronavirusa potpuno je uništila društveni život kakav smo dotad poznavali, uvela nas je u novo normalno i iznedrila neke nove trendove. Pandemija je (barem privremeno) izbacila iz igre Las Vegas, Atlantik Siti i inostrane kockarske oaze, a život se u najvećoj meri preselio u sferu virtuelnoga. Zbog svega toga, a u nedostatku sportskih događaja i inostranih zabavnih sadržaja, privid napete akcije i zabave pružila su - finansijska tržišta.

Gejmstop epizoda

Nešto od toga već smo videti u Gejmstop epizodi koju je napeto posmatrala cela nacija: za neke je pružila neočekivanu mogućnost zarade, no većini je zapravo ponudila zabavu u kojoj je rizik vrlo značajna komponenta. Bilo je očigledno da nagađanja medija poput Wol strit žurnala i Blumberga, o naglašenoj ulozi (i sve većoj aktivnosti) malih ulagača, nisu bez osnova. Otuda i veliki interes malih igrača: SPAC u određenoj meri nalikuje na fantasy sportske igrice koje iziskuju relativno mali ulog, a zauzvrat pružaju zabavu i mogućnost zarade.

Deo SPAC-ova nudi neku maglovitu viziju poslovne budućnosti, fokusirajući se na ovaj ili onaj segment ekonomije (uglavnom je reč o hi-techu, fintechu i sličnim sektorima), ali na kraju se (ne)uspeh uglavnom svodi na reputaciju i veštine osnivača SPAC-a, a priča dobija i dodatnu, selebriti dimenziju. Michael Klein ili Chamath Palihapitiya su verovatno poznati tek užem krugu ljudi, a SPAC je mnogo lakše prodati malim ulagačima ako ga promovišu Shaquille O'Neil, Stephen Curry ili Serena Williams.

Lista poznatih faca, sportista, glumaca i kojekakvih influensera koji guraju ovaj ili onaj SPAC svakim je danom sve duža: svi oni se kreću utabanom stazom širenja vlastitog brenda.

Nekad su igrali na tragu konvencionalne strategije povećanja prihoda kako bi unovčili svoju slavu, sklapajući unosne ugovore sa sponzorima i lansirajući linije proizvoda s potpisom, bilo da je reč o odeći, parfemima, sportskim rekvizitima ili pak svakodnevnim sitnicama. Kombinacija sportista i ostalih estradnih zvezda s poslovnim ljudima jednostavno je uobičajeni brak iz interesa.

Foto: Things/Shutterstock
Foto: Things/Shutterstock

Genije, nepouzdan ili budala: Amerikanci o čoveku koji ih je naveo da ulažu u kriptovalute

Radi se o ogromnom novcu

A u igri je doista ogromna lova: SpacAnalytics navodi kako su samo tokom 2020. godine prikupljene 83 milijarde dolara, dok su u nepuna tri meseca ove godine SPAC-ovi skupili neverovatnih 90 milijardi dolara. Više od polovine inicijalnih javnih ponuda odrađenih tokom prošle godine na američkih tržištima kapitala nosilo je oznaku SPAC, a taj je postotak u ovoj godini premašio 80%.

S obzirom na to da je SPAC trenutno in, cifre koje se gomilaju vremenom dramatično rastu. Iako su SPAC transakcije već prošle godine brojkom nadmašile klasične IPO dilove, potonji su prikupili više kapitala (96 milijardi dolara). Od početka ove godine situacija je sasvim drukčija jer je klasičnim IPO transakcijama dosad prikupljeno svega 36 milijardi dolara. Zbog rastućeg interesa i potražnje malih ulagača špekulacije deonicama SPAC-ova i pre no što dogovore preuzimanje postale su uobičajene. Nije retko da cena deonica naročito traženog SPAC-a odluta znatno iznad 10 dolara daleko pre objave preuzimanja, u uverenju kako će sponzor pronaći neki dobar dil. Otuda i strelovit rast indeksa koji prate kretanje SPAC deonica i koji su nadmašili tradicionalne indekse kao što je S&P 500.

Konzervativniji (stariji) investitori će spremno zaključiti kako je ludilo na finansijskim tržištima uzelo maha, baš kao i na prelazu veka: tada je vladala dot-com manija, a sada su u igri SPAC, bitkoin, NFT i inostrani tokeni. Drugim rečima, sve ovo bi se moglo prilično loše završiti, ali uz izdašne stimulanse centralne banke i Bele kuće, era rekordno niskih kamatnih stopa još traje i ključan je preduslov manične aktivnosti špekulanata. Neki će iz ove priče sigurno izvući vrlo opipljivu korist, dok će većini verovatno pripasti mrvice. I vremenom valjda naći neku drugu zanimaciju.

Kako funkcioniše IPO i otkud antagonizam istočne i zapadne obale?

Osnovna potka nije naročito kompleksna, ali zato nudi obilje pikantnih detalja. Počeci priče datiraju još s početka osamdesetih godina prošlog veka, no SPAC je u međuvremenu zaglavio u segmentu opskurnih finansijskih instrumenata, sve dok ga nije otkrila klika iz Silicijumske doline. Ne, ne govorimo o ekipi gikova nego finansijera, venture kapitalista (VC) koji poput lešinara kruže oko privatnih kompanija, tražeći mogućnosti investiranja. Naravno, po povoljnim uslovima, dok je poslovanje još u razvoju, a jedino vredno procene su ideja i inovacija (s potencijalom razbijanja etabliranih modela i brendova). Reč je, dakle, o investitorima dubokih džepova, ali manje konvencionalnoj, ne-bankarskoj sorti sa zapadne obale, koja se obogatila ulaganjima u besplatne snack-barove, stolove za bilijar i stoni tenis i ležernu kancelarijsku atmosferu u zamenu za vlasnički udeo u perspektivnim startap kompanijama koje će se jednog dana preobraziti u jednoroge, a potom u zrelijoj fazi razvoja izaći na berzu i postati novi Fejsbuk.

U normalnim okolnostima izlazak kompanije na berzu iziskuje angažman cele horde savetnika, advokata i bankara koji mogu odrediti taj posao u okviru kompleksne zakonske regulative. Sve to košta, a uz to otvara i mogućnost celog niza neželjenih nuspojava (o tome ćemo kasnije). Suprotno tome, SPAC se nakon jednostavne procedure (jer nema ništa prijaviti) relativno brzo i lako pojavljuje na berzi. Jednom kada pronađe metu i dogovori uslove, SPAC i privatna kompanija se spajaju i nastaje nova kompanija (de-SPAC je termin iz stručnog žargona) čijim se deonicama već neko vreme ionako trguje na berzi.

Problem venture kapitalista je upravo ta zrelija faza, u kojoj im se pre ili kasnije na putu ispreči neka investicijska banka, spremna da pokupi šlag u obliku izdašnih provizija i naknada. Iz ranije navedenih razloga investicijska banka je nezaobilazan faktor tokom inicijalne javne ponude: ona rešava papirologiju i baca se u potragu za investitorima, opipava puls tržišta (interes potencijalnih ulagača) i definiše cenu deonica, a jednom kada dogovori sve detalje posla, preuzima na sebe odgovornost (i rizik) plasmana. Alternativa inicijalnoj javnoj ponudi deonica je direct listing, u kojem kompanija jednostavno registruje svoje deonice na berzi i od tog trenutka se njima može trgovati. No to sebi mogu priuštiti samo retki (Spotify je jedan od primera), ostali prilikom izlaska na berzu po pravilu traže mogućnost izdavanja određenog broja novih deonica i prikupljanja svežeg kapitala. Osim što tu aspiraciju masno naplaćuje, investicijska banka (IPO u praksi to najčešće odrađuje nekolicina banaka) pritom mora misliti i na svoju reputaciju, pri čemu se pad cena deonica neposredno nakon izlaska na berzu negativno percipira. Otuda i konzervativne procene cene deonica, nakon kojih se po pravilu događa IPO-pop ili, u prevodu, enorman rast cene. Kao primer može poslužiti Airbnb, koji je (putem aranžera izdanja - investicijske banke) početkom decembra prošle godine plasirao 50 miliona deonica po fiksnoj ceni od 68 dolara, dok je njihova cena u prvim minuta berzovne trgovine skočila na 146 dolara.

Ta epizoda nudi tri bitne činjenice koje valja sagledati iz nešto šire perspektive. Ona najočiglednija je da je fiksiranjem cene deonica na 68 dolara Airbnb zapravo propustio uzeti poveći deo kolača. Tačnije, 3,9 milijardi dolara (50 milijuna dolara, pomnoženo s razlikom tržišne i IPO cene), a to ni u kom pogledu nije kikiriki.

Gledajući stvari iz perspektive običnih (malih) ulagača, IPO takođe predstavlja prilično gorko iskustvo: dok je povlašćena kasta dobila prigodu da kupi deonice po ceni od najviše 68 dolara (venture kapitalisti su u početnim fazama razvoja kompanije deonice stekli po još povoljnijim uslovima), prosečni investitor koji iz nekog razloga veruje u ogroman potencijal kompanije mora istresti čak 146 dolara po deonici. Doduše, pritom valja istaći kako i mali igrači na neki način snose deo odgovornosti za IPO-pop, kog bez snažne potražnje jednostavno ne bi bilo. I treće, ne manje bitno, investicijska banka je svojim bitnim klijentima (jer tako se to najčešće radi) omogućila neverovatno brzu zaradu: deonicu koju su pre samo nekoliko dana kupili po 68 dolara mogu već prvog dana trgovine preprodati za 146 dolara. Iz perspektive banke taj IPO-pop je odlična reklama i nagrada koja se distribuira aktuelnim i potencijalnim klijentima (poput hedge fondova). Za to vreme postojeći deoničari (poput zaposlenih i venture kapitalista) su obično vezani lock-up ugovorom, zbog kojeg ne smeju prodavati svoje deonice idućih šest meseci (kako ne bi izazvali dramatičan pad cene), a u međuvremenu štošta može poći po zlu (na njihovu sreću, Airbnb je nastavio rasti i ovih dana se kreće oko 190 dolara po deonici).

Foto: EPA, JUSTIN LANE
Foto: EPA, JUSTIN LANE

Noćna mora Vol strita: Šta ako se uvede porez na finansijske transakcije?

Ko su sponzori i kako zarađuju?

Nemali broj venture kapitalista već godinama kritikuje uobičajenu IPO praksu. Bill Gurley iz Benchmark-a (finansirao je, između ostalih, Uber i Zillow) jedan je od najglasnijih i neumorno ponavlja tezu kako IPO procesom investicijske banke zapravo otimaju kapital kompanijama koje izlaze na berzu. Naravno, priču o pohlepnim bankarima i hedge fondovima nije teško prodati - naročito ne brojnoj publici koja očajnički želi da ugrabi deo kolača (mali ulagači). I time na scenu najpre stupaju venture kapitalisti i/ili dil-mejkeri iz bankarskog sveta, koji se mogu pohvaliti bogatom biografijom. Jedan od najglasnijih zagovornika SPAC trenda je Chamath Palihapitiya, renomirani investitor (venture kapitalista), predsednik Uprave Social Capital-a i producent cele linije SPAC-ova, a od nedavno i narodni heroj, nosilac Reddit spomenice s lentom WallStreetBets-a, većini poznat po svom grlatom i populističkom angažmanu tokom Gejmstop sage. Palihapitiya je uočio pukotinu koju su načeli mali investitori u borbi protiv povlašćene kaste bankara i hedge fond menadžera (kojoj on, s milijardu dolara imovine, eto, ne pripada), gurajući SPAC kao demokratski model ulaganja. Na ruku mu idu bogata karijera i reputacija genijalnog investitora koji iza sebe ima gomilu profitabilnih investicija. Apostol inkluzivnosti, kojem mnogi tepaju etiketom SPAC king (SPAC kralj), samo tokom 2020. godine oformio je pet SPAC-ova ukupno teških 3,7 milijardi dolara, a u pripremi je novih sedam.

Njegov pandan sa zapadne obale je Michael Klein, bankar s 25 godina iskustva u Citigroup-u koji je odradio gomilu spajanja i preuzimanja u korporativnom sektoru (Dow Chemical & DuPont kombinacija je jedna od najzvučnijih). Pod njegovom dirigentskom palicom dosad je prikupljeno nekoliko milijardi dolara svežeg kapitala za čak sedam SPAC-ova, a na pomolu je i osmi, u saradnji sa Semom Altmanom iz Y Combinator-a (vrlo cenjenim predstavnikom venture kapitalista sa zapadne obale). Ta niste valjda očekivali da će bankari sediti skrštenih ruku?

Njima su se ubrzo pridružili i brojni poslovni ljudi, cenjeni aktuelni i bivši predsednici uprava, izvršni direktori i slični ljudi čiji se CV obično proteže na nekoliko stranica. Svi oni rado uskaču u rolu sponzora, nudeći svoju ekspertizu i poslovne veštine, redom koristeći pritom vrlo unosnu opciju koja se još naziva promote. Naime, sponzori preuzimaju određenu količinu deonica po fiksnoj povlašćenoj ceni, a dosad se već uvrežio mehanizam po kom za tričavih 25 hiljada dolara sponzori ugrabe 20% vlasničkog udela u SPAC-u (Bill Ackman, jedan od omraženih hedge fond menadžera, ujedno je i jedan od retkih koji se toga odrekao osnivanjem Pershing Square Tontine Holdings SPAC-a). Naravno, što je SPAC veći, to je odnos bolji, a ako SPAC ne uspe u dogovorenom roku pronaći metu za spajanje/preuzimanje, promote se vraća na početne postavke. Iz čega, sasvim logično, proizlazi kako sponzori imaju pregršt motiva da stvar dovedu do kraja.

Kapital koji prikupi SPAC obično nije dovoljan za iole ozbiljnije preuzimanje, pa sponzori aktivno traže i dobrostojeće institucionalne i individualne investitore koji su takođe (uz SPAC) voljni uložiti određena sredstva, po sličnim ili istim uslovima. Reč je o PIPE (private investment in public equity) transakciji, u kojoj se neretko pojavljuju sponzori, podebljavajući šanse za uspešnu transformaciju SPAC-a.

Tamna strana SPAC-a

Sav taj hajp mora iznedriti i poneko razočaranje (a verovatno će ih biti još). Jedno od takvih svakako je Churchill Capital Corp IV (sponzor je ranije spomenuti bankarski čarobnjak Michael Klein), čije su deonice u jednom trenutku (pre spajanja) vredele više od 50 dolara, odražavajući visoka očekivanja investitora. Nakon dogovorenog spajanja s kompanijom Lucid Motors (električna vozila), cena deonica se srušila ispod 30 dolara, valjda pod teretom ludo ambicioznih planova, koji podrazumevaju 2,2 milijarde dolara prihoda već u idućoj godini, iako su u ovoj godini planirani prihodi u visini 97 miliona dolara.

A onda opet, i Lucid Motors se našao u bizarnoj situaciji, prepuštajući solidan komad vlasničkog udela, pri čemu se valuacija SPAC-a temelji na početnih 10 dolara po deonici (na to su pristali ulagači), iako se njima u trenutku potpisivanja ugovora trgovalo po ceni od 50 (i više) dolara po deonici. Ekvivalent toga je IPO-pop (ispušteni kapital) koji toliko smeta venture kapitalistima, ali zasad nisu skloni poređenju dvaju suštinski vrlo sličniih fenomena.

Teško je i pobrojati SPAC-ove koje je pokrenuo Palihapitiya, ali njegov treći, pod nazivom Social Capital Hedosophia Holdings Corp III, u oktobru prošle godine preuzeo je Clover Health koji je trenutno pod opsadom prodavaoca, nakon što su analitičari Hindenburg Researcha otkrili da je kompanija pod istragom Ministarstva pravosuđa. Krajem godine (nakon sprovedenog spajanja) deonice Clover Healtha su se kretale oko 16 dolara, dok se danas njihova cena vrti oko - osam dolara.

Ako je nekome promaklo, Palihapitiya tokom Gejmstopa nije nalazio lepe reči za short seller-e koji trenutno opsedaju Clover Health. Harizmatični investitor je, naravno, u ovoj priči svejedno zaradio, no to se nikako ne može reći za deo investitora koji svoje deonice nisu prodali.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 129 idi na stranu