Nismo zaslužili ovako jak dinar

Ko to normalan još veruje?!

Mi privrednici ne, jer nam je svakim danom sve gore. Uništićemo i ono malo dobrog što je preostalo u srpskoj ekonomiji.

Banke su naredne na redu, jer raste broj problematičnih kredita. Ono što je definitivno trend jeste da jedan deo uspešnih odstupa prodajom kompanija, a jedan deo „zamrznut“ dugovima čeka potop ili bolja vremena koja neće doći skoro, jer je kriza mnogo dublja nego što naši političari to žele da priznaju.

Pametni su to govorili još 2008. kada su naši „eksperti“ tvrdili da nam je kriza šansa, da smo nedodirljivi na spoljni uticaj. To što nismo sproveli „brutalne“ reforme i što nam je rejting po svim parametrima na začelju, nije značilo da smo nedodirljivi na spoljnu krizu, već da smo još ranjiviji.

Slušamo ovih dana - guverner u klin, a ministarstva ekonomije i finansija u ploču. Ako smo nešto iz krize naučili to je da nema više individualnih akcija i da je delovanje centralnih banaka i vlada obavezno usklađeno. To što imamo naočitog, a autističnog guvernera, neće nam u ovoj situaciji nimalo pomoći. Ja bih se uvek u cilju spasavanja nejake privrede, proizvodnje i izvoza, odlučio za veću inflaciju. Da li srpska privreda zaslužuje ovako jaku valutu ili je ona rezultat prevelikog zaduživanja i priliva deviza koje nisu rezultat srpske produkcije i velikih stranih investicija. Na kraju, guverner treba da nam odgovori na sledeća pitanja:

Koliko nas koštaju državni zapisi u kamati i kursnim razlikama od 1. januara 2011. do 31. oktobra 2011, odnosno koliko su „vrući investitori“ zaradili na tim transakcijama? Koje su sve opasnosti emitovanja srpskih desetogodišnjih obveznica na međunarodnom tržištu u američkim dolarima? Koliko će nas to skupo zaduženje koštati ako u trenutku vraćanja odnos evra i dolara bude 1:1. Kako je moguće da se dobre srpske kompanije danas dugoročno povoljnije zadužuju u evrima kod banaka, nego srpska država u dolarima na svetskom tržištu? Kako da srpska privreda dođe do jeftinijeg novca sa tako visokom referentnom kamatnom stopom na dinare i visokom obaveznom beskamatnom rezervom banaka?

Kao privrednik, postavljam i sledeća pitanja: Kako ćemo pomoći prezaduženu privredu ako u ovom trenutku, po rečima ministra ekonomije, nemamo ni prebijene pare u budžetu za te svrhe? Kako da tražimo disciplinu u plaćanju i poboljšamo likvidnost, ako je država danas najveći dužnik i duguje namučenoj privredi milijardu evra? Zašto milijarda dolara uzeta preko stranog tržišta nije iskorišćena da se delimično izmire obaveze države prema privredi? Tada bismo cenu i rizik tog zaduženja mogli delimično i da branimo.

Pre izbora od političke elite moramo dobiti odgovor kako će se i kojom brzinom rešiti: ogromna nezaposlenost; mala proizvodnja i izvoz; previsoka javna potrošnja; spoljnotrgovinski deficit; sivo tržište; birokratija i spore procedure, korupcija, loša politika kursa; monopoli itd.

Preporuka: Napraviti konsenzus dve do tri najjače partije preko parlamenta nacionalnog spasa. Rešiti u ograničenom roku goruća pitanja - Kosovo i srpsku ekonomiju. Sakupiti najbolje i najhrabrije što Srbija ima i napraviti ekspertsku vladu. Partijski kadrovi to ne umeju i nisu spremni za dramatične promene koje su Srbiji neophodne. Za Srbiju ekonomske perspektive ima. Reći ću kako, ako „sveznajući“ pitaju.

Možda je ovo utopija jednog privrednika, ali i jedini spas iz situacije u kojoj smo danas - brod koji tone da popravimo, dok još ima čelika iz Ju-Es stila!