Devica zbog straha od muškaraca

Lekari su utvrdili da pati od neobičnog straha – androfibije, koji je tera da u širokom luku zaobilazi muškarce.

„Ovaj strah me proganja celog života. Ne mogu da se setim kada je sve počelo. Još sam devica. Nisam lezbejka i žene me ni na koji način ne privlače. Mogu gledati slike muškaraca sa drugaricama i ceniti njihov dobar izgled ali suočiti se s njima nipošto“, opisuje svoje iskustvo 26-godišnja Emili.

Ova fobija se obično ispoljava kod osoba koje su trpele nasilje u porodici, ali to nije slučaj kod ove mlade devojke.

„Nije da su me muškarci ikada povredili. Samo sam na smrt prestrašena u njihovom prisustvu“.

Emili se ne plaši da je neko ne napadne – ona ima iracionalnu fobiju koja je proganja od detinjstva.

„Odrasla sam samo sa ženama i možda je to doprinelo problemu. Roditelji su se razveli kada sam imala šest godina i nikada ga više nisam videla. Jedno od mojih najranijih sećanja potiče iz 13. godine mog života kada nam je na vrata pokucao nepoznar muškarac.

Toliko sam se uspaničila da me je sestra, misleći da imam temperaturu, odvela u krevet da spavam.

Efekti napada trajali su od nekoliko minuta do sat vremena.

Počela sam da crvenim o osetila da su mi stopala sve toplija. Nisam mogla da dišem.

Sada znam da sam imala napad panike, ali tada nisam imala pojma šta me je toliko uplašilo.

Posle šest ovakvih napada, shvatila sam da mi se događa svaki put kada vidim nepoznatog muškarca.

Nisam znala kako to da kontrolišem. Pokušala sam da se suočim, ali onog trenutka kada osetim da mi krv nadire u glavu, nema načina da ga zaustavim“, objašnjava Emili.

Njen problem podrazumevao je da neće moći normalno da se socijalizuje i izlazi iz kuće.

„Kada sam želela da vidim drugarice, trudila sam se da one dolaze kod mene, kako se ne bih sretala sa njihovim očevima.

Iako imam napade i na javnim mestima, uspela sam da ih držim pod kontrolom.

Kada se to desi negde napolju, kažem im da se ne osećam dobro. Nisam se plašila dečaka iz razreda, ali su oni ubrzo odrasli i postali muškarci“, kaže ona.

Srećom po Emili, njeni strahovi su oslabili s godinama. Do sada nikom osim članovima porodice nije pričala o svom strahu.

Njen lekar bio je prvi muškarac s kojim je mogla da razgovara, a da ne padne u nesvest.

„Mama je došla sa mnom u ordinaciju i sve ispričala lekaru. Osetila sam veliko olakšanje.

Odbila sam da idem na konsultacije kod psihologa kog mi je lekar preporučio i pronašla svog, ženskog.

Uz mentalne i vežbe disanja uspela sam da stavim fobiju pod kontrolu.

Sada radim kao konsultant za zapošljavanje. Neprijatnost prilikom susreta s muškarcima je još prisutna, ali uspevam da s tim izađem na kraj“, kaže Emili.

Međutim, njen ljubavni život pati zbog fobije.

„Izašla sam nekoliko puta sa muškarcima, ali nikada nisam mogla s njima da se poljubim. Dodirivanje je za mene ipak prevelik zalogaj.

Nadam se da ću nekada sresti nekoga ko će mi pomoći da pobedim androfobiju i eventualno se udam i imam decu.

Moraću da pobedim svoj strah, a ako u tome ne uspem, podvrgnuću se veštačkoj oplodnji.

Trenutno sam srećna što imam život i posao. Znam da ljudi misle da sam čudna, ali moj strah je za mene veoma realan“, iskrena je Emili.

Saznajte više o ovoj temi