Ksenija i Filip - tragedija, a ne romansa

U saopštenju službe savetovališta za brak i porodicu gradskog Centra za socijalni rad Beograda izdatom povodom izveštavanja o počinjenom ubistvu i samoubistvu u slučaju Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode se kaže:

Prateći kako mediji izveštavaju o svirepom zločinu u kojem je dvoje mladih ljudi stradalo, imali smo potrebu da iz profesionalnih i etičkih razloga damo svoj komentar.

Kao profesionalci, porodični psihoterapeuti, koji rade u Savetovališu za brak i porodicu, u okviru sistema socijalne zaštite (služba koja se bavi psihoterapijskim radom sa porodicama i partnerima, a radimo i psihoterapiju u slučajevima nasilja u porodici), smatramo da imamo profesionalnu i etičku obavezu da damo i svoj stručni stav.

Slučaj je predstavljen kao tragična ljubavna priča u kojoj su oboje isto doprineli odnosu u kojem su bili i da su jednako odgovorni za ono što se na kraju dogodilo. Priča je puna konroverzi, različitih interpretacija, tumačenja... tako da se na kraju stiče utisak da je jedino tako i mogla da se završi.

Bojimo se da se na taj način stvar u velikoj meri i zamagljuje, izbegava pokretanje priče o odgovornosti i da li je nešto moglo drugačije da se uradi. Naime, poznavajući fenomen nasilja u partnerskim odnosima, znamo da su ti odnosi često, osim ljubavlju, ispunjeni i pretnjama, ucenama, izolaciji, surovosti....

Onima koji su u tom odnosu je teško da to razdvoje, da prepoznaju da se radi o nasilju i da onda iz takvog odnosa izađu. Baš zbog složenosti tih procesa i postoje zakoni koji predviđaju da onda „drugi“ u tome pomažu i intervenišu. Ono što smatramo da je u ovom slučaju veoma bitno - ali vidimo da javno mnjenje zanemaruje – jeste pitanje kako kontekst (društvo, komšije, prijatelji, državne institucije....) podržava zataškavanje priče o nasilju i odgovornosti.

Ova mlada žena je u nekoliko navrata i signalizirala da trpi, da bi htela da prekine vezu u kojoj je bilo trpljenja, pozivala je i policiju.... ali su je reakcije „važnih drugih“ vraćali u ovaj odnos. Kako to da ako su komšiluk/prijatelji znali da ima sukoba, vriske, lupanja, razvaljivanja...... nisu reagovali prijavljivanjem, preporukama za obraćanjem stručnim službama?

Kako to da policija, koja je imala prijavu i koja po svojim ingerencijama ima pravila za postupanje u slučajevima porodičnog nasilja, nije iskoristila nekoliko mogućnosti da spreči ovaj tragični događaj? Izlazeći na mesto događaja (nakon provaljivanja vrata), bili su u obavezi da Filipu Kapisodi odrede pritvor od 48 sati, da pokrenu krivičnu prijavu protiv nasilja u porodici, da izreknu mere zaštite od nasilja u porodici .......

Vidimo da ništa od toga nije preduzeto. Ukoliko se na nasilje hitno i odlučno ne odreaguje, ono će se nastaviti u svojm dramatičnijem obliku. Takođe, prijatelji Filipa Kapisode, ukoliko su znali da on trpi, da ne može da podnese kraj veze, neizvesnost, patnju („ne mogu da živim bez nje“) zašto mu nisu preporučivali, sugerisali obraćanje nekoj profesionalnoj službi koja bi mogla da da podršku, da pomogne u nošenju sa jakim emocijama i u završavanju nezadovoljavajuće veze na bezbolni način.

Mi se kao profesionalci pitamo kako da se nakon ovog događaja, a znajući njegovu hronologiju, o tome ne razgovara već se iznose bizarni detalji, ko je imao koliko paralelnih veza, da li je postojala trudnoća ili ne, kroz kakve su sve afere ovi mladi ljudi prolazili.... Smatramo da je takav način veoma opasan, jer se gubi suština, izbegava priča o odgovornosti, šalje mladima loša poruka i ne podstiče da se iz ove strašne priče nešto nauči i unapredi praksa postupanja u slučajevima nasilja.

Nažalost ovo je jedan od tipičnih načina kako se u našoj kulturi gleda na nasilje, koliko se ono negira, normalizuje (u nekim svojim aspektima čak i veliča), a samim tim i podržava i održava. Smatramo da je aktuelni način izveštavanja (o ovom slučaju) samo jedan u nizu od načina koji podržava kontekst nasilja na svim nivoima.

U prilogu dostavljamo vam jednu ilustraciju stvaranja pogrešnog mita o partnerskoj ljubavi koja se širi povodom ovog događaja a čije usvajanje i dinamika može dovesti do fatalnog ishoda.

Mit o ljubavi

Juče stojim na autobuskoj stanici i čekam prevoz do kuće kad mi je pažnju privukao par koji stoji nedaleko, on u čistoj opeglanoj trenerci, mali, kratko ošišani, sa tamnim naočarama za sunce i maloj crnoj torbici ispod miške približio se devojci, uneo u lice i siktavim glasom joj nešto priča.

Pošto je njegov ton dovoljno glasan da ga čujem, iako ne i preglasan, ja pomišljam na slučaj para Ksenija Pajčin i Filip Kapisoda i približavam se da čujem kako to svuči izbliza. Devojku ne vidim sasvim ali procenjujem po onom što vidim da ni ona a ni mladić nemaju još ni po 20 godina.

Ona priča tiho i tek ponešto kaže dok mladić preti, psuje je u stilu: „Droljo, gde si bila sinoć...nemoj da mi tu sada vrtiš glavom... šta me tako gledaš...nemoj da te sada razvalim da odletiš.... ćuti, ćuti, nemoj da me bodeš....“

Ona ćuti i stoji pored njega, kao da je u strahu da ode a u strahu je i dok ostaje. Čini mi se da u ovom trenutku on nema nameru da je udari, ali nisam sigurna da u nekim drugim trenucima to ne radi. Ono što on radi, verovatno svesno i sa namerom, je da se ponaša kao dželat u zatvoru prema zatvorenici koju se sprema da kazni najstrašnije.

I pitam se kakva je ovo vrsta veze? Kakva je ovo ljubav? Da li je ovo ljubav kako su folk pevačice rekle da je postojala između ubijene Ksenije i Filipa Kapisode?

I ko je taj koji ovo može da nazove ljubavlju? I ko je taj koji može da ovo ili ubistvo Ksenije poredi sa Romeom i Julijom?

I kako to da su se u zemlji Srbiji ovakvih dvoje mladih našli kao prototipovi „zaljubljenog para“?

Kako je to „princ na belom konju“ postao mali, ošišani, polupsihopata koji je besan i ljut na sve i svakog a svoje „junaštvo“ ispoljava maltretiranjem, vređanjem, zaplašivanjem devojke?

I na koji on to nju način privlači i drži uz sebe osim pukim strahom, pretnjama, ucenama? I na koji način joj on pokazuje da je voli i poštuje te je zato baš nju izabrao, osim što se prema njoj ponaša kao prema kučetu koje mora da ga sluša i bude stalno uz njega a on može da ga šutne, pljune, viče na njega i povremeno trzne povodac na kome vodi kuče.

I koji je to ljubavni odnos u zemlji Srbiji?

Verujem da kao i sa kučetom gazda ponekad ima i par „dobrih minuta“ kada ga pomazi, da mu da jede i igra se sa njim i tada kuče laje od sreće i „slobodno“ trčkara oko gazde. Gazda je trenutno srećan ali ubrzo prelazi u drugo stanje kada se uplaši da će se kuče otrći kontroli i ponovo uvodi mere kontrole i discipline.

I kuče zna da mora da se smiri jer ga gazda „poseduje“ putem čiste fizičke sile i ludosti u glavi i iz takve perspektive kuče nauči da gleda svet oko sebe i da se ponaša.

A onda, ako gazda neki dan potpuno izgubi kontrolu i poludi, može da uzme pištolj i ubije kuče a okolina će reći „uf, uf, uf “.... „kakav žestoki gazda“, „tako treba sa kučićima koji ne slušaju“, „to je nauk za druge gazde i kučiće šta se može desiti“.

Meni takvi odnosi između dvoje mladih izgledaju pre na gore opisan način ili kao što mi stručno kažemo odnos žrtve i zlostavljača, kao nasilje i zlostavljanje, kao krivično delo psihičkog, emotivnog i fizičkog zlostavljanja od strane jačeg prema slabijem, kao demostriranje moći frustriranog muškarca u zemlji Srbiji nad slabijima od sebe, a to su „njihove partnerke“.

I kad je sve izneverilo muškarce u ovoj zemlji, u ovom načinu života, on će na njoj iskaliti i pokazati svoju jedinu preostalu moć i to do kraja. A opet je to tužna slika njegove najveće nemoći. Nemoć da se imaju pozitivna osećanja, ljubav i poštovanje (prema sebi i drugome) što bi trebalo da su odlike ljubavi.

I zato ovo što smo videli (Ksenija i Filip i bezbroj drugih lica u novinama) i vidimo nije ljubav Romea i Julije, kao što to kažu naše turbo folk pevačice, već njena suprotnost - nasilje, destrukcija sebe i drugoga.