Nevidljivi ljudi

Piše: Maja Piščević Oni su tu, svuda oko nas, ali kao da nisu prisutni, ili kao da ne žele da budu tu. Njihovi pogledi su daleki i da, deluju pomalo odsutno sa tim slušalicama koje više deluju kao neki zapušači kojima kao da žele da se dekonektuju od fizičke realnosti, nego kao prenosioci zvuka. Ili kao da su oko vrata okačili tablu sa natpisom "Do Not Disturb".

Zbog čega ne žele da ih uznemiri život ulice, odakle ta žudnja za izolacijom i da li to iskreno žele ili možda ovim metaforičnim zidovima koje podižu oko sebe kriju neku duboku ranjivost? Jer ako im je cilj da ne budu ovde, što se ne bi sklonili negde gde zaista nikog neće videti, umesto što mazohistički svoju usamljenost izlažu pogledima prolaznika. O čemu razmišljaju i šta hoće da nam poruče?

Fenomen usamljenih gradskih jahača nije nov, pratim ga vec godinama dolazeći u Vašington, Los Anđeles, San Francisko. Nove su samo slušalice i mnogo važnije - broj ovih tihih, diskretnih bića, najčešće mladih i dobrostojećih. Sećam se kako mi se pre desetak godina jedna prijateljica iz DCa požalila da toliko vremena provodi na poslu da joj je jedina šansa da se s nekim smuva u kancelariji ili u teretani. Kod mene na poslu velika većina mladih radi sa slušalicama na glavi. Ujutru se učtivo javaljaju lako dodirujući rukom jedno uvo kao da će ih skinuti, ali onda ipak odluče da nema potrebe i odlaze ka svom boksu. Pale kompjutere i veći deo dana provode u toj svojoj samonametnutoj izolaciji. Pošto sam od stare garde koja još uvek daje prednost pogledu i živoj reči (pogotovu kad neko sedi tri metra od mene), u početku sam im prilazila obraćajući im se direktno. Na moj glas svaki put bi se trgli, kao da ih budim iz nekog sna iako sam na ekranu videla da su fokusirani na posao. Poslušno bi skidali slušalice sa bolnim izrazom lica kao da otkidaju deo tela. Slično je i u teretani u kojoj se osećaš kao da vezžbaš sa zombi-supermenima, posumnjaš da si nevidljiv među njihovim znojavim, savršeno utegnutim telima čije granice izdržljivosti nemilosrdano testiraju na svakom treningu. Slušalice su ovde apsolutno obavezne, svaki put očekujem da će me neko opomenuti da ih stavim kao da sam došla da vežbam u maloj crnoj haljini. Srećom, ona moja prijateljica se u međuvremenu srećno udala, ima i porodicu. Danas bi bila osuđena na neki od onlajn servisa za upoznavanje. Još jedna slika. Večeram u restoranu s dragim prijateljem iz davnih beogradskih dana. U živom razgovoru utrčavajući jedan drugom u priču sa gomilom zaboravljenih uspomena, gotovo istovremeno registrujemo da nešto nije kako treba za stolom pored nas. To je porodica u sastavu otac, majka, dve bliznakinje tinejdžerke i detence od najviše dve godine u kolicima pored stola. U tišini koja može da se seče nožem oni sede zadubljeni u svoje telefone koje drže pred očima, uključujući i bebu koja sa sve cuclom u ustima (bogu hvala bez slušalica) potpuno posvećeno kucka prstićima po nekom ekranu u formi hajtek igračke. Međusobna komunikacija – zero, apsolutno nepostojeća ako se izuzme brza porudžbina hrane. Kad samo pomislim na naše porodično nadvikivanje za nedeljnim ručkom, glasan smeh i otimanje oko hrane – ne mogu da se otmem utisku da se svet suočava sa novim konceptom stvarnosti. Srećom, parkovi su i dalje puni ljudi koji spontano stupaju u razgovor s potpunim neznancima, u kafanama je prebučno jer su uglavnom ogromne i prepune gostiju, a neretko ce vas konobar u kafiću u kome ste triput popili kapućino pozdraviti po imenu.

Ne brinem se za Njujork. On još uvek ima dovoljno snage da upije sve što mu dolazi u susret, dobro i loše. Satkan od opipljive smrtnosti i dirljive žudnje za životom, neće lako odustati od svoje eksplozivne energije koja se svakog dana iznova rađa u miroljubivom sudaru kultura, rasa i narativa.

Ali nesto se očigledno dešava čega mislim da treba da budemo svesni jer prve znake ove budućnosti koja danas osvaja pretrpani uzorak sveta zvani Menhetn već opažamo i kod nas. Niko me ne može uveriti da komunikacija na društvenim mrežama gradi isti tip prijateljstva (i uspomena) kao basket u zajedničkom dvorištu. Zar ne primećujemo da naša tinedžerka sve nervoznije reaguje kad je zamolimo da ostavi telefon i dođe da zajedno odgledamo film? Da li znamo koliko vremena svakog dana naši klinci provode u samozaboravu strašno zagledani u neki svetlucavi ekran? Sa slušalicama u ušima ili bez? Svejedno.