Povratak košarke u režiji Voriorsa i Hoksa

NBA ligom gospodare timovi koji sigurno ne bi bili vaš prvi izbor u nekom od 2K nastavaka. Oni u svojim sastavima nemaju igrače sa kojima biste zatrpali protivnika i lagano dobili utakmicu. Oni nemaju pojedince za koje se lepe široke narodne mase. Pored parketa, na njihovim utakmicama, ne sede glumci, reperi ili modifikovane mlade dame. U prvom planu je košarka. Oni su košarku vratili u sportske okvire.

Spasoje Veselinović
Podeli

Lebronovo premišljanje oko nastavka karijere, reaktiviranje Fila Džeksona u posrnulim Niksima, pitanje koliko Kobi može u 37. godini života, to su bile teme pred početak sezone u NBA ligi. Da ne govorimo o najavljenom najboljem draftu ikada, kovanju u zvezde dečaka koji nisu dorasli ozbiljnoj košarci ili razmišljanju o tome ko će se odlučiti za tankovanje.

U godini kada se Srbija vratila u svetski vrh košarke, bar na reprezentativnom nivou, doživela je da ostane bez predstavnika u najjačoj ligi, a svako interesovanje za partije Golden Stejt Voriorsa prestalo je da bude aktuelno nekoliko dana po odluci Stiva Kera da se zahvali na saradnji Nemanji Nedoviću.

Prošlogodišnji ruki bljesak Pera Antića izgledao je kao nemoguća misija u softmor sezoni, on nije postajao ništa mlađi, a ni Atlanta Hoksi nisu delovali kao ekipa koja je spremna da istrpi igrača koji će možda već za koju godinu završiti karijeru.

Klivlend Kavalirsi su opet postali aktuelni, sa nestrpljenjem se iščekivao pobednički ples unapred proglašenih šampiona, dok se na drugoj strani obale razmatralo kojom magijom Greg Popović može da staro vino, pomalo i ukiseljeno, učini pitkim.

Iako je već mnogo puta dokazano da prava takmičarska košarka počinje da se igra posle Ol star vikenda, dva tima su najavila promenu te prakse i od početka krenula udarnički. Do prvih mesta svojih konferencija i nikad većih šansi da uđu u legendu.

Ratnici spremni za pobedu

Odluka čelnih ljudi Golden Stejta da se zahvale na saradnji sasvim solidnom stručnjaku Marku Džeksonu i da sa komentatorske pozicije u odelo prvog trenera prebace Stiva Kera delovala je veoma nelogično i iracionalno, tim pre što su Voriorsi prikazivali zaista dobre partije. Ipak, borba za trofej bila je svetlosnim godinama daleko.

Da je verovatno jedan od najgenijalnijih generalnih menadžera mlađe generacije, Bob Majers je pokazao 2012. godine, kada se komotno odrekao prve zvezde tima, Monte Elisa i najavio početak “spleš braders“ ere. Jednako genijalan potez je promovisanje Marka Džeksona, s tim što je tada Majers radio kao desna ruka Lerija Rajlija. Neuspeli eksperiment sa Kitom Smartom predstavljao je nastavak gubitničke filozofije Dona Nelsona, a Džekson je već u drugoj sezoni doneo pet godina čekani plej-of.

Odlaskom Elisa Voriorsi su definitivno raskrstili sa praksom pravljenja tima oko jednog superstara. Od ere igračkih dana Krisa Malina u Ouklandu su svoje karijere gradili Latrel Sprivel, Beron Dejvis, Džejson Ričardson, Entoan Džejmison, Gilbert Arenas... Svaki od njih je na prvom mestu imao lični učinak.

Rezultata tu nije bilo, a cenu je platila legenda franšize, Malin nije dobio produženje saradnje, a Leri Rajli je zauzeo mesto generalnog menadžera i uskoro iskoristio nepažnju ili neznanje svojih kolega. Draftovao je Stefa Karija sa sedme pozicije na “pijaci“ 2009. godine i pokrenuo novu eru.

Lebronov prelazak u Majami bacio je u senku transfer Dejvida Lija iz Njujorka u Voriorse, a uskoro je iz Hita stigao Dorel Rajt, koji je već sledeće sezone bio pokretač nove filozofije, rafalne paljbe sa linije za tri poena.

Sve je to izgledalo bolje nego ranije, međutim Džekson nije uspeo da ukroti Elisa, bez sumnje odličan igrač je i dalje uživao u “one-man show“ košarci, na uštrb rezultata, što je vodilo samo jednoj mogućnosti, trejdovanju. Promene su se odgodile i u kancelariji, Rajli je prepustio stolicu generalnog menadžera Majersu.

“Rupa“ u rotaciji bio je i skupo plaćeni letonski centar Andris Biedrins, a dve muve su ubijene jednim udarcem koji se nije činio toliko racionalnim. Elis je spakovao kofere i preselio se u Milvoki, a u suprotnom smeru je krenuo Endru Bogut, prvi pik sa drafta koji nikada do tada nije opravdao očekivanja.

Odlaskom Elisa otvorilo se mesto Kleju Tompsonu, a prostor nastao odlaskom Rajta popunio je ruki, Harison Barns. Kockice su se sklopile, iako je Bogut propustio dobar deo sezone, ruki centar Festus Ezeli se sasvim solidno snašao, a pred Voriorsima su oružje položili i tadašnji šampioni, Majami Hit.

Drugi put za 19 godina ljubitelji košarke u Ouklandu su mogli da uživaju u plej-of košarci, a za veći deo tima, isključujući Boguta, to je bila premijera u doigravanju. Nagetsi su “pali“ sa 4:2, ali su Sparsi u drugom kolu bili preveliki zalogaj, iskustvo je prevagnulo i ekipa San Antonija je srušila snove nekadašnjeg igrača tog kluba Marka Džeksona da može da odvede Voriorse u finale konferencije.

GM Majers je odlučio da nastavi saradnju sa Džeksonom, te se potrudi da ojača tim koji je pokazivao da ima kvalitet za sam vrh lige. Neophodnu snagu na spoljnim pozicijama doneo je Andre Iguadala, doduše daleko od svojih najboljih dana koje je proživeo u post Ajverson eri u Filadelfiji.

Čvrstina pod košem stigla je u liku Mariza Spejtsa, a rotaciju je popunio veteran Džermejn O'Nil. U momentima kada se činilo da će Voriorsi prošetati Zapadnom konferencijom usledio je težak raspored utakmica, kao i veliki broj povreda, međutim finalni rezultat, 51 pobeda i 31 poraz (četvrti put u istoriji više od 50 pobeda u sezoni) doveo je Džeksonove pulene u drugi uzastopni plej-of.

San nije dugo trajao, srušili su ga Klipersi u sedmoj utakmici prvog kola, međutim problemi u raju su počeli nešto ranije. Hemiju je uzdrmao Brajan Skalabrini. Njemu je Džekson pre sezone namenio ulogu saradnika, ali ga je krajem marta prebacio u razvojnu ligu, zbog navodnih nesuglasica o pravcu razvoja tima.

Neposredno po porazu od “lob sitija“, igrači su potpisali neku vrstu peticije za ostanak trenera, međutim Majers nije mislio tako. Tri dana kasnije Džekson je dobio otkaz, a potez koji se tada činio neopravdanim doneo je novu lestvicu napretka.

Legenadarni šuter sa pet šampionskih prstenova Stiv Ker stigao je na Džeksonovo mesto, bez ikakvog trenerskog iskustva.

Sa gotovo izgrađenim timom, definisanim nosiocima igre, na Keru je bilo da usadi pobednički mentalitet u ekipu, uz pojedine kozmetičke promene. Reaktivirao je pomalo zaboravljenog Leandra Barbosu, dao veliku ulogu Drejmondu Grinu, a Harisona Barnsa vratio u startnu petorku.

Stariji za dva plej-ofa, Kari i Tompson igraju najbolje sezone u karijeri, o čemu svedoče i pozivi u Ol-star selekciju Zapada. Ono što Keru daje dodatni kredit je i to što je uspeo da iskontroliše eventualnu pojavu sebičnosti, a to se najbolje vidi u onoj nedavnoj brutalnoj četvrtini Kleja Tompsona. Svi su osetili da je namestio ruku i prosto su se sklanjali kako bi mu omogućili šuteve.

Mladost i kreativnost na spoljnim pozicijama odlično prati iskustvo i snaga na unutrašnjim, Grin je polako preuzeo ulogu startne četvorke od Lija, ali levoruki krilni centar i dalje prestavlja veoma važan šraf u timu. Čak je i Bogut pronašao svoju ulogu, nekako u senci, ali je i to sasvim dovoljno, s obzirom na deficit centara sa nešto višom košarkaškom inteligencijom u ligi.

Iako se “spleš braders“ smatraju izrazitim napadačima, oni su uz rad sa pomoćnim trenerom Ronom Adamsom postali prave osice u odbrani, što sa snagom u reketu protivnicima dozvoljava svega 97 poena na 100 poseda lopte.

Takođe, veoma važna stavka u igri Voriorsa je i konstantnost, zaleteli su se na početku i nikako ne usporavaju, nemaju krizne periode, ne bave se čuvanjem snage i obaranjem forme, a sve to može da se stavi na račun trenera. Jednostavno čovek koji je delio svlačionicu sa Majklom Džordanom ne može da misli ni na šta drugo osim na pobedu.

Grupa građana koja postavlja standarde

“Nemam pojma šta ljudi misle o nama“, reči su kojima je trenutnu situaciju opisao trener vodeće ekipe Istočne konferencije Majk Badenholzer.

Šira publika niti zna ko je ovaj gospodin, niti ima ideju da prvo mesto u slabijoj konferenciji NBA lige zauzima ekipa koja se ne zove Klivlend ili Majami, niti u timu ima Lebrona Džejmsa.

Još jedan učenik Grega Popoviča debitovaće kao prvi trener u pokušaju da reorganizuje franšizu i postavi nove temelje.

Odluka da se ne produži ugovor sa Lerijem Druom, te puštanje glavne zvezde tima Džoša Smita, dovelo je Atlantu na novi početak.

Uloga vođe predata je u ruke čoveku koji je od 1996. bio deo San Antonio Sparsa i koji dobro zna kako se osvajaju šampionski prstenovi, koje će kako stvari stoje Hoksima i dalje biti dalek i nedosanjan san.

Specijalista za analizu protivnika, sada će morati da upotrebi sva znanja koja je pokupio od Kouč Popa, a naročito onda koja se odnose na traženje pravih uloga za košarkaše.

Smita kao prve zvezde više nema, tu ostaje sada Al Horford, ali je on sklon povredama tako da ne treba očekivati da on bude, rečnikom poklonika Football Managera, „target men“. Zbog toga je timu pridodat Pol Milsap, dugogodišnji košarkaš Juta Džeza koji je konačno dočekao svojih pet minuta.

Povreda Luisa Vilijamsa ostavlja na poziciji organizatora igre usamljenog Džefa Tiga, a od Badenholzera se očekuje da veoma brzo u sistem uključi senzaciju iz Nemačke, mladog Denisa Šredera.

Pomoć će tu svakako biti potrebna od veterana Kajla Korvera i Eltona Brenda, dok ćemo verovatno na delu videti i prvog Makedonca u NBA, Pera Antića
”.

Ovako je prošle godine prestavljen Majk Badenholzer, a njegova prva sezona bila je na nivou prethodnih, Hoksi su ušli u plej-of, međutim, prvi put od 2008. godine franšiza je zabeležila negativan skor pobeda i poraza u regularnom delu, 38-44.

Hoksi nikada nisu bili ekstremno aktraktivan tim, a prosečni poznavaoci NBA lige su njihovo ime često mešali sa nazivom fudbalskog kluba iz Italije koji ima jedan samoglasnik više. Atlanta je na ovim prostorima poznata po Olimpijskim igrama, a od ove sezone ništa više neće biti isto u košarkaškim prilikama u glavnom gradu Džordžije.

Kraj prošlog veka mogao najavljivao je svetlu budućnost Hoksa, od 1992. godine su beležili pozitivan odnos pobeda i poraza pod komandom Lenija Vilkinsa, ali je, na njihovu nesreću, tadašnja Istočna konferencija bila prejaka. Nikada nisu stigli do finala Istoka, a kako je kvalitet krenuo da opada, tako su se i Hoksi izgubili.

Novi milenijum doneo je osmogodišnje tavorenje u prosečnosti, više nije bilo Vilkinsa i Dikembea Mutomba, a Džejson Teri, Šarif Abdul Rahim i Glen Robinson bili su tu samo da bi popravili svoje lične statističke podatke i zabeležili koji Ol-star nastup.

Tankovanje pre tankovanja je usledilo u sezoni 2004/05, a Majku Vudsonu su bile potrebne još dve sezone za povratak u plej-of, na krilima dvojica bez kormilara, Džoa Džonsona i Džoša Smita. Doduše, sa negativnim skorom, što svedoči o činjenici da je Istočna konferencija tada već bila daleko iza Zapadne po kvalitetu.

Trenutak koji će biti ključ za dalju budućnost je draft te godine, kada je kao treći pik izabran Al Horford.

Kormilar je brzo našao svoje mesto, ali je zahvaljujući njegovim prečestim povredama dvojac i dalje divljao, nekako uspevao da dotera brod do plej-ofa, gde ga je bura uništavala, gotovo po pravilu u polufinalu konferencije.

Prekid sa praksom zadovoljavanja učešćem dvojice ili trojice igrača na Ol-star utakmici dogodio se 2012. godine, kada je Džonson zamenjen za petoricu igrača Bruklin Netsa.

Pretprošle sezone je pušten Smit, momak kome je predviđana nebeska karijera, ali koji nije uspeo da opravda očekivanja i da napravi korak dalje. Da on sa sobom zaista nosi probleme, videli smo i u Pistonsima, koji su procvetali po njegovom otpuštanju. Videćemo kakav će biti u Hjustonu.

Hoksi su sa tendecijom eliminisanja viška egotripa nastavili i letos, Luis Vilijams je otišao u Toronto, a da gotovo nijedno zvučno pojačanje nije dovedeno u tom periodu. Kompletan teret sada je ostao na Džefu Tigu, koji iz godine u godinu napreduje, povećava svoje statističke parametre i ozbiljno se nameće kao redak primer starovremskog plejmejkera.

Badenholzerova magija je uspela potpuno da reaktivira Kajla Korvera, jednog od najboljih trojkaša u istoriji, koji kao jednodimezionalan igrač nikako nije mogao da se uklopi u sisteme svojih prethodnih klubova, Juti i Čikagu.

U svojoj 34. godini beleži drugi najbolji košgeterski učinak u karijeri, a ne treba ni pominjati situaciju od prošle sezone kada ga je trebalo baciti u publiku da bi promašio van linije za tri poena.

Korver ima i prostora za odmor, Kent Bejzmor i Šelvin Mek umeju da zablistaju za po 13 minuta koliko provode na parketu, a donedavno su grejali klupe, prvi u Voriorsima i Lejkersima, drugi u Vašingtonu i Filadelfiji.

Da je sa potpuno prosečnim igračima moguće napraviti čudo svedoče i primeri Demara Kerola i Majkla Smita, krilnih košarkaša koji se razlikuju jedino po dužini kose. Birani kao 27. i 43. na draftu nisu planirani za velika dela, ali su u tandemu uspeli da pobede Lebrona Džejmsa i da generalno rade na terenu sve što treba. Mogu da pogode po trojku, da pohvataju šest, sedam lopti na meču i da svojom borbenošću podignu timski moral. A to je ono što fali većini ekipa “u hajpu”, timski igrači.

Ogroman doprinos hemiji daje Pol Milsap, nekada projektovan u naslednika Karla Melouna u Juti, a sada se sasvim legitimno može nazvati novim Dominikom Vilkinsom u Atlanti. Ne zakucava tako dobro i nešto je mišićaviji, ali je u svakom smislu stub ekipe, daje joj sigurnost, čvrstinu i preko 17 poena po utakmici.

Ključ uspeha Atlante leži u zdravom Alu Horfordu. Dvostruki Ol-star igrač je odigrao svega dve kompletne sezone za sedam godina u ligi, a u ovim okolnostima samo je njemu poznato kako izgleda igrati na vrhunskom nivou. Njegovi saigrači gotovo nikada ranije nisu imali ozbiljnu ulogu u prethodnim timovima, a da bi se kontinuitet rezultata održao neophodna je mentalna stabilnost.

Osećam se kao da sam u koledž timu. Sve radimo kao tim, svi verujemo u svakoga od nas. Ne slušamo šta se priča okolo. Čujemo tu i tamo priče tipa, sad su dobri, ali moraće da padnu. Ako budemo nastavili da igramo našu igru, nećemo pasti”, deluje kao fraza za frazom, ali ove Kerolove reči dovoljno govore o tome da Hoksi znaju šta treba da rade.

Takođe, zaštitni znak Hoksa ove sezone postala je konstantna kretnja igrača u napadu, gde ni u jednom trenutku ne možete da vidite člana petorke koji stoji i čeka da se nešto desi. Iz te kretnje ostaje mnogo slobodnog prostora, koja se koristi na svaki način, da li za napad na koš ili za ekstra dodavanje.

Trener Badenholzer je uspeo da uradi nešto na čemu bi mu mentor Greg Popović bez pogovora čestitao, pružio je poverenje dvojici Evropljana od kojih se nije očekivalo da će ikada preći preko bare. Pero Antić se savršeno uklopio u ekipu, a bekap uloga centra koji šutira trojke predstavlja idealnu za čoveka od 33 godine.

Karta na pokeru koja se treneru otvorila i na koju niko “normalan” ne bi igrao je tamnoputi Nemac sa žućkastim pramenom, Denis Šruder, koji bi, ako nastavi sa ovakvim napretkom, za koju godinu mogao rame uz rame sa Tigom da rukovodi ekipom na terenu. Talenta i petlje mu ne nedostaje.

Nedavno su akteri ovog teksta odigrali međusobni duel. Atlanta je pobedila. Gledajući taj meč autor teksta je zažalio što se ova dva tima ne sastaju svakodnevno. Pucala je trojka na trojku, blokada na blokadu, igralo se brzo, bez mnogo razmišljanja, instiktivno i do kraja.

Ako ima pravde, Hoksi i Voriorsi će se sastati u finalu NBA lige, a tada zaista neće biti bitno ko će da pobedi. Pobedila bi košarka i ono što ona zaista jeste, igra na između koševa u kojoj se desetorica nadmeću i nadmudruju, a ne predstava za široke narodne mase i publiku koja je sklona glorifikovanju pojedinaca.

Košarka je timski sport i to ponovo treba da postane, a ako neko treba da pruži primer ostatku sveta, to treba da bude NBA liga. Da Voriorsi i Hoksi ne budu usamljeni u tome trude se Sparsi, Grizlisi, Reptorsi, na ostalima je da svoje zvezde vrate na početak i preispitivanje prioriteta, kao i na povratak poštovanja sportu koji im je doneo sve u životu.

Sport

Slučaj Parma: Kako je propao fudbalski velikan

Italijanska Serija A odavno više nije na nivou na kojem je bila početkom veka, a razloga za takvo stanje je mnogo. Afera Kalčopoli uzdrmala je nekada najjaču i najatraktivniju ligu na svetu, finansijskih sredstava sve je manje što se odražava i na rezultate. Juventus je godinama dominantan na ’Čizmi’, ali je daleko od uspeha u Evropi, dok sve manje vrhunskih igrača odlučuje da karijeru nastavi u nekom od italijanskih klubova.

Nikola Đukić subota 21.02. 11:00 Komentara: 48

Poslednji dan trejda: "Tankovanje" i repriza u Oklahomi

Odavno nismo videli ovako aktivan poslednji dan roka za trejdove, neki timovi su gledali da se pojačaju pred plej-of, neki da se reše igrača kojima ističu ugovori i dobiju bar nešto u zamenu za njih, a neki su nastavili da „tankuju“.

Do početka plej-ofa ostaje dva meseca, što timovima ne ostavlja puno prostora da uigraju nove igrače, pa se zato ekipe koji računaju na borbu za titulu retko odlučuju za neke bitnije poteze 19. februara.