Barselona vladar Evrope, Partizanu nedostajao promil sreće

Odavno nekoga nije tako pogledala sreća kao ’crno-bele’ na fajnal-foru NLB lige u Zagrebu, ali ni odavno Fortuna nije tako surovo postupila sa nekim kao sa Partizanom na završnom turniru Evrolige.

Izabranici Duška Vujoševića ni najmanje se nisu uplašili polufinalnog duela sa Olimpijakosom. Naprotiv, protivnik je temeljno prostudiran, odbrana i način igre postavljeni su u skladu sa time, a fanatična borbenost i timska igra već dugo su zaštitni znak Partizana.

Nasuprot ležernim Pirejcima, koji kao da su opuštenim pristupom želeli da odagnaju pritisak i misli o važnosti meča, Partizan je krenuo i tokom celog meča igrao svom silinom. Čestim fizičkim kontaktima i insistiranjem na nešto sporijem tempu, Partizan je onemogućio brzu igru Olimpijakosa. Dapače, ’crno-beli’ su bili ti koji su postizali lake poene na krilima razigranog Mekejleba i Veselog, koji je u direktnom duelu sa skupo plaćenim Čildresom dokazao da izrasta u vrhunskog košarkaša.

Ipak, ono što je održavalo Olimpijakos u igru jeste suvi individualni kvalitet – prevashodno Papalukasa i Skorcanitisa, donekle i Teodosića, a posle i Kleize.

Partizan je potpuno ’snimio’ igru rivala – ostavio Teodosića bez asistencije, na vreme ’skupljao’ u reketu (pogotovo kad su Pen i Beverli, slabiji šuteri, bili u igri), a sa druge strane je neretko činio da odbrana Atinjana deluje neuigrano.

Trener Janakis propustio je da učini nešto slično sa ’crno-belima’ – dozvolio je sebi da 4-5 puta primi trojku sa 45 stepeni ili iz ugla posle iste kombinacije i snažnog bloka Marića ili Vraneša, a da pritom nijednom ne skrene pažnju svojim igračima da bi u takvim situacijama možda trebalo da dođe do preuzimanja.

Kao i posle u finalu, Janakis se potpuno prilagodio stilu igre protivnika ne pokušavajući da polukontrama i kontrama iskoristi atletske predispozicije Čildresa ili Kleize. Teodosić, najveća snaga Pirejaca u pozicionom napadu, bio je odsečen kada je reč o organizaciji igre i jedino što je Janakisa spasilo jeste Papalukasovo majstorstvo, pojedinačni kvalitet Čildresa i Kleize i, zašto ne reći, luda sreća.

Jedino pravo Janakisovo zapažanje bila je fizička nedoraslost mladog Đekića, pa je lopta odmah spuštana u reket kada bi on ušao u igru. Zato je Đekić i proveo samo četiri minuta na parketu.

U trećoj četvrtini Olimpijakos je uglavnom imao prednost 5-6 poena i videlo se da ima priliku da prelomi utakmicu i ode na dvocifrenu razliku. To nije uspeo delom i zbog nadahnutog Mekejleba, ali više zbog hronične bezidejnosti u napadu.

Bravurozni Partizan predvođen američkim plejom uspeva da povede 60:54. Janakis prvi put na utakmici traži tajm-aut na vreme, Olimpijakos je delovao pogubljeno na terenu. Tada stvar u svoj ruke uzima Papalukas, prolazi do samog koša, poentira pored Vraneša i donekle vraća sigurnost ekipi. Posle toga je i Olimpijakos zaigrao čvršće u odbrani i malo tečnije u napadu, a spasliac je bio Čildres.

Veseli je Amerikanca nadigrao u skoku i napadu, a i u odbrani do poslednje četvrtine. Tada je Čildres shvatio da je jedino rešenje igra ’jedan na jedan’ i sa nekoliko prodora uspeo je ponovo da preokrene rezultat u korist Olimpijakosa.

Dušan Kecman je ko zna koji put ove sezone pokazao da ima veliko srce pogodivši trojku za 65:65, a Mekejleb je posle promašaja Teodosića brzo kao munja i odlučno kao tenk krenuo ka košu i položio loptu u isti za 67:65 na 6,8 sekundi do kraja.

Partizan je odigrao najbolje što je mogao, pružio je maksimum koji je trebalo da bude dovoljan za trijumf. Od prolaska u finale delilo ga je nešto manje od nijanse onoga trenutka kada se videlo da Teodosićeva trojka ide pored koša. Tada je pravo niotkuda iznikao Čildres i zakucao je u koš. Posle se debatovalo čija je greška, kome je pobegao, Kecmanu ili Veselom, ali činjenica je da je taj pogodak najviše plod sreće i slučajnosti.

U produžetku se Olimpijakos već bio razmahao, a presudna su bila tri skoka u napadu Burusisa i hladnokrvnost Teodosića sa linije za slobodna bacanja. Pirejci mnogo puta nisu imali sreće proteklih sezona, pa im je polufinalni dvoboj u Bersiju možda i vratio neke od dugova. Ceo dug, rekao bih.

U drugom polufinalu CSKA je odlično počeo i neverovatno agresivnom odbranom poveo 9:2. Barsa je uspela da uradi ono što Olimpijakos nije u duelu sa Partizanom – otrgla se iz čvrstih kandži odbrane Moskovljana i uspela da u ključnim intervalima meča uspostavi svoj sistem igre i da u delo sprovede uvežbane kombinacije. Uprkos tome, Barseloni je utakmicu sa ’armejcima’ dobila odbrana, jednako uigrana i kompaktna kao i napadačka postavka.

Rubio je imao 8 asistencija i pokazao da je jedan od najboljih plejmejkera Evrope, ali Barsa je timskom igrom savladala CSKA (najefikasniji je bio Vaskes sa 11 poena). CSKA je konstantno bio u nedostatku, Holdenu kao da se nije igralo, a Šišakuskas i Hrijapa nisu mogli sami da se bore sa mašinerijom kakva je Barselona.

Jevgenij Pašutin isprobao je sve varijante, a poenima njegovog džokera Antona Ponkrašova Moskovljani su prišli na samo tri poena zaostatka (49:46). Ipak, Barsa se nije dala i trojkom Lorbeka na dva minuta pre kraja prelomila je meč.

Meč za treće mesto, koji nema nikakav takmičarski značaj, bio je vrlo uzbudljiv. CSKA je stekao ranu prednost, ali Partizan po navici nije odustajao. Posle polaganja Mekejleba ’crno-beli’ su ponovo izborili produžetak, ali je Džej-Ar Holden na dve i po sekunde do kraja dodatnog perioda pogodio za pobedu 90:88.

Po načinu na koji je meč igran videlo se da nosi znatno manje tenzije nego polufinala, što je i logično. Obe ekipe bile su odlične u šutu za tri poena (13-29 CSKA, 10-22 Partizan), a najbolji pojedinac meča bio je Tradžan Lengdon sa 32 poena.

U polufinalu, istini za volju, Barselona jeste delovala malo stegnuto, ali je u finalu sa Olimpijakosom demonstrirala sav kvalitet. Olimpijakos najviše voli da igra u polubrzom ritmu, a broj njihovih kontri zavisi od mnogo faktora. U prvom meču igrali su kontakt-igru Partizana, u finalu su odmah prihvatili Barsinu superbrzu igru, koja ih je ’načela’ već u prvoj četvrtini.

Majkel je briljirao sa 10 poena, Rubio i Navaro ubacili su po 5, a Barsa je veoma lako dolazila do otvorenih pozicija za šut ili je jednako lako pronalazila put do samog koša. Oskara za epizodnu ulogu trebalo bi da dobije Fran Vaskes, koji je sa četiri rampe u prvoj deonici ’oterao’ Atinjane iz reketa i tako rešio problem koji je N’Dong na startu imao sa Skorcanitisom.

Ozbiljnu konkurenciju za tu nagradu imao bi u Viktoru Sadi, plejmejkeru koji je odigrao fenomanalnu odbranu na spoljnim igračima rivala i pogodio je možda i ključnu trojku za ishod meča. On je bio ’kec iz rukava’ Ksavija Paskvala i sve svoje zadatke obavio je maestralno.

Najbolji pojedinac meča ipak je bio Huan Karlos Navaro sa 21 poenom, 5 skokova i 3 asistencije. Postigao je poene u nekim bitnim trenucima, i iz nemogućih pozicija, pa je apsolutno zaslužio MVP trofej fajnal-fora.

Linas Kleiza nije odigrao dobro u najvažnijoj utakmici za svoj tim. Pogodio je prvu trojku na utakmici, a posle toga je bio neprepoznatljiv – gubio je lopte u trenucima kada je Olimpijakos hvatao priključak, šut mu nije išao, kao ni igra leđima. On je bio potencijalni čovek odluke za Pirejce, ali visoka očekivanja nije ispunio. Uglavnom je samo štetio ekipi.

Miloš Teodosić, iako ophrvan problemima sa stomačnim virusom, šuterski je besprekorno počeo utakmicu, u drugoj četvrtini su ga donekle zatvorili, a na poluvremenu je srpski bek imao tri lične greške. Janakis ga nije uvodio prvih osam minuta u nastavku, a bilo je kasno kada ga je već poslao na teren. Teodosić je u igru ušao posle serije Barse 8-0 za vođstvo 60:47.

Najsvetlija tačka Olimpijakosa u obe utakmice bio je Teodoras Papalukas. Čovek koji je napunio 33 godine noć posle meča sa Partizanom bio je vezivno tkivo Atinjana, postizao je najvažnije poene, lucidno asistirao i još lepše poentirao. Jednostavno, posle prosečne sezone odigrao je najbolje kada je bilo najpotrebnije i pokazao šta znači biti veliki igrač. Do kraja meča Olimpijakos nije uspeo da smanji zaostatak ispod deset razlike, a Katalonci su smirenom i racionalnom igrom u poslednjoj četvrtini došli do pobede i drugog trofeja Evrolige u istoriji.



Barsinom pobedom istorija je ispisana na više različitih nivoa:

- Ksavijer Paskval je prvi španski trener u 30 godina koji je osvojio Evroligu. Prethodno je to pošlo za rukom Lolu Saincu sa Realom 1980.

- Huan Karlos Navaro je jedini košarkaš koji nije iz SSSR-a ili bivše Jugoslavije, a da ima osvojenu Evroligu, Svetsko i Evropsko prvenstvo. Takođe, 15. je košarkaš koji je osvojio Evroligu u trenutku dok je vladajući svetski šampion (sa Španijom). Pre njega, to su bili Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Velimir Perasović, Toni Kukoč, Zoran Savić, Jure Zdovc, Ratko Radovanović, Mirza Delibašić, Vladimir Andrejev, Sergej Belov, Jaks Lipso, Rudolf Nesterov, Jurij Selihov i Genadij Volnov

- Riki Rubio je jedan od retkih koji ima osvojene i Evrokup i Evroligu. Toj grupi još pripadaju Dejan Tomašević, Lazaros Papadopulos, Antonis Focis i Robertas Javtokas.

- Terens Moris je prvi košarkaš koji je sa tri različita tima igrao finale Evrolige tri godine u nizu – 2008. sa Makabijem, 2009. sa CSKA, a sada je osvojio prvu titulu sa Barselonom.

- Senegalac Bonifas N’Dong treći je afrički košarkaš koji je osvojio Evroligu. U timu Limoža iz 1993. igrali su dvojice igrača rođena u Obali Slonovače – Mark M’Bahija i Rišar Dakuri.