Rekonstrukcija 9: Trošimo novac koji nemamo

U ovom broju upoznaćemo se sa položajem srpske Superlige na evropskom tržištu kroz konkretne podatke, a oni govore o tome da su rezultati naših klubova na evro sceni zapravo odlični u odnosu na ekonomske pokazatelje. To, naravno, ne sme da služi kao opravdanje, već isključivo kao kritika na račun fudbalskih radnika u našoj zemlji, koji nisu uspeli da privuku novac neophodan za ostvarivanje potencijala koji naš fudbal svakako ima. Zato će sledeći nastavak biti posvećen razradi kompletnog finansijskog modela koji bi mogao da srpski fudbal podigne makar do nivoa drugih država sa sličnim brojem stanovnika.

No, pre nego što stigneo do Srbije, videćemo kako posluje kompletan evropski fudbal, na čemu se zarađuje i na šta troši novac u različitim delovima kontinenta.

Sistem favorizuje velike

Beta/AP

Ključne promene za razvoj fudbala kao biznisa dogodile su se početkom devedesetih, kada je gotovo istovremeno grupa najjačih engleskih klubova istupila iz Fudbalske lige i uz pomoć FA (čiji čelnici su pogrešno verovali da ćetako vratiti kontrolu nad fudbalom u Engleskoj u svoje ruke) formirala Premijer ligu, a UEFA transformisala svoje elitno takmičenje u Ligu šampiona.

U pozadini obe promene stajala je televizija – medijska eksplozija tokom osamdesetih stvorila je ogroman kapital, a vrlo brzo ključni ljudi globalne medijske scene prepoznali su fudbal kao sadržaj koji će lako i brzo privući ogroman broj gledalaca, posledično i privući veliku količinu novca.

U trodelnoj priči o Premijer ligi, koja je objavljena na ovom mestu tokom maja i juna, pričali smo detaljno o načinu na koji se sve razvijalo, a sada ćemo se zadržati na dva procenta koji će vam sasvim razjasniti koliko se novca slilo u fudbal: Sledeće sezone klub iz elitne engleske lige zaradiće od utakmice 579 posto više novca nego 1992, a cena najjeftinije karte za utakmice tog takmičenja skočila je u odnosu na 1990. za 400 (Aston Vila) do 1025 posto (Liverpul). I jedno i drugo dramatično prevazilazi inflaciju u UK (77.1 posto u periodu 1990-2011).

Otvaranje tržišta koje su doneli propisi Evropske unije, a pre 18 godina zacementirala presuda u slučaju Bosman, čini da kompletan evropski fudbal funkcioniše po sistemu spojenih sudova, pa osnovne principe koje nameće elita mora da prati ostatak. A jaz je veći nego ikada, pre 15 ili 20 godina „lige petice“ bile su samo koncept, danas su istinski svet za sebe.

Televizija je stub na kojem se bazira njihova superiornost – svako od tih takmičenja od nje zarađuje već sada preko 500 miliona evra godišnje (s tim što će Premijer liga od sledeće jeseni zarađivati skoro 4 puta više od toga), a samo još turska Superliga godišnje inkasira preko 100 miliona evra. Verovatno bi preko te sume prešla i Ruska premijer liga, da politički uticaj nije ograničio moć kablovskih televizija, ostavivši dva najatraktivnija meča svakog kola na „zemaljskim“ kanalima.

Naravno, televizija predstavlja samo jedan deo ukupnih prihoda, a svaka od liga „petice već je prešla milijardu evra prihoda po sezoni. Njih pet zajedno pokrivaju preko polovine ukupnog prihoda kompletnog evropskog fudbala. Iza petorke veliki rast beleže Ruska premijer liga i Superliga Turske, koje su sada preuzele pozicije 6 i 7, dok je holandska Eredivizija u padu i sada je ispod druge engleske lige (Čempionšip). Ta četiri takmičenja, međutim, zajedno ne dobacuju do prihoda Premijer lige.

Pad holandske lige i zabrinjavajući podaci vezani za portugalski fudbal (poseta Lige Sagreš je niža od posete Superligi Švajcarske, a sva tri velika kluba u zemlji pretvorila su se potpuno u prodavce i nalaze se u top 20 evropske liste po zaradama od transfera, tamo gde su i Partizan, Zvezda ili zagrebački Dinamo), jasno govore koliko su brojevi važni u preraspodeli moći na fudbalskom tržištu – sedam najvećih država na kontinentu sada drži prvih sedam mesta liste.

Liga šampiona: Nekome majka...

Jaz produbljuje i Liga šampiona, sistemom preraspodele novca. Ona trenutno svakom klubu garantuje po 8.6 miliona evra plus bonuse vezane za rezultate, ali 41 posto prihoda otpada na tzv. „market-pool“, tj udeo u svom nacionalnom tržištu. Prošle sezone Monpelje je samo po tom osnovu dobio 22.75 miliona evra, a Benfika samo 2.28 miliona. Zahvaljujući tom novcu francuski klub je završio sa najvećom zaradom od svih klubova u grupi (Arsenal, Šalke, Olimpijakos), u kojoj jezavršio kao ubedljivo poslednji.

Bitan faktor predstavlja i broj klubova iz jedne zemlja koji uđu u LŠ: Italija je prošle sezone imala samo dva predstavnika (Juventus i Milan), koji su zato podelili ogroman novac (ukupno 81 milion). Portugalci su imali tri predstavnika, pa su ionako malo tržište sasvim podelili.

Zato se dogodio paradoks da je u celoj sezoni elitnog takmičenja daleko najviše novca ztaradio Juve (65.3 miliona, ispao u četvrtfinalu), a posle nemačkih finalista na finansijskoj tabeli je Milan (51.4 miliona), koji je dospeo samo do osmine finala. Barselona je zaradila 45.5 miliona, a četvrtfinalista Galatasaraj stigao je samo do 24.8 miliona. Ulogu igra i ekonomska snaga pojedinih država. Noršeland (1 bod, 20.4 miliona) prošao je bolje nego Porto (osmina finala, 19.8 miliona).

Na primeru „Zmajeva“ iz grada na Duru najbolje možemo videti koliko je sistem loš i do koje mere izostaje zaštita za one koji rade najbolje. Svako ko prati fudbal divi se Portu na sjajnoj skautskoj mreži, iako konstantno gubi fenomenalne trenere i prodaje najbolje igrače kao na traci (223 miliona čistog profita od transfera 2004-2013, duplo više od bilo koga drugog u Evropi) uvek je u vrhu i ima dva evropska trofeja u ovom veku. Umesto pametno osmišljenog mehanizma zaštite taj klub mora da se snalazi sâm, dok ogroman novac odlazi na račune novoformiranog danskog kluba ili dva italijanska giganta koja su u istoj deceniji kažnjena zbog nameštanja. U ovoj priči na pravdu možete da zaboravite.

Prihodi rastu, troškovi još brže

Udeo transfera u prihodima

U jesen 2007. počela je u Americi ekonomska kriza koju su mnogi stručnjaci upoređivali sa onom iz 1929. godine. Tokom 2008. zahvatila je ceo svet, posebno one bogatije krajeve – u celoj Evropi BDP je rastao samo Poljskoj i Albaniji. Jedan od retkih izuzetaka bio je fudbal. Iako smo se na tržištu tek ovog leta približili potrošnji iz 2008, porast prihoda i rashoda bio je konstantan i veoma visok.

Između 2006 i 2010. porast prihoda prijavilo je 48 od 53 evropske prve lige. Bolji skor nego nacionalni BDP u istom periodu imalo je 49 liga. Ukupan prihod fudbalskog biznisa na našem kontinentu porastao je za te četiri godine sa 11 na 16 milijardi evra. Problem je, međutim, u tome što dok prihodi rastu pod stopi od 9 posto godišnje, troškovi za dve ključne stavke – plate i transfere – rastu godišnje za 14 posto.

To evropski fudbal tera u velike dugove: samo u finansijskoj 2010. godini sve 734 prvoligaške ekipe u 53 članice UEFA ukupno su napravile minus od 1.64 milijarde evra. U proseku je to 2.3 miliona evra po klubu. Bar jedan ovdašnji klub napravio je u toj godini znatno veći dug, ali ćemo se tim klubom baviti dalje tokom teksta, gledajući jedini detaljan finansijski izveštaj do sada objavljen u srpskom fudbalu.

Ono što posebno zabrinjava je porast razlike između prihoda i rashoda. Još 2006. gubitak je iznosio svega 2.4 posto, već sledeće godine je dupliran, do 2009. prešao je 10 posto. Zbirno je u pet godina evropski fudbal zabeležio čist gubitak od nešto preko 4 milijarde evra! Srećom postoje toliki entuzijastični milijarderi, uglavnom Rusi i Arapi, spremni da pomognu. Oni su pokrili 84 posto tog iznosa (3.4 milijarde). Preostali iznos nije imao ko da pokrije. Tako nastaju dugovi.

Šta govore brojevi?

Neoperativni profit/gubitak

Iskoristićemo podatke iz pomenute finansijske 2010. da bismo stekli osnovnu predstavu o tome kako funkcioniše. Za početak je bitno da preciziramo da se podaci koji slede odnose na prvoligaše (734 kluba u 53 države), otud je suma manja. Procena je da klubovi nižih rangova na celom kontinentu imaju godišnji prihod od oko 3 milijarde evra.

Počećemo od jednostavne strukture prihoda za 2010. Uz svaki od četiri osnovna tipa prihoda vidimo koliko procentualno učestvuju u ukupnoj masi prihoda. Tendencija je da TV prava procentualno rastu, a prihodi od ulaznica se smanjuju.

TV prava čine najveći procenat, ali treba voditi računa o onome što je već pomenuto – taj procenat vuče 5 najvećih liga, u ogromnoj većini evropskih zemalja mnogo je niži (mada gotovo nigde toliko beznačajan kao kod nas). Svi brojevi su u milionima evra.

Komercijalni i drugi 2487 – 19.45%
Prihodi na dan meča 2606 – 20.38%
Sponzorstva 3179 – 24.86%
TV prava 4516 – 35.31%
Zbir 12.788

Za istu godinu pripremili smo i strukturu troškova. Za razliku od prihoda, koji se dele prilično ravnopravno na 4 oblasti, u rashodima potpuno dominiraju troškovi vezani za zaposlene, u koje se ubrajaju plate igrača, ali i sva ostala davanja zaposlenima u klubu, bilo kroz plate ili penzije. Na evropskom nivou 5/6 troškova za zaposlene otpada na aktivni igrački kadar.

Operativni troškovi su svi ostali troškovi kluba vezani za fudbal, od putovanja na gostujući teren, preko omladinske škole, do zakupa stadiona. Neoperativni troškovi su svi oni koji nisu vezani za sam fudbal – investicije, nekretnine, troškovi finansiranja.

Neoperativni 365 – 2.53%
Operativni 4963 – 34.40%
Neto troškovi transfera 933 – 6.47%
Zaposleni 8167 – 56.61%
Zbir 14.428

Kod troškova za zaposlene vrlo je važno primetiti još jedan odnos – plate prema ukupnim prihodima. Evropski prosek je da na plate ode 64% prihoda, zdravo funkcionisanje je ispod 60%, a zabrinjavajuće preko 70%. Ovo je važno zapamtiti za sledeći podnaslov.

Ovi brojevi su interesantni sami za sebe, ali nama od suma u ovom slučaju više znače procenti. Oni nam pokazuju koliko je struktura prihoda u srpskom fudbalu poremećena u odnosu na standarde. Iz priloženog izveštaja FKCZ videćete da na plate zaposlenih odlazi samo 33.6 posto, ali su neoperativni troškovi na gotovo istom nivou. U prihodima ulaznice učestvuju sa 8.5 posto, a TV prava su gotovo zanemarljiva (maksimalno 1.5 posto).

Gde smo tu mi?

Odnos plata i prihoda

UEFA redovno pravi izveštaj o stanju klupskog fudbala širom kontinenta. Zabrinjava broj pokazatelja po kojima je Srbija na samom dnu ili među zemljama sa najvećim problemom. Prosečna zarada po klubu u Superligi je 1.3 miliona evra (Hrvati 2, Slovaci 1.6, Slovenci i Bugari po 1.2), ali ta suma krije stvarno stanje koje je posledica izuzetne neravnopravnosti u u ligi.

Još od prvog dela ovog serijala jedna od glavnih teza je da Srbija ne može da izdržava ligu od 16 klubova. Finansijski pokazatelji to govore veoma jasno. UEFA sve klubove po prihodima deli na pet nivoa, pri čemu najniži (mikro) uključuje klubove sa prihodima ispod 350.000 evra godišnje. Od 31 najjače lige u Evropi samo 9 ekipa spada u tu kategoriju – jedna u Belorusiji i 8 u Srbiji! To praktično znači da polovina naših klubova posluje na nivou prosečnih ekipa na Malti, u Severnoj Irskoj ili kao donja polovina moldavske lige.

To što zarađuju malo novca ne sprečava srpske klubove da troše kao da je sve u najboljem redu. Već smo konstatovali da je evropski prosek odnosa plata i prihoda 64%, a da je sve preko 70 posto zabriunjavajuće. U Evropi je u zabrinjavajućoj zoni 17 liga, među kojima je i šampionat Francuske (čak i pre dolaska arapskog kapitala u PSŽ), dok su Italijani spustili prosek u prethodne dve godine (Milan je bukvalno prepolovio plate u odnosu na 2011/12).

Od tih 17 izdavaja se pet liga koje su u ozbiljnom problemu, tri daju kompletne prihode na plate (Bugarska, Slovačka, Gruzija) i dve koje na plate daju više nego što im je ukupna zarada – Srbija sa 112 posto i Hrvatska sa 119 posto. Od 14 klubova za koje postoje podaci u Srbiji čak 6 na plate troši više nego što ukupno zarađuje. Ako su onim manjima apsolutni iznosi toliko mali da se mogu pokriti transferima, oni veći su u ozbiljnom problemu.

Reći da su plate u srpskom fudbalu visoke bilo bi bizarno, ali očigledno je da liga i njeni klubovi ne uspevaju da naprave ni toliko novca. Još je dramatičnije što i to što zarade u velikoj meri otpada na transfere. Naši klubovi u proseku preko 30 posto prihoda beleže od prodaje igrača, što je u ozbiljnom fudbalu nezamislivo i pretvara zemlju u neku vrstu kolonije. Od država zapadne Evrope jedina koja je u sličnom problemu (mada ne toliko drastičnom kao balkanske države) je Portugal, o čemu smo već pisali.

Operativni profit/gubitak

Tokom 2010. samo jedan klub u Superligi je poslovao pozitivno, a čak 10 je bilo u minusu preko 20 posto. Takav kontinuirani minus dovoljan je da se razmišlja o bankrotu kluba. U Srbiji je gotovo kompletna liga na ivici bankrota.

Jedan od glavnih uzroka finansijskih problema našeg fudbala je vrlo slaba poseta. Po procentu popunjenosti stadiona (19%) Srbija je tek na pola evropskog proseka (38%) i sasvim na dnu lestvice, slabije su samo Letonija, Estonija, Luksemburg, Jermenija i Bugarska. U svakoj zemlji ima klubova koji se izdvajaju po poseti, ali je razlika u broju gledalaca Crvene zvezde i proseka ostalih najveća u Evropi.

Ne teši mnogo činjenica da je ceo region u problemu. U gotovo svim kategorijama najteža situacija je u državama bivše Jugoslavije i u našem neposrednom okruženju (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Slovačka). Sa druge strane to predstavlja šansu da se sređivanjem situacije u srpskom fudbalu naš fudbal nametne kao prirodni lider u okruženju. Da bi se to dogodilo, potrebno je mnogo rada.

Napomena: Na tabelama sa duplim grafikonima gornji obeležava ukupni ili prosečni bilans za celu ligu, a donji raščlanjuje po klubovima unutar lige.

Izvor grafikona: UEFA.