Sport / Aleksandar Babić 2

Kad je Veber bio mlad: Priča o trkaču radniku

Sa 34 godine Mark Veber, naravno, nije star. Nije čak ni ’stariji’, ali u savremenoj Formuli 1 važi za veterana. Ovo doba jesen je njegove karijere, a on svoju krštenicu ne nosi dobro, ne zbog istinskog tereta godina, već zato što sebi dopušta dela i reči koje gase entuzijazam okruženja. Prećutane frakture ramena i priče da će teško pronaći motivaciju da vozi i posle 2011. baš i ne pokreću saradnike na vanredna pregnuća. Kod njega ništa ne biva jednostavno...

Izvor:
© Mark Webber Archive

Pregledom toka Veberove karijere utvrdićemo nesporno: uvek je bio više radnik nego suvi, talenat, vozački je pre natprosečan nego briljantan, ništa nije dobio servirano, na sve je čekao (pre)dugo i tvrdoglavom upornošću borio se i izborio da u 2009. i 2010. ipak doživi velike i vredne momente. Presudne odluke u karijeri donosio je zajedno sa ženom koja mu je 1996. postala i životna pratilja. Bez En Nil kraj sebe, Mark Alan Veber verovatno bi ostao zakopan u nacionalnim kategorijama, a najviši domet možda bi mu bili Australijski V8 automobili.

Sve do 2009. u Formuli 1 delovao je kao bivši a da između statusa ’budućeg’ i ’otpisanog’ nikad nije postao ’pravi’ i ’sadašnji’. Onda mu je šaka dopao pobednički auto i na Nirburgringu i Interlagosu pokazao je zašto se u njega uopšte verovalo. Dočekao je da u 2010. konkuriše za titulu, prvi, verovatno i jedini put u životu. Dočekao je da Frenk Vilijams kaže kako žali što za njega nije imao više strpljenja. Dočekao je da u javnosti vodi i bitku za primat u timu krojenom za jedanaest godina mlađeg kolegu. U borbi za sopstveni status i mesto pod suncem nije uvek pribegavao najpametnijim rešenjima i rečnikom je ponekad razotkrivao svoje ruralne korene. Fajter - da. Džentlmen? U konvencionalnom smislu - teško.

© Mark Thompson/Getty Images

Tema ove priče nije Veber danas, nije čak ni Veber u Formuli 1, već put kojim je Australijanac došao do nje. Bez imalo mistifikacije, bez prečica, godinama bez ozbiljnih sponzorskih para - momak iz provincije to izvesno nije mogao da izvede drugačije. Rođen u Kvianbijanu, mestašcu od 21.000 stanovnika blizu Kanbere, Mark za svoj zavičaj kaže: „Nisam znao koliko sam srećan što tu odrastam dok nisam malo upoznao svet.“ Da bi se odatle došlo do mogućnosti da se tom velikom svetu prikaže talenat, treba užasno puno rada.

Otac Alan Veber, diler Jamaha motora, vlasnik benzinske pumpe i fanatični poklonik Formule 1, svoju je strast preneo na juniora. Kasni direktni TV prenosi trka bili su ’porodična obaveza’, pa se izostanak iz škole ponedeljkom podrazumevao. U nju je dečak iz Kvijanbijana ionako išao samo zbog fizičkog: „Moj se život vrteo uglavnom oko sporta, s malo obrazovanja u sredini.“ U slobodno vreme nastavljao je u sličnom ritmu - ragbi, kriket, golf, plivanje tenis. Voleo je da se oproba u svemu, a prema sopstvenom priznanju, nije bio briljantan ni u čemu od pobrojanog. Samouvereni avanturista nije savladao samo jedno - bojazan od mraka. Veber na tu temu: „Ide mi bolje, pokušavam da se suočim sa svojim strahom tako što plivam noću u okeanu, ali ne mogu da kažem da mi se dopada.

© Mark Webber Archive

Voljan da se okuša u nekom auto ili moto nadmetanju, počeo je s motokrosom, ali su za porodični ukus Veberovih dvotočkaši bili isuviše opasni. Sve je vodilo ka kartingu, u koji je stupio kad mu je bilo trinaest. Za momcima iz Evrope, pa i onima koji su mu danas glavni F1 rivali, kasnio je najmanje šest ili sedam godina. Nasuprot talentu, vreme je već merljiva kategorija. Možda je to kasno paljenje Veberov startni i nenadoknadivi hendikep? Možda bi njegova takmičarska oštrica bila britkija da je karting ranije stigao na dnevni red? To su pretpostavke, a ovo činjenice: osvojivši prvenstvo Novog Južnog Velsa, prešao je u nacionalnu Formulu Ford, gde je kao debitant završio na mestu četrnaest.

Tu ga je 1994, kao sedamnaestogodišnjaka, primetila i upoznala trinaest godina starija En Nil. U Engleskoj se bavila PR poslovima na trkačkoj sceni, a po doseljenju u Australiju pravila je prve menadžerske korake u branši. Veberovom profesionalnom putu dala je propisno usmerenje, a Mark će sâm reći u kojoj je meri njegova bolja polovina i njegova pokretačka snaga: „Svakako bih pokušao i bez Eni, ali ona je bila ključ. Ona je moja inspiracija. Iza svakog uspešnog čoveka stoji dobra žena. Bez nje ne bih bio tu gde sam danas. Neke od odluka koje smo donosili bile su i lude i hrabre u isto vreme. En je bila prodorna i puna ideja kako da dopre do pravih ljudi i stvorila mi je sjajnu priliku da prikažem svoj talenat. Tako sam mogao da radim ono što treba, umesto da izmišljam izgovore zašto se nije dogodilo.

© Mark Webber Archive

Polovinom devedesetih, Markovo trkačko znanje bilo je još rudimentarno, bez ikakvih finesa: „Osvajao sam mnogo pol pozicija, ali sam u trkama bio jako nestrpljiv. Ništa nisam znao o podešavanju i tehnici. Ako sam bio spor, pokušavao sam da vozim brže, onda bih se slupao.“ Takvog, sirovog i ambicioznog trkača, ne posebno upućenog u posao, mogućnosti i puteve napretka, trebalo je orijentisati i uvesti u auto-sport kao profesiju. En je imala ideju kako da mu pronađe sponzore, a vremenom je sebi postavila zadatak i da ga pogura do Formule 1.

Alan Veber finansirao je sinovljeve poduhvate dokle je mogao, za više i dalje bili su potrebni ozbiljni izvori novca. En Nil je kontaktima i uverljivom video-prezentacijom ’Markovog slučaja’ privolela na saradnju australijske „Žute strane“. Čelnici kompanije ocenili su da im se isplati da se angažuju u trkačkom sportu podržavajući čoveka, umesto tim nacionalne V8 serije. To je iz ugla gledanja firme bilo nekonvencionalno, ali se zgodno rimovalo s činjenicom da je auto sekcija „Žutim stranama“ donosila lepe prihode.

© Mark Webber Archive

Kraj je godine 1995, junak naše priče četvrti je u Australijskoj Formuli Ford. Jedan od dva trijumfa u sezoni ubeležio je u Edelejdu, na trci voženoj tokom F1 gran pri vikenda, i tu pobedu i danas smatra jednom od svojih najvažnijih. Ponovo En Nil svemu daje još profesionalniju dimenziju: Mark i ona složili su se da istrajavanje na toj kategoriji i juriš na šampionski status u Australiji predstavljaju samo gubljenje vremena, da se što pre valja prebaciti na evropsko tle i u svetlu tamošnje konkurencije stvoriti pravi zaključak o sopstvenoj vrednosti.

Zbivanja se premeštaju u Englesku, u analognu (britansku) Formulu Ford, ali na daleko značajniju pozornicu. Prelazak na Ostrvo bio je šok za momka jako vezanog za porodicu: „U poređenju sa Londonom, Sidnej mi je izgledao kao Kvianbijan.“ Ozija je tresao najjači napad nostalgije u životu: „Nisam poznavao nijednu stazu u Engleskoj, osim Brends Heča i mnogo mi je nedostajao dom, što se negativno odrazilo na moje rezultate. Tek kada sam otišao kući na pola sezone i video da ništa ne propuštam, razbistrio sam glavu. Druga polovina sezone bila je mnogo bolja.

© Mark Webber Archive

To kod kuće niko nije primetio. Veber se seća: „Mislio sam da je ono što radim važno, a u Australiji nije bilo apsolutno ničega. Za mene je to bilo fantastično dolivanje ulja na vatru. Dobro je kad ljudi sumnjaju u vas.“ Eto daleke najave ’slučaja Silverston’ iz 2010. i dokaza da Mark ume da stegne zube i, kada je teško, nadmaši samog sebe. I narednu, 1996. godinu izgurao je bez ikakve finansijske podrške iz otadžbine, izdržavao se držeći časove u trkačkim školama na Oulton parku, Brends Heču i Snetertonu za 43 funte na dan. Rezultat sezone: viceprvak Britanske Formule Ford.

U planu za 1997. nalazila se Britanska F3, kategorija već preskupa za stanje finansija Veberovog klana. Iako bez obezbeđenog budžeta, Mark se držao zacrtanog. Korak je bio odvažan i krupan, a fizički napori jako su porasli - posle nekoliko krugova na prvom testu, Veber je osećao kao da mu otpada glava. Raspoloživim novcem kupio je četiri starta u timu svog zemljaka Alana Dokinga, spremnog da podnosi kašnjenja u isplatama. Kada je Mark u četvrtom nastupu postigao prvu F3 pobedu, kasa se ispraznila. U zaista kritičnom trenutku, u pomoć je priskočio Dejvid Kampizi, australijska ragbi zvezda i poznanik porodice Veber. Pozajmivši 50.000 funti rešio je problem i omogućio je Marku da nastavi do četvrtog mesta u generalnom poretku prestižne Britanske F3. Kampizi je pokušao i više, ali njegov naum da oko trkača u usponu okupi pul australijskih sponzora nije naišao ni na kakav odziv. Bivši ragbista savetovao je svom štićeniku da dobro upamti sve koji su ga odbili i da ih kasnije otkači, čim požele da se ogrebu o njegovu buduću slavu.

© Mark Webber Archive

Kako skrenuti pažnju na postignuto? Faksovima. Posle svake trke, En je pisala saopštenja, a vozač je njima hranio faks-mašinu i slao ih na šezdesetak adresa. Pametan promotivni pristup za vreme bez interneta posredno ga je povezao sa Norbertom Haugom. Za lični kontakt postarao se Mark sâm, kad se na VN Australije 1996. predstavio šefu Mercedes motorsporta.

Hauga je privukao stav: „Prišao mi je, razgovarali smo i samo je kazao: ’Trkam se u Engleskoj, možemo li da ostanemo u kontaktu?’ Dopalo mi se kako mi je prišao. Nije pao na kolena i molio za vožnju, pa sam pogledao njegov profil. Odmah sam video rezultate. Moglo se videti da je brz i moglo se videti da je sve to postigao bez ikakvog velikog tima i bez velikog novca za sobom. Morao je da se bori, bori, bori, a to je jedino što se računa.

Haug je 1997. pozvao ’pravo niotkuda’ i ponudio Veberu da odmeni Vurca u FIA GT šampionatu. Prilika da se izađe iz začaranog kruga sastavljanja kraja s krajem bila je tu, ali Australijanac je bio dovoljno trezven da zatraži da prvo testira auto. Ljudima iz Mercedesa dopalo se ono što su videli na probama na A1 ringu, ugovor je zaključen, a Štutgart je platio i troškove ostatka F3 sezone. Kao član postave AMG Mercedesa za 1998-1999, Mark ne samo da je prvi put u životu bio plaćen da se trka, već i prvi put u poziciji da radi bez grča, s fabričkom ekipom, oslonjen na njene mogućnosti i budžet.

© Mark Webber Archive

Šnajder bio mi je kao veliki brat. Podučio me mnogo o podešavanju i ispolirao me kao vozača. Mercedesova ekipa bila je vrlo disciplinovana, naučio sam mnogo i o profesionalizmu, što mi je puno pomoglo kad sam dospeo u Formulu 1.“ U prvoj GT sezoni Veber je postao vicešampion sveta, već u drugoj, avantura sa sportskim automobilima doživela je neslavan kraj. I to spektakularno: fundamentalna aerodinamička falinka na Mercedesima CLR ispoljila se na Le Manu, gde je Veber poletao dva puta, a Piter Dambrek jednom.

Markov prvi let na kvalifikacijama u četvrtak uveče trajao je 14 sekundi. Dovoljno vremena za razmišljanje: „Na um mi je palo da je daj deo staze jako uzan s drvećem sa obe strane, a da je vetrobran debeo tek nekoliko listova papira i kako ne postoji ništa što bi sprečilo grane da prodru unutra. Znao sam da su mi šanse da preživim vrlo male. Bio sam dugo u vazduhu i mislio o mnogim stvarima, o deci moje sestre Leane, o tome kako nisam očekivao da mi se to desi tako rano. Ali, bio sam prilično opušten. Mislio sam da ću umreti, nadao se da će ispasti OK i onda sam promašio drveće i izašao iz auta.

Le Man '99, 'let' Pitera Dambreka:

Uveren da je to bio samo bizaran incident, Veber je bez premišljanja seo u novu, tek sklopljenu ’srebrnu strelu’. A onda, na subotnjem vorm-apu: „Auto je poleteo kao avion i ništa nisam mogao da učinim. Bio sam potpuno u rukama bogova. Drugi put sam bio još opušteniji. Mislio sam ’Sad sam u nevolji’, jer to ne može da vam se desi dva puta i da se izvučete. Razmišljao sam ne o tome kakva je to šteta, već kako imam još toliko toga da uradim. Nisam vrištao. Bili smo ja i auto, i bili smo zajedno.“ Posle još jednog, trećeg uzleta i novog ateriranja istog vikenda, tim se povukao s Le Mana, a Mercedes iz GT trka. Veber je ostao bez posla, mada je ionako, odmah posle drugog prizemljenja, bio uveren u to da mora da se vrati jednosedima.

Mercedes je hteo da ga ubaci u tim Forsajt u Čempkaru i, sudeći po biografijama ljudi sa sličnim trkačkim profilom, on bi tamo verovatno napravio lepu karijeru. Naš junak ipak je gledao ka Evropi i proganjao je Edija Džordana, tražeći test šansu. Irac je održavao Veberovu vatru u životu i povezao ga sa Polom Stodartom, tada još uvek samo F1 sponzorom. U to doba, u Formuli 3000, poslednjoj stanici pre Formule 1, u modi su bile juniorske ekipe, filijale F1 timova najčešće samo po imenu. Vozeći za Erouz junior, Mark je pobedio na Silverstonu, obezbedio podijume u Imoli i na Hokenhajmu i završio treći u generalnom. U jesen je testirao za Beneton F1 u Eštorilu i obezbedio mesto zvaničnog trećeg i test vozača ekipe za 2001. godinu: „Tu mi je pomoglo iskustvo sa Mercedesom, jer me nije zaplašilo pet kamiona u padoku i mogao sam da radim sa velikom grupom inženjera.

© Mark Webber Archive

Brigu o komercijalnim stvarima preuzeo je Flavio Briatore, koji je insistirao da Veber u 2001. naporedo mora imati i stalni trkački angažman, obezbeđen u britanskom timu Super Nova. Mark je tu ubeležio tri dalje F3000 pobede, ali mu je, naviknutom na bolje i moćnije sprave, bilo teško da se „spusti“ na nivo formule 3000. Od nje je, jednostavno, zahtevao previše: „Prošao sam mnogo F1 kilometara u 2001, i zato nisam poštovao F3000 auto. Nije mi se dopadalo da ga vozim i uvek sam ga lupao u brzim kriivnama, jer sam očekivao da prianja mnogo jače nego što je činio. Na kraju sam završio drugi u prvenstvu i nije mi bilo žao što više neću voziti F3000 automobile.“ Nikakvo čudo da je uzastopnim odustajanjima na četiri finalne trke u 2001. bez borbe servirao titulu Džastinu Vilsonu.

Flaviov menadžerski rad i zapaženi rezultati na testovima za Beneton otvorili su vrata Minardija i Formule 1. Mark je jedan od srećnika koji je, zahvaljujući brojnim odustajanjima, osvojio poene na debitantskom nastupu, i to baš u Melburnu. Sa posebnom dozvolom, Veber i Stodart proslavili su ovaj rezultat na podijumu. Prvobitni ugovor glasio je na tri trke, posle takvog debija, produžetak je bio formalnost.

Poena u godini 2002. više nije bilo, ali su se stvari zakotrljale: put ga je dalje vodio u nepouzdani i hiroviti Jaguar, pa u Vilijams, iako je za 2005. Renoova ponuda bila na stolu. Briatore ga je hteo u timu, Veberu dobro poznatom iz vremena kada je tu bio tester, ali je kod trkača presudilo uverenje da će u Oksfordširu uspeti da oblikuje ekipu prema sebi, pošto je u Enstonu Alonso već bio etablirana veličina.

Taj rezon i izbor bili su krupne strateške greške, tim pre što se ispostavilo da je alternativa bila šampionski Reno R25: „Flavio je bio prilično siguran da u Vilijamsu stvari neće ići dobro po mene i bio je u pravu. Mnogo poštujem Frenka, Patrik Hed je divno društvo, ali to je bio početak njihovog pada i, nažalost, ja sam bio uključen. Reno je osvojio prvenstvo 2005. i bilo mi je teško da gledam Fizikelu kako vozi i pobeđuje u autu koji je mogao biti moj. Morao sam da živim sa svojom odlukom da odem u Vilijams i to je bilo teško. Niko u ekipi nije prihvatao da naš auto nije konkurentan, sanjali su da možemo da postignemo rezultat koga zapravo nije bilo.

© LAT Photographic

Šestomesečni gubitak motivacije bio je toliki da ni porazi više nisu boleli. Odolevši nagonu da se potpuno preda, Mark je krajem svoje druge sezone u Grouvu samo hteo da pobegne odatle i potvrdi se negde drugde. Red Bul rejsing pokazao se kao spasonosno rešenje na duže staze i tu će Australijanac po svoj prilici završiti karijeru koncem 2011.

Ni u boljim vremenima Veber ne prestaje da upada u sizifovske situacije, kao da je u grču i kada treba da naplati sve uloženo u prethodnih sedamnaest godina. Možda je to posledica onih dana kada osim upornosti, borbenosti i talenta nije imao ništa drugo. Tokom sezone 2010. nije prezao od konfrontiranja s ekipom, osetivši se kao zapostavljeni, „slučajni potencijalni šampion“. Mnogo doprinevši osvajanju konstruktorske titule za Red Bul, kada je na prvenstvo pala zavesa, otkrio je da je pre odlučujućeg kvarteta trka slomio rame vozeći mauntin bajk. Time je javnost podelio u nekoliko tabora - jedni misle da je to samo opravdanje za izgubljenu titulu, drugi ga kritikuju što stvar nije prijavio timu, treći smatraju da je zbog svega još veći heroj. Mark Veber očigledno ne može drugačije, taj će birati teže puteve dokle god bude u igri.

Komentari 2
Čitajte
Pošalji komentar