Irska: Zemlja šarenih krava i čistih klozeta

Usamljeno ostrvo između Atlantskog okeana i Irskog mora, njene filmske obale, večito pijani i u svojoj nesreći srećni ljudi u priči deluju nestvarno, a u stvarnosti to je vrlo jednostavno - Irska. Među njenim glavnim atrakcijama su uređena sela, ulični festivali, napušteni dvorci i Divlji atlantski put koji se prostire zapadnom ivicom ostrva i predstavlja najduži obalski put na svetu. Osim toga što je njena priroda magična, a umetnost među vodećima u svetu, u Irskoj su sve stvari vrlo jasne – sve što treba da znate je carpe diem.

Toliko je lako navići se na Irsku, da li zbog veselog duha, šarenih kuća, mirnih krava ili čistih klozeta? Ljudi koji vode računa jedino o svojoj svakodnevici, koji nemaju ambicije osim da dočekaju sledeći dan naučili su nas ono što u kapitalističkom društvu zaboravljamo, naučili nas da uživamo.

Foto: Marko Veselinoviæ

Nas par zalutalih putnika toliko se radovalo poseti ostrvu. Valjda su svi ti književni svetovi Irske za nas bili stvarni, zbog njihove umetničke vrednosti pre nego volšebne povezanosti između naše i njihove kulture. I danas, cela Irska mi deluje kao jedan književni lik o kojem se iznova priča u delima Šejmusa Dina, Flena O’Brajena, Džojsa, Jejtsa i drugih književnih veličina, u kojima neću prestati da uživam.

Od mnoštva utisaka sa celog ostrva teško je napraviti izbor najboljih. Svaki grad, svako selo u Irskoj priča je za sebe, a opet to su samo delovi jedne bogate kulture. Ipak, ovo su mesta koja najbolje odražavaju ono što je suštinski irsko, poređana geografski po kretanju kazaljke na satu.

Foto: Marko Veselinoviæ

LUKE KORKA

On the forth of July eighteen hundred and six
We set sail from the sweet cove of Cork
We were sailing away with a cargo of bricks
For the grand city hall in New York.
Irish rover, irska narodna pesma

Pravi duh Irske, siromaštvo njenih stanovnika i njena bogata kultura najjasnije se vide u gradovima okruga Kork. Od ugašenih industrija i prljavih luka na ulazu u gradove do veličanstvenih pabova u njihovom centru, Kork otvoreno govori o životu Iraca danas. Sve te lepe pesme i vesela lica radnika bez zuba u zemlji punoj krava i srednjovekovnih zamaka – to je ta lepa i tužna Irska. Ovo slabo naseljeno ostrvo vrvi od turista tokom leta, ali nigde kao u lukama Korka. A evo i zašto:

Priča kaže da je sweet cove of Cork, odnosno grad Kouv, poznat i kao Kvinstaun, najveća prirodna luka Irske i najpopularniji grad na jugu ostrva, u kom su svakodnevni prizor bile siromašne, izgladnele porodice koje se guraju da uđu u brodove. Među njima je bila i Eni Mur, prva Irkinja koja je dospela na tlo Amerike. Imala je samo sedamnaest godina. Sa sobom je povela braću od petnaest i dvanaest godina. Sledeći njen primer do 1920.godine više od četiri miliona Iraca napustilo je domovinu u potrazi za slobodom s druge strane Atlantskog okeana. Danas su turisti, zapravo, njihovi američki potomci koji lutaju po lukama Korka, listaju knjige rodoslovnih stabala (koje se mogu kupiti u svakoj knjižari) i traže sebe.

Foto: Marko Veselinoviæ

OKRUG KERI: KILARNI I PRSTEN KERIJA

Craic agus ceol
Irska narodna uzrečica

Svi klišei o Irskoj kao smaragdnom ostrvu i slične fraze nekako su izlizane u poređenju s pogledom na nacionalni park Kilarni okruga Keri. Boja te trave koju presecaju tri velika jezera i po neki vodopad jednostavno ne postoji u rečniku. A sva ta priroda bilo bi samo još jedno lepo mesto da nije glavnog grada okruga, Kilarnija. Na njegovim se trgovima igra river dens, na poslu je jedina svetinja Guinness time (pauza za ručak), pabovi su puni, a klinci sede u krug i džemuju irski folk. Zato su Kilarnjani izmislili izreku craic agus ceol, a mi bismo rekli zezanje i mjuza u sred irskog Edena. Veselu tradiciju Kilarnija održavaju i gradovi/sela Prstena Kerija, kruga oko poluostrva Ivera na jugozapadu Irske. Dovoljno je reći da su ujutru sva sela/gradovi prazni, sve prodavnice zatvorene (osim velikih lanaca), ulice smrde na prosuto pivo, a sa pepeljara na vratima pabova ispadaju pikavci. Kod stanovnika Kerija je toliko veselo da su osmislili lokalne festivale, pa je poznato da se u Kilorinu svake godine divlja koza kruniše za kralja. I dok na mostovima Korka i Dablina narkomani žickaju koji evro od prolaznika, stanovnicima Kerija nije potrebna dodatna stimulacija da bi bili malo otkačeni.

Foto: Marko Veselinoviæ

MIZEN HED

Odlazak na Svetionik. Ali što čovek šalje na Svetionik? Izgubljena. Sama. Sivozelena svetlost na suprotnom zidu.
Ka svetioniku, Virdžinija Vulf

Na krajnjoj jugozapadnoj tački Irske izgubljeni sa drugih strana sveta pronalaze spasenje – svetionik. Ima nešto u pojmu svetionika što nas prosvetljava i plaši u isto vreme, a naročito ako je taj isti svetionik more rušilo nekoliko puta dok čovek nije stvorio tako savršenu konstrukciju da se opire prirodi. Danas taj veštački šiljak (rastavljen na delove) i dalje usamljeno štrči iz kamenih stena, divljih uvala i morske pene. Neračunajući svetionik od kog je napravljen izložbeni centar, najuzbudljiviji je put do njega. Most koji spaja kopno sa stenovitom liticom uzdiže se iznad divljeg okeana, a stajati na njemu znači dodirnuti ljutu prirodu. I odjednom svi ti romantičarski prizori sa slika kojima smo se divili i od kojih smo strepeli postaju stvarni.

Foto: Marko Veselinoviæ

POLUOSTRVO DINGL

Na ovoj našoj planeti retka su mesta gde se suprotnosti spajaju u idealnu harmoniju. Ni ta čudesna Irska nije neka harmonična država, što se može videti već u dvostrukom imenu, na engleskom i irskom (Ireland/Eire). To je zemlja koja je bila prinuđena da zaboravi svoju kulturu i sada, kao dementna starica, pokušava da je se seti. Sreća, pa na ovom ostrvu postoje zabiti do kojih je osvajaču bilo teško da dođe i ta je zabit sačuvala ono što je suštinski irsko.

Tamo gde dvojezični natpisi na putokaznim tablama imaju svoju funkciju, gde srednjovekovni dvorci nemaju kafić u svojoj bašti i gde vam je prvi komšija divlja koza je najzapadnija tačka Irske – Dunamor hed na poluostrvu Dingl. Ivica poluostrva uvek je kišovita, a vetrovi sa Atlanstkog okeana toliko se snažno smenjuju da svakog momenta mogu da vas odnesu.

Hod po vetrovitoj litici bila je najsmelija radnja na ovom ostrvu, ali je bilo vredno jer je odmah ispod nas bio okean koji je govorio svojim izvornim jezikom.

Foto: Marko Veselinoviæ

MOHERSKE LITICE

Snaga Atlantskog okeana na zapadu sudara se sa kopnom, a ta je borba, između vode i zemlje, toliko strašna da je od obale stvorila savršeno izvajane spirale. Moherske litice najposećenija su destinacija Irske i nalaze se u okrugu Kler, južno od sela Dulin i Buren. Hridi se uzdižu do 214m nadmorske visine i prostiru na dužini od 8km, a na najvišoj tački smeštena je stara O'Brajenova kula sa koje se, po sunčanom danu, mogu videti Aranska ostrva i Golvejski zaliv. U strukturi litica smenjuju se različiti slojevi kamena zbog čega ih naseljavaju retke vrste ptica, a na samom vrhu gde se trava zeleni u okean gledaju i u njemu uživaju šarene krave.

Foto: Marko Veselinoviæ

GOLVEJ

Kulture koje su se ukrštale, arheološke iskopine koje govore o prehrišćanskom životu ostrva – sve su to podaci o Ircima koje znamo većinom iz Golveja. Zovu ga grad plemena, a u rečniku XXI veka ta bi plemena bila podeljena na plemena muzičara, slikara, kuvara ili cvećara. Ulice Golveja prosto vrve od turista, omladine i umetnika. Možda je razlog tome bio Umetnički festival koji je bio u toku, a možda je to način na koji ovaj grad živi. Upoznali smo radove velikih umetnika čije su slike bile izložene po starim magacinima, slušali smo fantastične irske muzičare, gledali smo predstave u crkvama i napuštenim zgradama, a kuća Nore Barnakl u Bouling Grin ulici bila je zatvorena, ali se kroz ključaonicu videlo da neko drugi tu živi.

Foto: Marko Veselinoviæ

SVETA PLANINA

17.mart, detelina sa tri lista, svi ti simboli Irske nastali su zahvaljujući njihovom zaštitniku, svetom Patriku. Svetac, koji ih je preobratio u hrišćanstvo, koji je oterao zmije sa ostrva, proveo je 40 dana u molitvi i postu za narod Irske na ovoj planini. Od tada, ona je za njih sveto mesto i svake godine poseti je oko milion hodočasnika. Tradicija hodočašća na planinu Svetog Patrika inače datira od prehrišćanskog doba kada su se na njenom vrhu sastajali pagani kako bi proslavili početak sezone žetve. Iako visoka samo 765 metara, planina Svetog Patrika sa svojim belim kamenom i oštrim krečnjačkim stenama predstavlja pravi izazov za planinare. To Ircima ništa ne smeta da se poklone svom zaštitniku na njenom vrhu prateći njegove stope, po oštrim stenama, bosi.

Foto: Marko Veselinoviæ

STAZA DIVOVA

Prirodna atrakcija pod zaštitom UNESKO-a kojom se građani Severne Irske najviše ponose jeste Staza divova. Čine je vulkanske stene u obliku petougla i šestougla toliko pravilnih da izgledaju kao rukom izvajane stepenice koje vode pravo u okean. Legenda kaže da je tu živeo div po imenu Fin Mekkol koji je napravio stazu do obale Škotske gde je: 1) živeo njegov suparnik, div Brenandoner; 2) živela njegova draga. Na tlu Severne Irske gde se i dalje osećaju posledice dugogodišnjeg građanskog rata i gde vas murali na zgradama podsećaju na svu decu revolucije ove šestougaone ploče podsetile su nas na iste takve metalne ploče sa likom dece u Jevrejskom muzeju u Berlinu. Ne znam da li je njihov autor bio na stazi divova i čuo plač dece u talasu Atlantskog okeana ili ga je dodirnuo i njegova hladnoća stresla mu kosti? Ne znam da li je to samo moja uobrazilja, ali već prljavi klozeti u posetilačkom centru i svi ti namršteni ljudi, limenke piva koje plutaju na obali govore nam da se nalazimo na mestu gde možda nismo poželjni.

Foto: Marko Veselinoviæ

PIJACA SVETOG ĐORĐA

Posle trideset godina građanskog rata između katolika i protestanata Belfast je ostao raspušten, prazan grad sa mnoštvom pijanih klinaca i zidom koji dve zaraćene vere razdvaja.

Stotine murala na zgradama likova koji posmatraju događaje na ulici danas su atrakcija za instagram, a u stvarnosti su znak upozorenja.

Ljudi, koji većinu vremena provode u sukobu sa samim sobom jer preko dana jedu irski gulaš, a uveče ne znaju da uživaju, civilizacija kojoj je ok da se svađa na sred ulice i da spava na trotoaru svakako su neobični posle sve te lepote Republike Irske.

Jedino mesto gde sve te razlike nestanu je pijaca Svetog Đorđa. Tu se jedu soda hlebovi i kravlji i koziji sirevi, piju kafe i sluša muzika. To je prostor u kome su svi jednaki i gde ćete uživati u autentičnoj kulturi Severne Irske koje je, ako zanemarimo moderne odlike, predivna.

DABLIN

When I die Dublin will be written in my heart.
Džejms Džojs

Sve ono o čemu je nekad Džejms Džojs pisao i dalje je toliko realno, skoro da čitajući Uliksa možemo da prošetamo ulicama Dablina. Pa nisu samo te ulice stvarne koliko život u njima. Džojsovi paralizovani Dablinci danas su samo dobili nova interesovanja, ali u duši ostali su dobre stare pijanice, tako povodljive da posle dve pinte Ginisa zaboravljaju svoju kulturu.

Tako su na temeljima velike vikinške istorije nikle nove višespratnice gradske uprave, a da bi se iskupili za tu urbanističku glupost, na trotoarima gde su pronađeni arheološki ostaci stoje izlizane limene table, čisto da se podsete. I dragom Leopoldu Blumu odali su omaž kroz limene table na trotoaru, ali ne Irci, već američki poštovaoci Džojsovog dela.

Foto: Marko Veselinoviæ

Dablinsku tvrđavu opasali su modernim zgradama, a radnici za vreme pauze za ručak mogu posetiti katedralu Svetog Patrika, ne da se pomole već da popiju čaj pošto je pretvorena u čajdžinicu. Srušeni Nelsonov stub zamenili su džinovskim pilonom u obliku igle koji tako štrči tu bez ikakvog značenja i funkcije. U Templ baru muzičari ne sede u krug već su ih gazde popele na bine i dale im repertoar, pa sviraju prvo Rocky road to Dublin pa svetske pop hitove. Sve ove stvari toliko su nam poznate da su simpatične i zanemarljive jer smo u Dablinu proveli najlepše dane putovanja. Ljubitelji evropskih metropola svakako neće otići kuću razočarani, oni koji vole da kupuju imaju pregršt sjajnih prodavnica, a onima koji vole da uživaju biće dovoljno da posle svirke hrane galebove na reci Lifi. U pab gde se okupili mladi Dablinersi, u Svinijevu apoteku, u Narodnu galeriju, tu bih se uvek vratila. Vratila bih se i u parkove Dablina, na kej i uvek bih rado gledala u statuu Ane Livije na reci. Vratila bih se u sva ova mesta Irske. I sigurno bih ponovo otišla u selo Baltimor na jugu gde mi se nepoznata prolaznica osmehnula na ulici i gde sam uživala u razgovoru dve penzionerke o tome kako će da idu na piknik kod zatvorenog svetionika.