Biciklima do Hilandara

Posle višemesečnih priprema, kako psihičkih i fizičkih, tako i administrativnih, došlo je do neplaniranog otkaza vozača iz našeg tima Spartan Warriors, tako da sam 10 dana pred put ostao u nezavidnoj situaciji i počeo da se mirim sa tim da će put i pored svog uloženog truda morati da se otkaže...

Ali iznenada se javio već iskusni biciklista Nenad Babić - Bajs, koji je imao iskustva i kao profesionalni biciklista, član naše reprezentacije, ali i kao free biker, koji je duže vreme pravio ture preko 1000km. I pored sveg planiranja, gotovo je nemoguće predvideti sve što može da se desi. Ali upravo to je avantura, ono zbog čega se na put kreće. Tu čovek zaista pobegne od svakodnevice, razmišlja samo o brdima, putu i svemu onome što on nosi. Izolovani ste, sami, prepušteni svojoj volji ali i znanju i snalažljivosti. Podsećam da pred polazak nisu određena niti rezervisana tačna mesta u kojima nas čeka prenoćište, hotel već je sve to prepušteno slučaju.

Posle pozdrava sa svim ljudima koji su se probudili i došli da nas podrže, krenuli smo.

1. dan (Čačak - Donji Dušnik 215km) (plan je bio da stignemo do Niša i tu potražimo prenoćište )

Sa trga smo krenuli ''pod pratnjom'' 10-ak biciklista, koji su usput 1 po 1 ''otpadali'' i vraćali se za Čačak, poželevši nam još jednom sve najlepše. Do Kraljeva smo vozili sa grupom, tu nas i definitivno svi napuštaju, tako da nastavljamo sami...ali u mislima nam Marija, koju doduše i ne znamo, ali sa kojom smo stupili u kontakt i koja nas je sačekala ispred Kruševca. Kod nje u dvorštu je i prvi predah i tu utvrđujemo do tada potpuno neplaniranu rutu puta do Niša kroz seoska područja, čemu smo se i ja i Bajs obradovali, jer nam je već dosta magistrale. Marija nas prati još 30-ak km, a mi nastavljamo ponovo sami uz jak vetar u prsa...vetar će nas ubiti...

Predeli su lepi, oni nam ulivaju snagu za dalji put. U Niš konačno stižemo oko 18h i shvatamo da nam preostaje još 2h vožnje pa nastavljamo dalje iako smo prešli 185km. Iz Niša ponovo pratnja...a predeli iz lepih prelaze u prelepe...vozili smo podnožjem Suve Planine, uživali u razgovoru bajkera iz Niša i praktično bez osvrtanja na umor ''zgazili'' još 30 km.

U mestu Donji Dušnik se zaustavljamo, ispod poznatog vrha ''Trem'' na Suvoj Planini. Tu nam prijatni meštani pomažu i posle kraćeg čekanja dobijamo informaciju da prenoćište košta samo 400 din, što je i više nego prihvatljivo...

2. dan Donji Dušnik - Izvor (Bugarska) 190 km

Put ka Zemenu, Foto: Stefan Lukiæ

Planirali smo da oko podneva uđemo u Bugarsku, a da do kraja dana stignemo do Bugarskog grada Ćustendil. Krećemo u cik zore...znamo da je ovo najteži dan, da će biti teško popeti se na Suvu planinu i preći 2 planine u Bugarskoj koje nas očekuju. Ipak želja nas ne napušta. Očekivanja su se još jednom pokazala kao najteža stvar koju biciklista sa sobom nosi. Umesto očekivanih 10-ak km uspona, imali smo 40. To jako utiče na psihu ali i noge. Još kada smo nekako uspeli da se popnemo, čeka nas još neprijatnije iznenađenje, offroad spust, koji je na mapi uredno ucrtan kao asfaltni put. I to smo prešli, konačno stižemo u Strezimirovce i prelazimo u Bugarsku.

Odmah zatičemo orunule pumpe, građevine, siromaštvo u svakom pogledu, ali i prelepe predele, koji nam oduzimaju dah. Kako sam želeo da put učinim što zanimljivijim i posebnijim, birao sam seoske puteve, malo poznate i tamošnjem stanovništvu. Skrenuli smo sa glavnog puta i odmah ušli u par sela koja podsećaju na ona u Africi ili Indiji...nemaština, glad teraju čoveka da što pre ode odatle, jer ne može nikako da pomogne pa se oseća nemoćnim.

Već smo duboko zašli u planinu i šumu, kada nas konačno sustiže i nevreme koje nas prati ceo dan. Već kilometrima ne vidimo ništa sem novih i novih deonica uspona, a više nismo sigurni da li smo na pravom putu. Vozila tek nema nigde, ali baš kada smo počeli da se predajemo, nailazi crni golf, pamtiću ga do kraja života... Kiša lije, ali njegova ljubaznost nas oduševljava.

Ulazim kod njega u auto i tu kreće pantomima. Konačno smo utvrdili da smo na pravom putu, onom koji sam planirao ali sledi neprijatno iznenađenje. Naime zatvorena je jedna deonica nedaleko od Ćustendila, zašto to i danas ne znam, uglavnom tuda se nije moglo, pa smo morali da skrećemo sa rute i to mnogo. Obilazimo dodatnih 60 km, što Bajsu do danas nisam rekao da bih očuvao moral.

Ok, šta je tu je, idemo na Zemen uvereni da je to malo razvijenije mesto, sa hotelima, prenoćištem... Posle vožnje od 70 km tokom koje nismo susreli nijedan auto, po magistrali na kojoj rupe nikada nisu krpljene, iz koji raste cveće, stigosmo i u Zemen i imali smo (tj nismo imali) šta da vidimo... Jad i beda...mesto veličine Gornjeg Milanovca, možda i veće, koje nema nijedno mesto za prenoćište...lutali smo, tražili ali uzalud...kretali pa se vraćali.

Ne vredi moramo dalje. Izvor je mesto daleko 18 km, već se hvata mrak. Izvor je još veća tuga... Strašno šta smo tu videli....ali kažu nam (lokalci iz kafane), da postoji hotel koji smo prošli pre 5 km.

Ponovo se vraćaj. Očekujemo naravno rupu jer sve ide u prilog tome, čak i put do hotela je polu njiva polu put...ali tamo hotel 5*, bazen, senzori, osoblje koje govori engleski, nedavno sagrađena.. pustinjska oaza!

A cena 15 e za prenoćište i korišćenje svega u hotelu, uključujući tu i grejanje vode u bazenu u kom sam se samo ja kupao. Odahnuli smo.

3. Dan Izvor - Serres (Grčka) 215 km

Seres, Foto: Stefan Lukiæ

Nastavljamo putovanje, odmorni, puni samopouzdanja, prolazimo još jednom kroz mesto Izvor i nastavljamo dalje ka Bobovdolu, totalno neplaniranom rutom i već vidimo da moramo da pređemo planinu. Uspon kreće, a kraja nikad, uz to sve više mi smeta iskrivljena kurbla na pedali pri vožnji, čak postaje nepodnošljivo.

Prvo značajno veće mesto je Bobovdol ali i taj grad je, kao što smo već navikli, ''jadniji'' od onog prethodnog tako da se i ne trudimo da tražimo servis. Nastavljamo ka Dupnici Dupnica za pravo čudo na nešto i liči, ali konkurencija joj je krajnje mizerna (bilo koje mesto kod nas je Las Vegas za ovaj deo Bugarske). Ali ljudi su ti koji su nas osvojili i pored teškog života svi su nam davali ono što imaju, svoje srce. Pomoć u svakoj situaciji. Od pumpe na ulazu u mesto, navodi nas čovek u kolima koji praktično zaustavlja saobraćaj kako bi nam pokazao tačno mesto.

Ali tamo vidimo da to nije serviser bicikli, već izgleda majstor koji popravlja sve i kombajnom da smo išli i to bi znao da popravi. On nalazi alatke koje prvi put vidim u životu i nekim čudom ispravlja kurble, mada sam i tad znao da to nije dugotrajno rešenje, što će se kasnije ispostaviti i više nego tačno, tešilo me što ulazimo u Blagoevgrad (35 km daleko) prvi pravi grad gde sigurno postoji servis. Posle vožnje na smenu po prvoj pravoj magistrali, koja nam je moram priznati prijala, posle sve one divljine, stižemo u Blagoevgrad u kome se vidi prvi značajan uticaj moderne civilizacije; prvo što imamo na umu je ''pronaći servis”.

Serviser parla engleski za 4+, tako da je razmena iskustava na nivou ali on me račorava, jer kaže da ima samo kineske kurble, koje pucaju posle svakog jačeg naprezanja, ali i da su moje sasvim ok i kvalitetne i da mogu još mnogo, mnogo da guraju (to mnogo je još oko 300 km), što u tom trenutku niko nije znao. Tu smo podigli samopouzdanje, kurble su ok. nema brige, pravimo odmor i nastavljamo bezbrižno dalje, vozimo magistralom niz reku što nam neverovatno prija.

Na 20-ak km od granice kreću i prva brda. Ona deluju mnogo veća nego što zapravo jesu prvenstveno zbog temperature. Posle vožnje po promenljivom terenu konačno smo stigli do granice, koju prolazimo bez većih problema i nastavljamo dalje ka Seresu koji je udaljen 50-ak km od granice. Vozili smo gotovo kroz pustinju po jakom vetru koji nam je tokom čitavog puta zadavao muke. Vozili smo konstantno i stigli u Seres gde vidimo da je kamp zabranjen. Opet tražimo jeftin hotel.

4. Dan Serres - Olympiada 110 km

Olimpijada, Foto: Stefan Lukiæ

Pošto smo svoj dolazak najavili tek 29. jula, a 27. smo pred sobom imali još samo 160 km puta, odlučili smo da taj dan praktično prepolovimo i iskoristimo višak vremena da što bolje upoznamo ovaj deo Grčke, kad smo već tu. Krenuli smo, kao i prethodnih dana, rano ujutru, ali ni to nije sprečilo ogromnu vrućinu koja ni 4. dan puta ne posustaje.

Išli smo magistralom do mesta Nea Zihni, pa dalje ka Amfipoliju, uglavnom obroncima planina, tako da smo vozili 3-4 km uzbrdo, pa isto toliko nizbrdo.

Usput smo i imali jedno pogrešno skretanje i uzaludno, nepotrebno pentranje na planinu pored puta i kada smo gotovo stigli na prevoj, saznajemo ono najgore, da treba da se vratimo...ali nismo se mnogo zabrinuli, znali smo da stižemo. Od tog mesta samo smo pitali za Stavros, i to je najbolja odluka koju smo doneli. Put je izašao na samu obalu mora tako da smo imali dodatni motiv za vožnju.

U Olimpijadu stižemo oko 14h, tako da nam u pojedinim trenucima i teško pada što nismo nastavili još 50 km i završili vožnju, ali mi ne bi bili mi kad ne bismo nešto iskomplikovali ali ispostavilo se da nismo pogrešili jer smo kampovali uz samo more, na rajskoj peščanoj plaži...

5. dan Olimpijada - Uranopolis 50 km

Uranopolis, Foto: Stefan Lukiæ

Ispostavilo se da je ovih 50 km jako teško voziti odmah je krenuo uspon dug više od 7 km.

Veoma nam je teško palo ovo brdo ali česma (sa koje se, kasnije se ispostavilo, ne valja uzimati voda) kao i Srpske tablice posle dugo, dugo vremena vraćaju nam želju za vožnjom. Usput smo svratili i u mesto Stratoni, koje je jako lepo ali i pusto, tako da brzo nastavljamo dalje. Konačno Uranopolis gde smo stigli oko podneva i imali gotovo ceo dan da odmorimo.

6. dan Odlazak trajektom do luke Jovanica (i kasnije džip-autobusom do manastira Hilandar)

Srpska obala na Svetoj Gori, Foto: Stefan Lukiæ

Ukrcavanje na trajekt i vožnja koja ne podrazumeva motanje pedala nam je izlečila dušu. Bajkovi su ostali na sigurnom, bili smo bezbrižni, ali i prepuni utisaka i emocija koje se još uvek nisu slegle, nismo znali šta da očekujemo od Hilandara, jer boravak na ovom svetom mestu svako na svoj način doživljava. I mi smo to doživeli i mi kao i mnogi pre nas ne možemo to rečima da objasnimo.

Ono što smo svakako uradili jeste obilaženje celokupnog manastirskog imanja, hodajući stazama kojima su prošli i Sveti Sava, car Dušan, Aleksandar Karađorđević.

7 Dan -trajekt, plovidba do luke Dafni, zatim povratak do Uranopolisa i vožnja biciklom do kampa u Olimpijadi,50 km

Sa trajekta, Foto: Stefan Lukiæ

Posle prve noći u kojoj smo prespavali više od 8 sati, od polaska iz Čačka, odmorni krećemo nazad. Želeli smo da, kad smo već tu, upoznamo i ostatak Svete Gore. Na trajektu hladovina, sprijateljili smo se sa dvojicom naših ljudi iz Kanade, kojima smo prepričavali ono što smo mogli da izdvojimo kao najbitnije. Oko 15 h stigli smo u Uranopolis, prijao nam je po kalorični giros i već smo smišljali kako da se najbreže organizujemo i krenemo nazad. Već u pola 5 smo bili spremni za povratak.

Prešli smo na drugi kraj 1. prsta Halkidikija, po prilično neravnom terenu i pred sam dolazak na Tatos beach u Olimpijadi havarija, pukla je kurbla na predali, kvar koji se dešava u 1 od 100000000 vožnji.

Rajski prizor pomalo kvari misao da je sutra nedelja, a da najbliže mesto Stavros 99 % nema servis, a Solun je daleko 120km, ali ipak smo uživali, i čak pokušali da popravimo kvar i dosta smo se potrudili oko toga, mada je to više bilo u cilju ublažavanja psihološkog pritiska i mirinije noći.

8. dan Olimpijada - nepoznato mesto 15 km od Strumice (Makedonija) 225 km

Put za Kumanovo, Foto:Stefan Lukiæ

Ispostavilo se da je naša ''proteza'' na kurbli, zaista bila samo radi psihičkog smirenja, pošto je otpala na prvo motanje Na jednoj pedali sam se dovukao do Stavrosa, gde nekom neverovatnom srećom postoji servis, koji radi nedeljom. Stigli smo malo ranije, ja gubim strpljenje, vičem oko servisa, budim Grka, a on silazi i počinje da mi vraća za buđenje prvo ide po burek deci, pa onda je on jeo, pa je popravio 3 bicikla, popio kafu, pa je tek u 11 uzeo moj bicikl.

Tek posle 2 sata čekanja je počeo da radi, a video je da putujemo, da smo iz Srbije, da treba još preko 200 km da vozimo taj dan a još je i 40 eura Uzeo ali ne vredi, pokušavam da tešim sebe da smo još i dobro prošli, jer kud bi da nije bilo servisa. Vožnju nastavljamo ponovo raspoloženi, i pored svega, mada smene počinju da nas ubijaju. Vrućina je ogromna, ne znam kako smo izdržavali da vozimo onako dobar ritam. Ali napredak i ''gaženje'' kilometara su nam jedina bitna stvar u tim trenucima, ne pričamo mnogo, gledamo ciklomastere i napredujemo.

Grci su baš u krizi, sve radove na putevima su obustavili, tako da nismo rizikovali i išli autoputem, a i nekim deonicama zabranjenim za saobraćaj, pitanje je kako bi i da li bi uopšte i stigli u planiranom roku? Taj dan smo zacrtali sebi da uđemo u Makedoniju, ali kako smo išli dalje videli smo da nam preostaje još dosta vremena, pa nastavljamo ka Strumici, što je iz ove pozicije posmatrano bio veoma loš potez. Naime na google mapi od Dojrana do Strumice ima nekih 50 km vožnje, ali kada smo prešli 35 ugledali smo znak na kome piše Strumica 27 km. Ništa. Idemo uzbrdo. Kad pehovi krenu ređaju se jedan za drugim.

Menjač počinje da trokira (procena Grka servisera je bila uveravajuća da će se odlično uklapati sa novim pogonom). Šlag na tortu je bilo prvo odvajanje od početka puta, gde je mom saputniku Nenadu više odgovarao jači ritam na tom usponu pa je otišao ispred, ispostaviće se, opet, kao očajan potez. Kada je već zašao prevoj, menjač se toliko iskrivio da je postalo nemoguće okretati pedale jedini način da nastavim put je uklanjanje menjača i vožnja jednim prenosom. Sve je to ok, ali šrafciger je kod Nenada, a on ne zna šta se meni dešava pozadi, a na telefonu prazna baterija. Nekako osposobismo čudo, i krenuli u još 2 km pentranja.

Stigli smo na 10 km od Strumice, gde je već mrkli mrak. Tu se opremamo za noćnu vožnju i nastavljamo dalje. U Strumici nailazimo na prvi hotel u glavama smo već u krevetima ali u gradu se održava Evropsko prvensto za košarkaše do 15 godina starosti, i svi smeštajni kapaciteti su popunjeni, a slobodan kamp je zabranjen, a i grad je takav da je nemoguće negde postaviti šator, očajnički pokušavamo da pronađemo nešto, ali uzalud obilazimo grad i trošimo energiju, a prvo sledeće mesto Radoviš, 35 km daleko.

Nailazimo na dva makedonska policajca, koji nam saopštavaju da za 5 km postoji Motel, a iza motela...njiva u plamenu, ispred 1000 Ljudi. Saznajemo da je roda gađala u dalekovod, pokidala žice, zapalila se i njiva, pa u motelu nema struje, a sve to je prekinulo svadbu. Ljudi nas gledaju nemo, mladenci uznemireni, a mi u ful opremi sa sve fluorescentnim prslucima, Nenad sa čeonom lampom ulazi u motel da pita za smeštaj (struja nam u tim trenucima ništa ne znači) i to je bilo to.

Ljudi su pomisli da smo došli da intervenišemo i otklonimo kvar da svadba može da se nastavi i dobijamo gromoglasan aplauz i podršku. Nenad izlazi, tajac, kreće ka meni da mi kaže da nema prenoćišta a u tim trenucima stiže struja - kakvo oduševljenje među prisutnima. Da smo ćutali bolje bi prošli od 90 % svatova, nego mi pošteni pa kažemo istinu.

Vraćamo se u realnost, 2 Bosanca koja tu rade nešto u blizini, žive u motelu nam kažu da postoji pumpa 8 km daleko od motela, a u ponudi imaju i prenoćište. Više nikome ne verujemo, sedamo na bajseve i idemo, a već smo uračunali još 25 km puta, kad ono prvo prijatno iznenađenje i to posle 225 km puta, imaju prenoćište.

9. dan Od pumpe na 25 km od Radoviša do Vranja 190 km

Iako smo planirali da malo duže odspavamo, navika je čudo, budimo se u 6. Ništa, kad smo već ustali, pakuj se i 'ajmo. Odmah neprijatno iznenađenje, na koja smo već toliko navikli, da počinjemo da se osećamo neprijatno kada ih nema odrđen period, kocka.

Magistralni put, sve uredno obeleženo, ali kocka! Da li je moguće? Vetar u prsa, neverovatna jačina i tako je bilo do Kumanova... Svraćamo u Radoviš da pronađemo servisera, koji je, za razliku od Grka, bio oduševljen što smo došli i da nas je upoznao, pa je naplatio samo deo, a rad ne i to 5 evra. Tu sa lokalcima pričamo o nekadašnjoj Jugoslaviji i kako je to nekada bilo i mada sam ja rođen tek posle bilo mi je zanimljivo da saslušam. Blagim usponom nastavljamo ka mestu Štip.

Odmah nakon izlaska iz grada kreće pustinja, nigde ništa, samo sunce, asfalt i vetar, neverovatno jak...ništa gore. U tim trenucima gubite strpljenje, u jednom trenutku se smejete u drugom vičete i plače vam se, odmah nakon toga se pitate zašto ste krenuli, pa onda vas nerviraju neki apsolutno nebitni detalji poput iskrivljenog znaka ili nepokošene trave pored puta. Mnogi ljudi vide samo lepu stranu ovakvog putovanja, sve lepe fotografije, iskustva i pomisle da bi i oni mogli isto. Ali da bi se putovanje završilo i uživalo u tim neverovatno lepim trenucima koje ste proživeli, morate da prihvatite činjenicu da ćete sebe često upitati zašto niste ostali kući da sedite u hladnoj prostoriji sa limunadom u ruci? Da se vratimo na put.

U glavi nam je samo Sveti Nikola, prvo naredno mesto i nekako smo se dovukli. A tu nam kažu da vetar od Kumanova ka ovom mestu duva tokom cele godine i to veoma jak. Hvala na informacijama baš ste nam dali snagu za nastavak puta. 40 km do Kumanova, 55 do granice. Vetar i jači nego što smo mislili. Motamo pedale i nizbrdo... Na retkim deonicama prelazimo brzinu 20 km/h što je očajno... Predeli su prelepi, ali primetićete da slika nema. Ništa me nije zanimalo: ni predeli, ni fotografije, ništa, samo da stignemo u Kumanovo, potrošimo preostale denare i nastavimo ka Srbiji.

Da ne kukam previše, nekako smo stigli u Kumanovo, tu je počela i kiša, tako da imamo razlog više da odmorimo. Posle obilnog obroka, krećemo ka granici, pomalo u strepnji jer ne znamo da li će u Preševu praviti probleme zbog bicikla koji vozimo po auto-putu (nikako nam se nije išlo na Prohor-Pčinjski i prelazak još jedne planine). Sva sreća te carinici ne prave nikakvo pitanje i za divno čudo to nam je bio i najbrži prelaz.

Dalje nastavljamo ka Vranju u smenama, ali dobili smo neku snagu čim smo ušli u Srbiju, među svojima smo. Šta god da se desi neće nas toliko pogoditi, sve je lakše. Umor nas stiže, ali ne posustajemo. Zacrtali smo Vranje i to je to.

10. dan Vranje - Blace 190 km

Prokuplje, Foto:Stefan Lukiæ

Poprilično izmoreni od jučerašnjeg puta nastavljamo dalje ka Leskovcu, razmišljajući kako će nas izmoriti auto-put, gust saobraćaj i neizbežne smene, koje su ovde bile veoma opasne. U Vladičinom Hanu napravili smo prvi odmor, i prilično smo se dobro držali, bili smo raspoloženi, predeli sve više podsećaju na Srbiju koju poznajemo.

Držala nas je činjenica da sutra, najverovatnije, stižemo u Čačak. Došavši u Predejane, kultno mesto svih ekskurzija i putovanja u Grčku, znali smo da se auto-putu bliži kraj, čemu smo se jako obradovali jer zamalo da izginemo prilikom par smena. Konačno smo se odvojili i krenuli ka Leskovcu. 15-ak km vožnje po vetru i blagom usponu dali su nam razlog više da pojedemo po dobru pljeskavicu, koju smo uzgred jedva našli, jer u Leskovcu, van svih očekivanja i nema toliko mesta gde možete pazariti roštilj!

Tu smo razvezli priču sa lokalcima, uzeli im neke kruške, pokušali da oženimo i zaposlimo Bajsa na brzaka...ali slaba vajda, ne da se čovek. Još 50-ak km do Prokuplja - to nam je bio prvi cilj, a podsvesti nam je bilo mesto Blace, 30 km od Prokuplja. A put do tamo jedva prođosmo jer je to deo dana kad nas stiže umor (15h-18h) i tu kreću izlivi besa, nezadovoljstva i nervoze.

Pred sam ulazak u Prokuplje smo prsli i odlučili da napravimo baš dugu pauzu da se malo vratimo u normalu. Ceo dan smo vozili na smenu, što je bio i glavni uzrok svih problema. Zato smo i odlučili da dalje ka Blacu idemo jedan pored drugog i to je možda i najbolja odluka tokom celog putovanja.

Put gotovo da nismo ni osetili, vozili smo podnožjem Jastrebca, motivisani da stignemo ono što smo samo pominjali kao mogućnost. I pored konstantnog uspona, koji je bio prisutan od isključenja sa auto-puta, vozili smo sa lakoćom. U Blacu odmor pa sledi poslednji dan!

11. dan Blace - Čačak 150 km

Ispraæaj, Foto: Stefan Lukiæ

To je to. Ostalo je još 150 km. Bez obzira, krećemo rano ujutru da bi imali vremena za stajanje, opuštanje i uživanje, jer smo u glavama put završili. Podnožjem Kopaonika vozili smo lepršavo do Kruševca, iščekujući Maju koja nas je i ispratila, pevajući na sav glas, uglavnom pesme grupe ''Za jednu noć'', ali i ostatak Yu roka, uz neizbežni svadbarski narodnjak koje znam napamet još od detinjstva kad sam išao pod šatre na svadbe...to su bila vremena. Kilometri su prolazili a Maje nigde, već smo na ulazu u Kruševac i konačno se pojavljuje. Kod nje kući posluženje kao na slavi, 5 vrsta sitnih kolača kunem se, da sam znao čaše, ratluk, kafu i čokolade bih kupio. Višečasovni odmor. I kada sam već zaboravio na bicikl i 90 km do Čačka, Bajs me vraća u realnost...uvek je imao tu moć.

Srdačni pozdravi i 'ajde. Do Vrnjačke Banje opet vozimo sami, odakle nam snage ne znam, ali u Banji nas čekaju Bajsov kum, sa sveže izvađenim zubom, pa smo iz sveg njegovog mumlanja uspeli da saznamo da mu je jako drago što smo svratili i Bajsov dobar drug, prijatelj iz Kraljeva koji je došao da nam pravi društvo do Kv-a. I tu dug odmor, počinje da mi se spava, ne vredi moramo da krenemo ili zakovah... Sve se lošije osećam kako put prolazi, Kraljevo mi nikad dalje, iako smo već od Kruševca imali utisak da se vozimo po dvorištu rodne kuće.

Lubenica i čorbica su tajna kombinacija oporavka, gazimo ka Čačku. Tu nas iznenadili i Sale i njegov saputnik, pa s njima lagano ka Čačku, trudili smo se i da tempiramo da stignemo u 7 kako smo i najavili. Tu još jedno iznenađenje, bajkeri, oni na motorima nas okružili, a i sačeka nas tv ekipa i onako mrtvi davali smo intervju, 10-ak km od Čačka...duguju mi sa Tv Galaksije ali život za to.

Sve smo bliže, polako nas hvata i euforijica, sad noge same motaju, znamo da će nas bar isti oni ljudi koji su nas pratili i dočekati. A doček za prepričavanje, sve po ps-u. Stvarno svi nama bitni ljudi, hvala im veliko još jednom, zbog njih je i vredelo sve proći!