Pušino, zatvoreni grad u Rusiji

Dobro došli u Pušino! Umesto izgrebane table s porukom dobrodošlice za gosta i putnika namernika, nekada je na ulazu u mali ruski grad, udaljen stotinak kilometara južno od Moskve, stajao vojnik s „kalašnjikovom“. U Pušino se ulazili samo „odabrani“, s propusnicom. Opasan žicom, grad kojem su ime nadenuli još ruski carevi, u dokumentima sovjetske vlade vodio se pod tajnim brojem, baš kao i njegovi stanari.

Pušino „znanja i tišine“, iz stiha jednog ruskog pesnika, dugo godina bio je „zatvoreni grad“, jedan od 147 koje je Staljin proglasio teritorijom od posebnog značaja!

Sav od parkova i bulevara, samo po arhitekturi tipično ruski, grad je bio utočište i dom mnogobrojnih ruskih naučnika, zaposlenih u jednom od tri najveća i najznačajnija ruska hemijska instituta. Napravljen specijalno za potrebe hemijske industrije grad su, po partijskoj direktivi, naselili stručnjaci i njihove porodice. Najbolji su dolazili odsvuda, sa Kamčatke, iz Kirgizije, Uzbekistana, Sibira, sa Kavkaza... Propusnica su bili znanje i konspirativnost, a nagrada opremljen stan i dobra plata.

- Ko bi rekao „ne“?! - pita se Sergej Pitulin, biohemičar. - Pristajalo se, više iz straha, ali i uslovi za život bili su bolji nego u Petropavlovsku, Murmansku ili Minsku.

- Od pre petnaestak godina dobio je status „otvorenog grada“ ali treba još mnogo ključeva da se odgonetne Pušinova tajna - kaže, gotovo u poverenju, Anatolij Bapkin, sredovečni profesor fizike iz Pušina.

Stariji žitelji Pušina zadovoljno se sećaju ovog vremena ali o njemu nerado govore.

- Bilo je to neko drugo vreme - tiho, bez želje da nastavi priču, kaže sedi starac u sivom iznošenom mantilu.

Mlađi su otvoreniji tek toliko da ukažu kako poštuju očeve, neimare znanja, koji su jačali ruske nauku i industriju.

- Moji roditelji su se ovde doselili početkom šezdesetih - kaže Igor Sergejevič, astrofizičar. - Tata je gotovo danonoćno radio, majka je bila domaćica. Ni sa kim se nisu družili, nikoga nisu posećivali.

Za Pušino se govorilo i da je grad biblioteka. Najimpresivnije slike koje prate Igorovo detinjstvo jesu puni parkovi ljudi koji sede na ofarbanim klupama i čitaju.

- Moj otac se nikada nije odmarao, uvek je nešto učio, crtao, računao - kaže Igor. - Naučnici su čudna sorta, a i ja sam odškrinuo ta vrata!

Za decu naučnika sa pušinovskog Instituta otvoreno je nekoliko škola, uglavnom matematičkog smera. I profesori su prolazili svojevrsnu višemesečnu proveru, pre formalnog zaposlenja. U malo radnji, robe je bilo dovoljno za svih desetak hiljada stanovnika. Nikome ništa nije nedostajalo, niko se ni na šta nije žalio. Radili su jedan bioskop i malo pozorište, otvorena je muzička škola, a deci zaposlenih naučnika i radnika sa Instituta bilo je dostupno mnogo sportskih terena.

Posle deset sati uveče bila su pogašena sva svetla - kaže Mihail Vladimirov, penzionisani radnik obezbeđenja. - Znao se red, više su se poštovali stariji i porodica.

Pušino se danas razvija, želja lokalnih vlasti je da se privuku i strani investitori, da se u centru izgradi veliki naučnoistraživački institut. Grad živi, ali sa tajnom.

PREŽIVELO 45

PREMA najnovijim podacima, u Rusiji je do danas „preživelo“ 45 zatvorenih gradova, u kojima živi oko milion i po stanovnika. Zato što su lučka mesta, status delimično otvorenih gradova imaju Sevastopolj i Vladivostok. Raspadom SSSR broj zatvorenih gradova se značajno smanjio, ali u onim koji su preostali i dalje važe pojačane mere kontrole.

SPISAK GRAĐANA

U PUŠINU je na snazi bilo ograničeno ili zabranjeno kretanje. Niko bez specijalne dozvole (pr)overene u kabinetu Staljina nije mogao da se doseli i zaposli u Pušinu.

Osim gradova u kojima su se razvijale osetljiva vojna i nuklearna industrija zatvorena sovjetska mesta bila su u graničnim oblastima.

- To su, zapravo, bili čitavi pogranični prostori zatvoreni iz sigurnosnih razloga zbog vojnih lokacija, radarske kontrole, vojnih skladišta. U ove gradove sovjetski građani nisu mogli da ulaze.

(Večernje novosti)