Moj put: Sao Paulo

Prvi Cikaski sneg je pao pre nekoliko dana. Drustvo mu pravi adekvatno ozloglasena vetrustina iz pravca jezera Michigan. Kako to biva u takvim trenucima, mozak me odvlacu u proslost, lepu, toplu proslost i pricu koju vec pola godina prizeljkujem da podelim sa svojim narodom.

Sleteo sam u Sao Paolo 21.05.09 potpuno ne pripremljen za Deja Vu koja ce me spopasti, da ne kazem uhodati, sledecih par nedelja. Od samog pocetka sve mi je nekako poznato. Na cudan nacin se instantno osecam kod kuce. Na izlazu s aerodroma taksiste bukvalno napadaju potencijalne musterije, istovremeno, policajci prave mini-kordone i usmeravaju putnike ka malim kioscima gde se pretplacuje za putovanja u bilo kom smeru. Ljubazna zena na salteru Vam predaje potvrdu na kojoj je odstampana Vasa destinacija i cena voznje. Ukrcavate se u vozilo i krece Vasa egzoticna Brazilska avantura.

Samo je ta avantura za mene uzela jedan generalno srpski, a na trenutke specificno Beogradski oblik. Ocekujem Sambu, manekenke, fudbalske egzibicije na svakom uglu, i vecito nasmejane gradjane koji manje hodaju nego sto se poput mladog hrasta njisu uz ritam povetarca. Umesto toga sedam u kola koja vozi Japanac koji udise Marlboro pljuge brze nego ja kiseonik. Hvatamo ulaznu traku autoputa "Ayrton Senna" i krecemo ka gradu...

Svaki put kad napustim Aerodrom Nikole Tesle i krenem putem "Dvojke" spopadne me cudan osecaj, "nit na nebu, nit na zemlji" sto bi nas narod rekao. Negde izmedju realnosti i snova, kao iz pustinjskog miraza moj Beograd klice sa distance. Horizont se priblizava munjevitom brzinom budeci u meni najlepsa osecanja, uzbudjenja i srece. Ne znam dali sam jedini koji mirise Beograd? Koji ga kusi? Ubedjen sam da bi i kao slepi padobranac sleteo bile gde na Balkanu, samo bi mi nos trebao da stignem do Zelenog Venca...

Taj miris, taj opojni miris...misteriozni mozaik bureka, pecenog kestenja, prelepih devojaka, zestokih momaka, Dunava, Save, Kalimegdanske tvrdjave, Pobednika ali i gubitnika...lepo... ruzno... i sve izmedju...realnost grada u kome sam rodjen i koga nosim u srcu gde god da odem.

Sve Vam ovo pisem da bi ste shvatili da kada sam otvorio svoj prozor i udahnuo vazduh Sao Paulo, ove reci koje sada citate su pocele spontano da zvrljaju po unutrasnjim zidinama moje glave. Putem Amazona pa sve do Atlantika u ritmu sambe i kroz ostar miris vozaceve cigarete, putem nosa sve do pluca ja udisem...Beograd?!?!?!

"Sta tebi fali covece Boziji?", sam sa sobom polemisem. Evo te u gradu u koji bi svi Srbi sveta mogli da stanu. Na ulicama te cekaju prelepe devojke koje pimpuju kao Pizon, sam izliv Amazonske Reke pored "Sene" je duzi od Dunava i Save. U slucaju nuzde grad bi se mogao napustati u uskim camcima ali samo jedan po jedan. Mozganje sebi samom staje trenutka kada se vozac okrece i mase mi da zatvorim prozor, peri u mene prst u obliku pistolja i povlaci imaginarni okidac. Minut kasnije dva motorcikla nas obilaze sa obe strane, od kaciga do cokula su u crnom sa sve rukavicama i koznim jaknama. Motori turiraju toliko glasno da bi se ispod njihove buke slabo sta culo. Hmmm. Izgleda da raj nije bas kako su ga najavili, ali opet na neki poznat nacin se ne osecam ugrozenim.

Uskoro se auto zaustavlja u guzvi kakvu ne verujem da je Brankov Most ikad osetio, moj vozac skrece u sporednu ulicu i pored jednog Romskog naselja. Mali decko prilazi kolima i nudi mi kikiriki zamotan u papirni kornet. Opet sam na Stajgi.

Pentramo se uz brdo koje bi kod nas izgledalo kao Himalaji. Sa ivice ogromne planine vise delovi grada: soliteri, kiosci, kafane iz kojih se ljudi ne "spustaju" kuci nego se kotrljaju niz brdo, drvece sa korenjem koje pokazuje koliko je ljudska rasa mlada i nezrela. Rasirenim granama koje podsecaju da je ovo do pre par stotina godina sve bila dzungla, kao da nas podseca ko je ovde pravi gazda. Primecujem da u moru meleza, crnaca , aziata i latina ne vidjam ni jednog belca ili belkinju. Ovaj fakat se drasticno izvrce kada se priblizavamo centru, od jednom shvatam price o nejednakosti klasa i rasa po kojoj je ova zemlja na tom polju ozloglasena.

U vezi ovoga pravim malu digresiju, jer Brazil (kao poslednja zemlja Zapadne Hemisfere koja je ukinula robovlasnistvo) ima zbilja losu reputaciju koja barem u mom iskustvu, uopste ne stoji. Nikad u zivotu nisam video toliko mesovitih parova kao u ovom periodu, vise puta cu naletati na horde mladica ili devojaka koji podsecaju na jednu veliku dugu. Mozda je harmonija laksa kada sunce manje/vise sve gradjane ofarba.

Stizem u hotel, izlazim iz kola i grohoto se nasmejem. Stari kameni zid preko puta hotela je prekriven grafitima i raznim klubskim obelezjima. Kunem se da sam zalutao u neku mracnu dorcolsku ulicu koju je sunce spopalo u "jutarnjoj sacekusi" i sada joj preti svojim mocnim sjajem da ne sme tako opasno da izgleda i da ne plasi vise goste. U sred svega ja shvatam da je tada u Brazilu Zimsko doba, napolju je 20ak stepeni Celziusa, ja nosim kratke rukave i sorc a Brazilci i Brazilke dzempere i kozne jakne. Na pet metara covek prodaje kuvani kukuruz, na deset pucketa kestenje , a na ivici "sesnaesterca" stoji trafika u kojoj u bunilu vidjam "Politikin Zabavnik". Shvatam da je komplementarno Belo Vino u avionu zapravo bio Absinthe. Uvlacim kofere u hotel, penjem se u sobu i lezem da prespavam halucinaciju.

Budim se rano sledeceg dana i krecem u pohode. Racunam da kao iskusni turista treba posteno barem par puta da se izgubim i zalutam u neku neocekivanu situaciju. Nisam racunao koliko cu biti u pravu, a koliko neocivanih situacija.

Proslo je tri sata, noge su skoro otpale. Nisam ovoliko pesacio od detinjstva. Opet me mami prokleti horizont, prelepa kupola kako samo Pravoslavna moze biti, se dize iz magle od sparine. Stizem i ulazim na sluzbu. Ubrzo shvatam po tamnoputim apostolima sa freski da je ovo Antioska Pravoslavna Crkva. Par puta tokom sluzbe, Pop se moli i jasno koristi rec "Servi" (spansko/portuglasko/brazilsko) za Srbe. Znam da sam pogresno cuo ali kada se ponovi drugi i treci put, znam da u stvari, nista ne znam. Nakon sluzbe cekam da se Crkva isprazni i odlazim u kancelariju pored glavnog ulaza. Predstavljam se i govorim ko sam, sekretarica me moli da sacekam i odlazi. Pet minuta prodje i ulazi Pop, on ne zna engleski niti ja brazilski, ali se na zajednicko smesnom spanskom sporazumevamo. Pocascen je mojim prisustvom, siroko se smesi i konstatuje da nije prosla sluzba u ovom veku/milenijumu da nije Srbe pomenuo u molitvi. Grli me i ljubi (tri puta) i poziva da dodjem na sluzbu sledece Nedelje. Objasnjavam mu da cu biti u Riu ali da me je usrecio kao ni jedan stranac pre. Po prvi put me gleda ozbiljno i kaze: "No somos extranjeros, nosotros somos una familia".

Tokom nedelje se setam gradom, gubim, snalazim. Nalecem na pijacu koja mora biti Kaleniceva. Gde mi jedan starac bez reci pruza svezu jabuku, nudim mu pare ali on samo polako uzdize ruku ispravlja je pred sobom i skoro vojnickom precisnoscu uzdize dlan prema nebu spokojno zatvarajuci oci. Pentram se ulicom koja se dize pod uglom strme planine i povezuje park sa jednim velikim bulevarom gde se munjevitom brzinom krecu i najsporija kola. Znam gde sam, u Kamenickoj.

Najveci sok mi se desava na sto metara od najvece Katedrale u "starom centru". Kuca prve kraljice Brazila Marie Leopoldinae (Nadvojvodkinje Austrije) i cerke Francisa II (zadnjeg "Svetog rimskog Imperatora" i pradede Franza Ferdinanda) izgleda isto kao Narodno Pozoriste. Toliko cak da trazim Kneza Mihajla da ga pitam jel guzva kod Ruskog Cara. Neki bosonogi klinac ispisuje grafite po zidu i brzo bezi od bucmastog zandara koji prilazi duvajuci zadihano i pistaljku. Smeskam se sebi u bradu da ne privlacim paznju velike Americke turisticke grupe koja se tu skupila. Vodic na Engleskom prica o benevolentnosti pokojne Kraljice i uzajmne ljubavi nje i Brazilskog naroda. Zavrsava svoju pricu uz komentar "If her Highness was here today she would welcome you all into her home as guests of honor". (da je njeno Visocanstvo danas ovde svi bi ste bili pozvani u njen dom kao pocasni gosti"). Svi bledo bulje, najintenzivnije me snima par krupnih crnih ociju, blago prikriven smedjom kosom i dugim trepavicama. Skoro protiv svoje volje, fizickom silom mocne kombinacije obraza i usta, devojka se siroko nasmesi.

Odlazim i pitam se u kakav sam cudan san zalutao. Jeste zabavno. Ali nikako ne probudim?