Goa: o moru i ljudima

Taman kad prohladna magla u Delhiju obuhvati sve i pokvari raspoloženje, vreme je za put na jug. Tako, svakog decembra isto putovanje, isti komadić plaže, isti domaćini i ona stara dobra opuštena atmosfera.

U rana jutra, budi me grmljavina talasa koji se obrušavaju po nepreglednoj peščanoj obali. Prvo odlazim do susedne taksi stanice, tik uz plažu, gde Rejmond već godinama pravi najbolji čaj u ovom delu Goe. Jer, moram priznati, ovde nisu baš nešto vični da naprave onaj pravi indijski masala-čaj, mlečan, sladak, začinjen đumbirom ili kardamomom. Ali to im je jedina mana. Pošto je pristavio vodu, Rejmond stavlja svežu ogrlicu od cveća oko Isusovog lika u sjajnom plastičnom ramu i pali tamjan čiji jak miris me vraća kući. Njegova žena iznosi pitice od lisnatog testa punjene teletinom, kao neke male bureke koji se ujutru puše i mame svojim miomirisom. Pod plastičnim krovom ove improvizovane čajdžinice ujutru se skupljaju ribari da po završenom poslu pojedu vreo dal (sočivo) i podgreju se fenijem, lokalnom rakijom od indijskog oraha. Posmatram ih: mršavi mišićavi muškarci golih tela, osim jedne krpice obavijene oko kukova, i sa zlatnim krstićima oko vrata - to im je, valjda, svo blago. Teško im je odrediti godine, ali su zasigurno mlađi nego što im to odaju izborana lica ispucana od sunca i soli. Proveli su noć na drvenim čamcima, šireći velike mreže koje su prethodnog dana njihove žene krpile u selu. U zoru se vraćaju na obalu, polako i teško izvlače ta drvena čudovišta napolje, dok izvikuju ritmične stihove uz svaki pokret tela. Potom iz plićaka izvlače mreže, teške od solidnog ulova. Stigle su i žene da im pomognu oko ribe: razvrstavaju ulov i prebacuju u manjim mrežama i korpama do kamiona koji će ih odvesti na lokalnu pijacu u Margao (Madgaon). Tu je i middle man, sumnjiva debeljuškasta figura koja ribare plaća samo delić novca koji će sam od njihove ribe zaraditi. Ali, tako se radilo vekovima i tako će ostati.

Šetam dalje uz plažu dok se život polako budi. Otvaraju se trščane kolibice - restorani, prolaze šetači, džogeri, rani jutarnji plivači koji se bore sa velikim talasima. Nema više onih upornih devojaka koje su po plaži prodavale raznobojne saronge, nakit i voće – kažu, zabranili su tu vrstu aktivnosti, jer su se turisti žalili. Ko je stariji, koka ili jaje... Doduše, ne daju se one: po neka se još uvek krije u obližnjem šipražju i na trenutke izleti da ponudi svoje proizvode. Danju, plaža je kao svaka egzotična azijska plaža – nepregledna, oivičena visokim palmama, sa belim prah-peskom i toplim morem. Samo, nema gužve, nema aktivnosti, sve je nekako sporo, lenjo, a oko podneva vrelina kao da zaustavlja svako kretanje. Čak i sumnjičavi psi lutalice napuštaju čopore i skrivaju se u senci ponekog suncobrana i pod ležaljkama kojih jedva da ima. Jedino se talasi neumorno ruše, a plima i oseka su sve izraženije kako se bliži noć punog meseca.

Čudnovata moć punog meseca verovatno je najvidljivija uz okean. Te noći more se dramatično podiže i talasi dolaze do ivica trščanih kolibica. Svaki talas je nešto veći i nešto jači - konačno počinju da zapljuskuju stolove za kojima parovi večeraju uz sveće. U neko doba i ribari izlaze na plažu da velike drvene čamce gurnu malo dublje u kopno ne bi li ih osigurali. Turisti su zabrinuti, a domaćini se smeškaju – tako je uvek jednom u mesecu, more je moćno ali i predvidljivo. Te noći san ne dolazi lako, možda zbog punog meseca, a možda zbog razarajuće buke ogromnih talasa. Još jedna pomisao na cunami i pomalo ironična uteha da je to viša sila od koje ionako nema spasa.

Nedelja sviće posebno tiha. Tog jutra nema ribara, svi su sa porodicama na jutarnjoj misi. Kao da je i more mirnije. Ovde je vera više od tradicije, sa hrišćanskim vrednostima koje su duboko ukorenjene u svakodnevnom životu ovih skromnih ali emancipovanih ljudi. Po tome se, čini mi se, Goanci razlikuju od ostatka Indije - po visoko uzdignutoj glavi, po stavu da smo svi jednaki pred svevišnjim, po suštinskom oslobođenju duha od hindu okova kaste, darme i karme.

Jedan od najstarijih restorana u kraju, Furtado's, puni se u vreme nedeljnog ručka. Gosti su uglavnom domaći, lokalni. Pristižu i mladi i stari, porodice uže i šire, okupljaju se bučno i veselo. Žene i muškarci ravnopravno jedu, piju, smeju se i raspravljaju, i pogled na njih pravo je osveženje posle silovitog mačo-orjentisanog društva severne Indije. Iznose se neodoljivi goanski specijaliteti: fish-curry-rice, beef xacuti, morski plodovi, sve u moru kokosovog mleka i ljute čili paprike. Miris morske soli i kokosa draži i uzbuđuje.

U pozadini, iza plaže, vodi se jedan sasvim drugačiji život, nekako realniji, ali ne manje privlačan. Izlet u staru Gou dobar je izgovor za romantičnu vožnju kroz gusto tropsko rastinje koje je osvojilo sela i gradiće. Svaki put kad ovuda prolazim otkrivam poneku novu staru portugalsku vilu. Te mediteranske vile, koje su Portugalci napustili šezdesetih godina kada su konačno oterani iz Indije, nekako su još lepše u ovom prirodnom i ljudskom okruženju. Neke su napuštene i propale, neke oronule – očigledno nastanjene sirotinjom, a neke veličanstvene u svojoj novoj odeždi. Svaka živi na svoj način, ne ometajući druge, ukazujući još jednom na ravnopravnost ljudi bogatih i siromašnih, pismenih i nepismenih, tako retko viđenu u ovoj zemlji.

Ulazak u staru Gou obično daje utisak ulaska u grad duhova. Rim Istoka, kako su je nekad zvali dok je bila centar portugalske imperije na istoku, u današnje vreme samo je skup beživotnih očuvanih zdanja, katedrala i ulica. Ipak, ove godine sve je življe i aktivnije. U decembru čitava Goa slavi 500 godina od rođenja Svetog Fransisa Ksavijea (St. Francis Xavier), za ovo podneblje najznačajnijeg sveca. Sveti Fransis čudotvorac, osnivač jezuitskog reda, bio je najveći misionar katoličke crkve u Aziji. Pokrstio je desetine hiljada ljudi od Indije do Kine, gde je i umro. Činio čuda, lečio bolesne i oživljavao mrtve. Njegovo čudom očuvano telo izloženo je baš ovde u staroj Goi, u katedrali Bom Jesus, i svakih deset godina iznosi se da mu se vernici poklone. Pridružujem se kilometarskom redu hodočasnika koji strpljivo čekaju da prođu pored njegovog sarkofaga. Porodice sa decom obučenom u jedina svečana odela od debelog štofa i haljinice od pliša, pognute glave prolaze pored sveca. Ostavljaju priloge i idu napolje, gde se pod svečanim šarenim tendama vodi misa na lokalnom konkani jeziku. Sitni sveštenici odišu strogošću i autoritativnošću pred masama sa pognutim glavama. Ovde ljudi iskreno veruju.

Vraćam se na plažu na vreme da uhvatim još jedan lirski zalazak sunca. Nebo, more i palme kupaju se u narandžastoj boji, i još jedna graciozna ženska prilika nesvesna svoje lepote na trenutak zaklanja užarenu kuglu, noseći naramak drva na glavi.