Kako se nekada letovalo na Azurnoj obali

Na prelasku iz XIX u XX vek letovanja, boravak na moru, bio je provod rezervisan za izuzetno ograničen društveni sloj, za bogato rusko plemstvo i najimućnije porodice iz Britanije, Amerike, Francuske... Letovali su samo oni najbogatiji, rentijeri, ti najimućniji besposličari, koji se nisu bavili čak ni svojim prihodima, ostavljajući taj „dosadan“ posao zaposlenima u njihovoj službi.

Od hladnih zima sklanjali su se ovde na Azurnu obalu, dok bi leta, sklanjajući se od vrućine, provodili na obalama Normandije, Bretanje, Ženevskog jezera.... Dame su nosile šešire širokih oboda, pokrivale su se velovima kako bi se zaštitile od sunca, ne zbog straha za zdravlje, poput današnjeg, već što su tada bile preplanule jedino seljanke koje su radile u polju, dok je za razliku od njih, bleda boja kože, koju nije „videlo sunce“, smatrana tada lepom, otmenom.

Hoteli na Azurnoj obali su se zatvarali preko leta. Međutim, sve će se promeniti kada 1923. bogata američka porodica Marfi ostvaruje svoj, za to vreme „šašav naum“ - da provedu leto na obalama Sredozemlja, uživajući u suncu i moru u kome se tada niko nije kupao. Sara i Džerald Marfi (na slici) uspevaju da ubede vlasnike hotela Kap d’Antib, nadomak Antiba, da otvore za njih i njihove prijatelje hotel preko leta. A kako su se u njihovoj sviti, a najčešće i o njihovom trošku, nalazile poznate ličnosti poput slikara Pabla Pikasa i Fernar Ležea, koji je ujedno podučavao Džeralda slikarstvu, pisci „izgubljene generacije“ Ernest Hemingvej, Džon Dos Pasos i Skot Ficdžerald, džez kompozitor Kol Porter... drugi ih slede, te ostajanje i tokom leta na Azurnoj obali postaje običaj koji traje i dan danas. Koko Šanel, takođe deo njihovog društva, „drsko propagira“ izlaganje suncu. Iako prvo izaziva skandal, ubrzo je svi slede.

U to doba Antib je mestašce između Nice i Kana, tek se prve kuće podižu u Žuan-Le-Penu, delu Antiba, koji će postati ubrzo poznato mondensko letovalište. Marfijevi podižu, nedaleko od hotela gde su prvo odseli, vilu Amerika da bi se sklonili od gužve. Otvara se Kazino u Žuan-Le-Penu gde pocrnela mladež igra uz melodije Kol Portera. Istine radi treba reći da su se još pre Marfijevih i Koko Šanel na obali gde će biti izgrađen Žuan-Le-Pen kupali demobilisani američki vojnici na kraju Prvog svetskog rata, sklonjeni ovde u logor, daleko od sveta, pre povratka kućama preko okeana. Ali kao što to obično biva, nepoznati ne učiniše poznatim mesto, tek Marfijevi i pogotovu njihovi gosti raširiše slavu mesta, sunčanja i odmora na Azurnoj obali tokom letnjeg perioda.

Ficdžerald će u romanu, objavljenom 1934. „Blaga je noć“ opisati Marfijeve i njihovo društvo na Azurnoj obali. Marfijevima se neće dopasti roman. Ni Hemingveju takođe, koji će zamerati Ficdžeraldu da je u drugom delu romana pomešao životnu priču Marfijevih (Diver u knjizi) sa sobom i svojom ženom Zeldom. I u pričama Hemingveja nalazimo delove tog društva i tih predela Azurne obale. Dos Pasos će opisivati pijanstva Ficdžeralda: „Kao mnoge pijandure, Skot je imao đavolje zadovoljstvo da dovodi u nepriliku prijatelje“. A Kol Porter će zauvek ostati vezan za Antib i najpoznatiji evropski džez festival, koji se održava tokom leta u Žuan-Le-Penu.

Izgubivši tokom finansijske krize dobar deo imovine Marfijrvi se vraćaju u Ameriku. Hotel Kap d’Antib postaje jedan od najluksuznijih hotela Azurne obale. Vila Amerika je 1950. prodata za 27.000 dolara švajcarskom industrijalcu. Ubrzo je kupuje Tiso, čuveni proizvođač satova, koji je ruši i na njenom mestu diže još luksuznije zdanje. Devedesetih tu novo sagrađenu vilu kupuje ruski tajkun Boris Berezovski.