Pirot - srce, duh i otvorenost

Prvi put smo u Pirotu. Dolazimo iz pravca Niša, dobrim putem kroz Sićevačku klisuru, na Veliki petak.

Autor: Savo Đurđić
Izvor: Danas

Autobus je zaobišao staru tvrđavu Kale i zaustavio se na maloj autobuskoj stanici sa nekoliko perona. Ispred nas je mali park sa starim četvorougaonim spomenikom u sredini na čijem vrhu je figura orla. Na ovom mestu trenutak mira i odmora na klupama traže svi: domaćice sa bakalukom, umoran starac i bolesna baka, porodica sa decom, biciklisti, a tik uz spomenik nekoliko muškaraca i jedna žena konzumiraju alkohol.

Ručamo domaću proju sa sirom koja nas je koštala svega 30 dinara. Oko nas na prolećnom suncu psi lutalice se protežu i očekuju ostatke doručka. Niko nikome ne smeta. Svi su spremni da izađu u susret i da se našale. Tako smo saznali da se nalazimo na Trgu Republike gde je i centar grada.

Ostalo nam je nešto više od pola sata do dolaska zaječarskog prevoznika za Kalnu. Žurimo da u Turističkoj organizaciji kupimo karte Pirota i Stare planine. Ceo trg okružuje ulica sa brojnim starim prizemnim lokalima, ispred kojih prodavci na improvizovanim tezgama na ulici nude robu. Uz ukopanu staru česmu i izložene čuvene pirotske ćilime, na ovom mestu, bez obzira na blizinu savremenih zgrada, sačuvan je deo nekadašnje varošice.

Prelazeći preko Golemog mosta, naslućivali smo burnu istoriju ovog prostora. Tada nismo znali da postoje dokazi o pet hiljada godina starom naselju. U periodu antike Pirot je bio kula motrilja zvana Turres na važnoj balkanskoj komunikaciji. Njegov značaj kao tvrđave Quimedav se vraća u 11. veku sa Vizantijom. Krajem 14. veka postaje granična tvrđava starih srpskih zemalja. U 15. veku Turci su postavili temelje grada na terenu današnjeg Pazara, a u tom periodu on se širi i na desnu obalu reke Nišave i nosi naziv Tijabari.

Sa tog prostora, prelazeći regulisani i ozelenjeni tok Nišave, sa uređenom „stazom zdravlja“ i kejom, ulazimo u moderni deo grada. Opet iznađenje - savremeno izdanje Pirota sa ljudskim likom: pešačka zona, travnjaci, moderni kafići i trgovi, hotel, Gradska biblioteka, Kulturni centar, Dom vojske, pozorište... Lokal Turističke organizacije Pirota zbog praznika nije bio otvoren, pa smo zatražili pomoć na ulici. Prolaznici su toliko bili ljubazni da su neki od njih, videvši naše velike rance, više puta pitali da li smo rešili problem. Na kraju nas je novinar, kojeg smo zapamtili pod nadimku Rota, odveo do redakcije Pirotskih novina, gde su bili svi na okupu zbog distribucije novog broja. Poklonili su nam davno sklonjeni primerak karte grada.

U zadnji čas smo stigli na peron, da bi u prepunom autobusu sabrali utiske gledajući kartu. Zaključujemo da se moramo što pre vratiti u ovaj veoma lep, živ i srdačan ambijent. I dok nabrajamo predele koji se navode na karti: „pirotski“ deo Stare planine, Momčilov grad, Belava, Vrelo, Zvonačka banja, Gradište, Radoševac, klisura Jerme - gospodin sa susednog sedišta nas poziva da posetimo Rsovce. Nudi tradiocionalne specijalitete i priča o Starini Novaku i neustrašivim hajducima iz Dojkinaca i okoline.