Liban – zelena oaza Bliskog istoka - 1.deo

Liban je situiran na obali Mediterana, okružen Sirijom na severu i istoku, Izraelom na jugu, a celom zapadnom stranom leži na morskoj obali. Gledano vazdušnom linijom, u pravcu sever-jug prostire se po dužini sna oko 300 km, a po širini na oko 80 km.

Priroda Libana je puna izvanrednih kontrasta. Zapadni deo čini morska obala povezana širokim autoputem, sa dugim peščanim plažama i  plantažama banana. Na jugu je stari gradić Sidon (na arapskom: Saida), kao i čuveni grad Tir, prestonica nekada moćne Fenikije i njene flote trgovačkih brodova, od koje su danas ostale samo prilično očuvane iskopine.

U pravcu sever - jug, središnji deo zemlje čini venac planina Liban (visine od oko 2000m), sa šumarcima, poljanama i golim kamenom, veštačkim jezerima, kao i terenima za skijanje u zimskom periodu. Dalje ka istoku, spuštajući se sa planina, pred vama se ukazuje kotlina - dolina Bekaa, tkzv. žitnica Libana (na oko 950m nadmorske visine), na kojoj se nižu žitna polja, vinogradi, voćnjaci i povrtnjaci. Izmedju polja i gradića, uzdižu se izuzetno očuvani antički hramovi, iz perioda stare Grčke, Rima i Fenikije.

Na najistočnijem delu zemlje, dolinu Beke “opasuje” još jedan venac planina - Anti Liban, go od kamena prema severu, a od crvenkast od peska prema jugu. Anti Liban čini granicu sa susednom Sirijom – mestom gde počinje pustinja.

Stanovništvo Libana čine Arapi, od kojih je 70% muslimana, a 30% hrišćana. Muslimani su: Suniti (pretežno obrazovanije gradsko stanovništvo), Šiiti (kojih ima oko 10%, a politički se dele na Hezbolahe – pro iranski i Amale - pro sirijski orijentisane) i Druzi (koje sami muslimani smatraju za polu-hrišćane, jer im je vrhovni bog Alah, a sveci hrišćanski).

Arapsko hrišćansko stanovništvo čine: Pravoslavci (10%), Katolici (10%) i Maroniti (10%).

Maroniti su nastali pre oko 200 godina, u doba francuskog kolonijalizma. Tada je u Libanu, u brdima iznad Biblosa, živeo izvestan francuski oficir po imenu Maron, koji je po jednima bio slika i prilika Robin Huda, a po drugima odmetnik-negativac. Oko sebe je vremenom okupio dosta pristalica i praktično stvorio versku sektu - Maronite.

Kada su Francuzi napuštali svoju koloniju, Libanu su ostavili ustav po kome, na doduše slobodnim izborima, samo Maronit može biti biran za predsednika države, Sunit za predsednika vlade, a Druz za predsednika skupštine. Izgleda da je negde na toj relaciji nastao politički “kuršlus” i jedan od povoda dugotrajnog građanskog rata, koji se manje ili više, završio 1990. godine.

Libanska zastava je položeni pravougaonik sa crveno-belo-crvenim prugama, u čijoj se sredini nalazi zeleno drvo - kedar, zaštitni znak Libana. Nekada je kedrova bilo po celom Libanu, ali su izgleda sečeni pa ih je ostao jako mali broj. Ponos svakog Libanca je da u bašti svoje kuće ili vikendice posadi jedno drvo kedra, kako bi ih opet jednog dana bilo puno, kao nekada.

SEĆANJE NA LIBAN (Leto 1991. – posle građanskog rata)

BEJRUT (SA  OKOLINOM) I PLANINE LIBAN

2. jul 1991… U Beogradu drama u Skupštini – počeo je rat u Sloveniji.... U rukama držim  avionske karte za Bejrut u kome treba da provedemo mesec dana. Pre par meseci okončan je 17-godisnji građanski rat u Libanu, pa se bogati (a i oni drugi) Libanci, rasejani po inostranstvu za vreme rata, masovno vraćaju u svoju domovinu da počnu ispočetka. Rečeno nam je da JAT-ov avion pun takvih Libanaca i da smo nas četvoro jedini Jugosloveni.

Kao i svaki prosečni Jugosloven (-ka), koja je do tada Arape videla samo na TV ekranu, ceo let do Bejruta u trajanju od 2 sata i 30 minuta, pokušavam da shvatim gde su ti silni Libanci u avionu, jer osim par žena u feredžama, ostatak putnika oba pola je prilično bele puti, međusobno se sporazumevaju na francuskom, a odeveni su kao Evropljani. Trebaće mi par dana da shvatim da je Liban prilično evropejski, da je bivša francuska kolonija i da većina gradske dece od malih nogu obavezno uz maternji arapski, uči barem francuski, a popriličan broj njih i engleski jezik.

Na aerodrom slećemo oko ponoći (vremenska razlika je +1 sat), i dočekuje nas mrkli mrak. Struje ima po rejonima 6 sati dnevno, i to važi samo za Zapadni Bejrut (muslimanski), jer Istočni (hrišćanski) deo – ima struje non-stop, i niko im je ne isključuje.

Gradski prevoz ovde trnutno ne postoji, a i čemu kad svi imaju kola. Deca počinju da voze (uz nadzor odraslih) već od 11-12. godine života, a sa 18 imaju prava da polažu vozački ispit. Voze brzo, semafora nema jer nema ni struje, ali se saobraćajne nesreće retko događaju. A i kako bi kad prosečan vozač u Libanu sa napr. 22 godine života iza sebe ima bar 8-10 godina vozačkog iskustva!

Na putu od aerodroma do naše kuće, vozeći se kolima kroz neosvetljene ulice, nailazimo na kućicu sa vojnikom, tkzv. check-point. Zaustavljamo se da nas vojnik malo osmotri i nastavljamo dalje. Bejrut je posle rata (osim samog centra), bio pun check-pointova. Nekad su to libanski vojnici, a nekad Sirijci. Obučeni u maskirne uniforme, sa bordo beretkama na glavama, libanski se od sirijskih (za običnog laika) razlikuju samo po tome što prvi imaju grb Libana – drvo kedar na kapi, a drugi grb sa orlom. Takodje ovi drugi imaju izlepljene kućice sa posterima sada već pokojnog sirijskog predsednika Asada.

Zgrada u kojoj ćemo stanovati sledećih mesec dana, ima ogromno drvo fikusa ispred ulaza, lift i 4 sprata, od kojih je svaki sprat – jedan stan od 500 m kvadratnih. Na naše čuđenje, objašnjavaju nam da je to stan nešto veći od proseka za Bejrut, jer u gradu nema stana koji je manji od 100m kvadratnih. To objašnjavaju potrebom za prostorom zbog velikih vrućina. Dodala bih još neke razloge kao što su: veliko bogatstvo tamošnjih ljudi, kao i veći broj članova porodice.

U zgradi se pri ulasku čuje velika buka. To je agregat za struju koji poseduje svaka kuća u Zapadnom Bejrutu, zbog već opisanih okolnosti. U dogovoru sa komšilukom, agregat se (zbog buke) isključuje u ponoć.

Negde pred jutro, bude nas čudni zvuci koji traju oko 5 minuta. Ujutro shvatamo da je u našoj neposrednoj blizini džamija i da smo ustvari čuli glas hodže snimljen na traku, koji poziva vernike na molitvu tri puta dnevno: u 4 ujutro, u podne i u 7 uveče.

Kada smo se probudili i pogledali kroz prozor dnevne sobe, videli smo da smo blizu mora, na čijoj se obali, odmah preko puta naše ulice, nalazi hotel “Summerland”. Hotel je poznat kao veoma ekskluzivan, gde bogatiji deo populacije često koristi  sezonsku članarinu za celodnevni ugođaj na hotelskoj plaži i bazenu. Nalazimo se u južnom delu zapadnog Bejruta, a južnije od nas je još samo predgrađe u kome žive Šiiti.

Bejrut je smešten na brežuljcima, na obali istočnog Mediterana, u središnjem delu Libana. Ima oko 1,5 milion stanovnika – što je otprilike polovina ukupnog stanovništva Libana. Tokom rata je kroz nekadašnji sam centar grada “oformljena” zelena linija širine od oko 1 km, a dužine kroz ceo grad, idući od severa ka jugu, i tako podelila Bejrut na zapadni- muslimanski i istočni - hrišćanski. Kažu da za vreme rata ni ptica nije mogla da preleti preko nje, a da ostane u životu.

Prizori sa zelene linije su fascinantni. Nekada žila kucavica Bejruta: prelepe stare zgrade, u kojima su lokali i radnje radile od 00 – 24h, izgleda kao da je preživela smak sveta, gde su svi ljudi pomrli, a njihovo kulturno nasleđe ostalo. Sve je opustošeno: oštećen asfalt iz kojeg se probija trava, drveće koje raste unutar zgrada, ostaci od vreća za mitraljeska gnezda na prozorima na kojima nema stakla. Zastali smo na jednom “bivšem” trgu, potpuno razrušenom, na kojem u sredini još uvek odoleva bronzani spomenik. U celoj toj atmosferi, on izgleda kao neka personifikacija borbe za slobodu, a veoma podseća na sliku čuvenog francuskog slikara Eugen Delacroix-a “Sloboda na barikadama”. Pored samog spomenika, jedan preduzimljivi Libanac je ni usred čega postavio par stolova sa stolicama, i napravio kafić za eventualne turiste u obilasku zelene linije.

Razne priče se raspredaju po Bejrutu, počevši od one da u zgradama još uvek ima skrivenih taoca, do one da je rušenje centra grada isplanirano još pred rat, jer je veliki novac bio u opticaju. Naime, više velikih stranih kompanija je htelo da kupi stare zgrade, sruši ih i umesto njih podigne solitere po ugledu na američke, ali to neko nije dao. Nekome je, kažu, “trebalo” da tu bude rat, da se sve sruši. A sada isti ti stranci, na istom tom mestu, kupuju zemljišta, spremni da grade luksuzne solitere za predstavništa svojih firmi. Na njihovu nesreću, kada su krenuli da raščišćavaju ostatke, naišli su na još neotkriven grad iz perioda antike, pa je dalja gradnja na neko vreme stopirana. I tako je tokom ratnih  godina, zapadni Bejrut bio “odsečen” od ostatka zemlje zelenom linijom. Upoznala sam devojku, rođenu u zapadnom Bejrutu, koja ima 18 godina i nikada do tada nije videla ostatak svoje zemlje.

Sadašnji centar zapadnog Bejruta čini ulica Hamra (na arapskom: crvena). Prava trgovačka ulica sa puno radnji – za svakoga po nešto. Italijanske cipele po ceni od 100 do 300 $, i “italijanske” cipele od 15$. Upozoreni smo da su kopije originala raznih marki tako vešto izrađene, da se često ne može utvrditi razlika, a fabrike koje prave etikete poznatih firmi i zašivaju ih na “falsifikate”, nalaze se u neposrednoj blizini grada. (Zvanična valuta Libana je libanska lira čiji je kurs  u julu 1991. bio: 1$ = 1000 lira. Ko zna koliko je sada!) Ako zbog svoje neodlučnosti po pitanju kupovine ostanete duže u radnji, ponudiće vas da sednete i poslužiti kafom ili čajem. Kafa im je slična našoj “turskoj” kafi, (koju mi pogrešno zovemo -turskom, a ne pravilno -arapskom) ali uz dodatak nane, koja (kažu) služi boljem varenju hrane.

U centru grada postoji i nekoliko odlično opremljenih knjižara, sa predivnim monografijama Libana, Bejruta, hrane, istorije umetnosti i tekstila, kao i knjige o antičkim lokalitetima u Libanu, kojih je zaista mnogo i koji su, u odnosu na naprimer one u Grčkoj, veoma su dobro očuvani – skoro celi!

Na ulicama se oseća živost: muškarci koji pričaju dok im čistač cipela doteruje obuću, žene: ponekad gore u feredžama – a dole u minićima i štiklama, zatim one u “Chanel” kostimima koje voze velike američke limuzine (najčešće Buick), ulični prodavci cigareta, raznovrsnog peciva, kao sto je KAEK ili KNEFE B’ASTA (pecivo u obliku torbice sa “drškom”, punjeno kajmakom i pečenim šećerom, uvaljano u susam sa prednje strane)... U leto 1991., ulice su još uvek pune đubreta, ali se ubrzano čiste i doteruju, uostalom dugogodisnji rat je trajao do pre par meseci.

Arhitektura je raznolika: od novih solitera do prelepih starih zgrada od okerastog kamena sa istočnjačkim prozorima i reljefno dekorisanim balkonima. Jedino što smeta celom užitku je gomila žica iznad zgrada (kablovi za struju i slično), koje ćete primetiti istog momenta kada podignete pogled prema nebu (a možda ste i navikli na takve prizore ponegde u Grčkoj).

Od severa ka jugu zapadnog Bejruta, duž obale mora, prostire se široka avenija koja neodoljivo podseća na jednu takvu sa čuvenih snimaka Havane, a koja svedoči o nekadašnjem sjaju i bogatstvu Bejruta. Negde na sredini te avenije nalazi se kompleks AUB (American University of Beirut), koji se rasprostire na ogromnoj površini: od obale mora uzbrdo prema centru grada. Univerzitet ima svoju ograđenu plažu i veliki sportski teren. Smešten na obronku brda prema moru, uz blage zavijutke, kroz univerzitet se penje ulica koja kroz zelenilo i brižljivo uređen park vodi od jedne do druge stare zgrade: fakultet za muziku, geologiju, biblioteka, pošta, teniski tereni, univerzitetska knjižara, itd. Profesori iz inostranstva su ovde predavali libanskim studentima na engleskom i francuskom jeziku.

U gradu ima jako puno automobila. Kažu da u proseku na svakog stanovnika Libana “dođe” 1 automobil. Najčešće se voze Mercedesi, BMW-i, kao i Buick i ostale američke limuzine – što veće, to bolje! Kažu da ih uvoze polovne iz Evrope i Amerike, ali u relativno dobrom stanju i plaćaju po relativno pristojnim cenama. Takođe, ima dosta i starijih automobila, Reno-a i raznih japanskih. U jednoj prosečnoj familiji, svaki punoletni član poseduje svoj auto.

Priča o Bejrutu za vreme rata ima mnogo. Najsmešnije i najtužnije je to da su ljudi po gradu uglavnom ginuli od nekog zalutalog metka, koji bi se nekim pukim slučajem zabio u nečiju kuhinju ili spavaću sobu. I u mojoj sobi je u spuštenoj roletni postojala rupa od “zalutalog” metka. Takođe, kao primer suludosti rata je i priča o ženi koja se sa torbama zatekla na ulazu radnje u kojoj je kupovala, kada se desilo ulično puškaranje. Počela je da viče i maše vojnicima sa obe strane, koji su je primetili, zaustavili paljbu sačekavši da ona prođe, a zatim nastavili tamo gde su stali, kao da ništa nije bilo!