Arsenijević: Krokodil u mrtvom moru

Od početka je koristio medijsku pažnju da govori, a ne samo da se slika, što bi se smatralo pristojnim od mladog još neiskusnog pisca. Oduvek se zalagao za jačanje regionalnih veza, prostora koji je nekada bio poznat kao Jugoslavija. Sve čime se bavi obojeno je konzistentnim stavovima, zbog kojih je dobijao razne prideve, jer kičmenjaci u tranzicionim vremenima uvek izazivaju određenu vrstu nelagode.

Sreli smo se u Puli na sajmu knjiga. Bio si tamo ispred VBZ-a i Krokodila. Kakva je razlika između onog vremena kad si imao svoju izdavačku kuću i ovog sada, kad si deo nekog drugog sistema?

Rende nije formalno bilo moja izdavačka kuća. Razlika je u tome što je taj projekat radio jedan broj ljudi koji su ravnopravno i bez skoro ikakvog iskustva stupili u to i razvijali celu stvar snalazeći se na terenu. I u tome što je procenat idealizma u odnosu na poslovne procene bio znatno veći.

Da li je moguće opstati kao mali izdavač koji ima jasnu politiku izdavanja?

Teško jeste, ali je moguće. Moguće je uz sistem subvencija koji je tada, početkom 2000. godine, kada je Rende počinjalo, zaista postojao. Jedan broj institucija se bavio prostorom bivše Jugoslavije i kulturnom politikom tih zemalja i onda smo mi pisali projekte da obezbedimo sredstva za osnovne troškove štampe, pripreme za štampu i tih stvari. To vam onda u zemlji kao što je Srbija donese puno snishodljivih i ciničnih reakcija ljudi koji veruju da postoje centri moći koji te strane plaćenike, kako se to već zvalo, zasipaju stotinama hiljada nekih tvrdih valuta, evra, dolara, čega god. Međutim, to je jedan jako napet način poslovanja, gde ste vi stalno u hrpi nekih papira koje zapravo ne biste želeli i gde objektivno veći deo vremena provodite sastavljajući aplikacije umesto da se bavite knjigom. Tako da je tih sedam godina u Rendeu zapravo bilo sedam godina neprestanog finansijskog stresa, gde smo zaista sebi odricali poslednje pare. Pri tom sam ja u to uskočio spreman da uložim svu svoju energiju, pa nisam ni pisao, naime pisao sam knjigu, ali od toga ionako nikad ne živiš, ali nisam pisao za dnevne listove, za štampu, da bih nešto malo popunio svoje prihode. To pamtim kao vrlo teško vreme. VBZ je, s druge strane, jedini regionalni izdavački sistem, i to me čini dosta zadovoljnim. VBZ ima kuće u Hrvatskoj, Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini i u Sloveniji. Makedonija ostaje tu kao jedino tržište koje se naslanja na ceo taj prostor, ali za nas je jako bitno da je, pored Slovenije i slovenačkog jezika, pokriven čitav prostor bivšeg srpskohrvatskog jezika, što je onaj naš prirodni prostor.

Da li su tiraži zaista znatno veći ili je to značajno kao stejtment i filozofija?

Varaš se, u slučaju VBZ-a nije toliko stejtment. To je čak vrlo jednostavna, logična računica.

Četiri puta po 300 knjiga.

Pa da, to je 1.200 knjiga. Ono što radimo i što smatram jako bitnim jeste nešto što svaki izdavač sa ovog prostora sada može ako misli da mu se isplati. Svako može da distribuira po celom prostoru bivše Jugoslavije, nema zakonskog načina da ga u tome zaustavite. Problem je u neravnoteži tih tržišta. Ali niko nema dovoljno jaku infrastrukturu da bi to mogao da izvuče niti iko, izuzev VBZ-a, ima zakonsku mogućnost da ta svoja izdanja učini legalnim na čitavom tom prostoru. To se radi tako što se knjige cipuju, registruju u sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, u Narodnoj biblioteci u Sarajevu i Beogradu, a to VBZ radi. To je jako bitno i za autore jer tako ulaze u sistem biblioteka na čitavom prostoru. Tako da nije samo reč o tome da se knjige istovremeno pojave u nekim izlozima po regionu, nego sistematski rad na tome da knjige budu prisutne svuda i da autori ponovo budu prisutni svuda. Dakle, to je dobro. Ono što još uvek nije dobro jeste činjenica da su to, koliko god se mi trudili da kao odlučimo da kao nije tako, ipak i dalje tri ili četiri tržišta sa svojim sopstvenim zakonitostima i da treba još mnogo vremena da prođe da bi se stvorio zajednički puls tih tržišta.

A kako doživljavaš priliku da kao urednik plasiraš vrednosti u koje veruješ? Na koji način biraš pisce?

Mešam ono što je stvar mojih privatnih interesovanja i ukusa i stvari koje imaju tu vrstu komunikativnosti koja je neophodna za čitav taj prostor. To uglavnom u mojoj glavi živi u srećnoj harmoniji, tako da ne osećam da moram da idem mnogo mimo sebe i onoga što bih inače objavljivao. I u Rendeu nas je prevashodno interesovao regionalni aspekt i osećaj da se jedno ionako malo i provincijalno tržište još dodatno rascepkalo na sitne delove i da to ne liči ni na šta. Ni hrvatska književna scena, niti srpska, bosansko-hercegovačka, da ne govorim o crnogorskoj i tako dalje, ne ostavlja baš nikakav utisak kada se posmatra sama za sebe, ali kad se to spoji u nekakvu post-Jugo književnost, kako god da je čovek nazove, to već dobija neke obrise, već liči na nešto. Ja svakako ne bih objavljivao Matiju Bećkovića ili Rajka Petrova Noga, tako da ne mogu da naletim na problem nekomunikativnosti tih naslova koje bih objavio u Hrvatskoj, recimo, ili drugde. Naime, knjige koje VBZ Beograd objavljuje su knjige autora koji ili privlače pažnju ili imaju potencijal da privuku pažnju čitalačke publike sa celog tog prostora. Nezavisno od toga odakle dolaze.

Da li može da se govori o nekakvim zajedničkim temama, zajedničkom načinu razmišljanja na celom regionu?

Sve više može. Zbog loše situacije u kojoj su se našli štampani mediji i ljudi koji rade za njih došlo do nenormalnog otvaranja kanala na nivou koji se nalazi odmah ispod mainstreama. Recimo, ja pišem za Novosti u Hrvatskoj, ili Saša Ćirić, ili već razni ljudi iz regiona. U E-novinama se redovno pojavljuju i Predrag Lucić, i Renato Baretić, i Nenad Veliković, i ko sve ne. Boris Dežulović se preselio u Beograd. Dakle, došlo je do tog nekog povezivanja koje nije bilo stvar nekog plana državnih projekata, tipa hajde sada da otvorimo vrata jedni drugima, nego rezultat truda da se preživi, da se živi koliko-toliko normalno. I sada, kad čovek već može da piše tu negde u regionu, a ranije nije mogao, i kad može da eventualno čak i bude plaćen, onda on to i koristi. Proširila su se i naša znanja jednih o drugima jer su opet mediji u tome igrali ključnu ulogu i na kraju su naši problemi počeli da liče.

Jesu li to nove veze koje se uspostavljaju ili se u stvari obnavljaju stara prijateljstva?

I jedno i drugo. Ljudi iz moje generacije svakako su se bavili obnavljanjem prijateljstava. Rende je još 2000. počelo sistematski da objavljuje autore iz regiona, kada to zaista niko još nije činio, najviše iz Hrvatske, jer Hrvatska je u to vreme imala daleko najinteresantnije stvari da ponudi na planu književnosti. Istovremeno, jedan broj autora iz Hrvatske je postao ovde praktično književni mainstream. S druge strane se desio taj književni festival FAK u Hrvatskoj, koji je u startu imao putujući karakter. Osnovu bi uvek činili hrvatski autori, ali su vrlo brzo počeli da pozivaju autore iz Bosne i Hrvatske, Srbije, pa i Slovenije i drugih zemalja iz regiona. A onda smo mi kao Rende pozvali FAK i nazvali ga FAK YU, pošto se dešavao u Jugoslaviji. Publika koja je došla to da prati jako je emotivno reagovala. To su još uvek bila ona vremena kada je čovek osećao neku dozu ponosa da eto nešto čini. Naravno, sad su ta vremena prošla, i sjajno je što su prošla, ali te veze su ostale. To što se pisalo s početka 2000. jeste bila neka reuspostava, ako se to svede na privatni nivo, prijateljstava koja su postojala, a čije je funkcionisanje bilo otežano zbog dobro poznatih okolnosti. U međuvremenu su se pojavile nove generacije ljudi koji aktivno pišu ili rade kao urednici, ili su u književnosti, ili oko nje. Oni koji su možda 1982, 1983, 1984. godište. Zaista mladi, mladi ljudi, koji dobro sarađuju međusobno, koji imaju jako dobar uvid u ono što se dešava u regionu i koji veliki deo svojih interesovanja usmeravaju na tu stranu. Dakle, to nisu ljudi koji iz nekakvih sentimentalnih razloga obnavljaju svoja prijateljstva jer su bili su suviše mladi početkom devedesetih da bi ih uopšte imali.

Pitam te to jer nekako svi mi pričamo o tome kao da smo potpuni mainstream, što ja o sebi i mislim. Pretpostavljam i ti za sebe, zato što smo se okružili ljudima koji su nam bliski po načinu razmišljanja, ali zapravo pripadamo vrlo maloj grupi.

Kad vidim koliko ljudi dođe na moje književno veče, pa koliko ljudi dođe na neki drugi događaj, onda mi je jasno.

To i hoću da kažem. Pričaš o uspostavljanju veza, o nečemu u šta veruješ, jer to ima nekakvu kritičnu masu koja je dovoljna tebi u glavi da tvoj sistem funkcioniše, ili meni moj. Ali zapravo to nema veze sa mainstreamom zbog toga što na državnom nivou veze ne da se nisu obnovile, nego se svi trude svim silama da ne budu nikad obnovljene.

I jedno i drugo je istina, ali onda, s treće strane, Lepa Brena ode u Zagreb i razori tamo njihovu Arenu i to bude najposećeniji koncert godinama unazad. Ili ova Radiodifuzna agencija najavi da će ukinuti HRT i Srbi se raspomame ne zato što su sad odjednom svi ljubitelji Hrvata, nego zato što gledaju neku seriju na HRT-u i neće sad na devetnaestoj epizodi da im je ukinu. Mislim da je to jako dobro, uz to može da se uklopi i ta priča o VBZ-u, u tim u suštini komercijalnim namerama. Dobro je da postoji racionalan razlog zašto bismo mi bili u kontaktu, a ne samo onaj idealistički. Razlog koji uopšte ne mora da se svodi na neke ljubavi iz prošlosti, utopije koje nosimo u glavama, nego naprosto neko ima seriju koju voli da gleda na HRT-u i on hoće da ima HRT. Neko hoće da letuje na Krku, briga njega za hrvatsko-srpska pitanja, nego mu se sviđa kako zalazi sunce na Krku. I za mene je to u redu, mislim da stvari treba svesti na to. Ne želim da zvučim elitistički, iskustvo me tome uči, verujem da se svest jako teško menja, ali da se ljudi i srazmerno lako navikavaju i da je mnogo bolje stvarati naviku spram novonastalih okolnosti nego očekivati da se svi sad odjednom prosvetle, jer će se to teško dogoditi.

Prvi put sam bila sada u Puli na Krokodilu, i to mi je ličilo na Pecha Kucha ne samo po formatu već i po tome što se obraća uskim, gotovo zatvorenim krugovima, u kojima srećeš prijatelje i prijatelje svojih prijatelja. Kako otvoriti te granica i preplesti tvoja interesovanja i interesovanja nekih drugih ljudi koji imaju isti background ili iste vrednosti.

Ono što si ti videla od Krokodila je jedna smanjena verzija. Prvi Krokodil je bio prošle godine i trajao je tri dana. Kada se festival odvija tri dana, stvori se neka drugačija dinamika i među učesnicima i među publikom. Na početku bude malo napeto i hladno. Posle se to nekako opusti i ide ka ekstazi, koja se desi treće večeri. Prvi Krokodil, taj beogradski, zapravo je omela kiša, pa je održan u sali Muzeja 25. maj, ali njegova namera je bila, potrošili smo puno novca da bismo to učinili mogućim, da se desi na otvorenom prostoru, u amfiteatru u parku ispred muzeja, upravo s namerom da pokušamo da privučemo veliki broj ljudi. Da to zaista liči na festival, a ne na nekakvo poluprivatno okupljanje u nekakvom zagušljivom zatvorenom prostoru. I onda nas je omela kiša, što je eto taj organizatorski bluz koji može uvek čoveku da se desi i valjda su zato organizatori neurotični ljudi i fatalisti, stalno gledaju u nebo i čekaju da vide šta će se dogoditi. Krokodil na putu je deo ideje u nastajanju, da Krokodil neprestano negde odlazi. Dosad smo bili samo u Inđiji i Puli, ali sad imamo čitavu listu poziva za Lajpcig, Ljubljanu, Prištinu, Beč, a i po regionu, tako da će Krokodil dosta putovati i naša namera je da na sve načine to širimo u svim mogućim pravcima, dakle ne da se okupljamo pod kupolu i stakleno zvono istomišljenika, nego, naprotiv, da se baš otvorimo ka spoljnom svetu. Uloga Krokodila je da promoviše ono što osećamo kao moderno i srazmerno dinamično u domaćim književnostima.

Stalno govoriš mi. Ko su to mi u Krokodilu?

Mi, Krokodil, dakle Krokodil je nastao kao jedna čudna veza između Lidije Kusovac, Miodraga Janjića i mene kao predstavnika Samizdata B92, opštine Savski venac i VBZ-a Beograd. Naime, mene su ljudi iz opštine Savski venac startovali svojevremeno kako bi VBZ Beograd organizovao neke programe u samoj opštini, gde postoji neka sala.

Prilično čudno.

Da, ali je ipak došlo do neke promene, čak i tamo. To su ljudi iz LDP-a. Zaista je ta saradnja ispala dosta dobra, jako prijatna i vrlo fer, vrlo dobro intonirana. Ja sam imao ideju književnog festivala inspirisanog upravo pomenutim FAK-om, jer sam neprestano osećao rupu koju je FAK ostavio za sobom. Bilo mi je krivo što u čitavom regionu ima toliko festivala, muzičkih, filmskih, pozorišnih, najrazličitijih, a ne postoji nijedan književni koji je relevantan na nivou regiona. I interesantan na nivou regiona. I budući da i izdavačka lista VBZ Beograda i Samizdata podrazumeva dosta regionalnih autora, bilo je logično da pozovem i Samizdat. To smo eto mi: opština Savski venac, Samizdat B92 i VBZ Beograd. Međutim, mi smo u međuvremenu registrovali Krokodil kao zasebnu kuću, i to sada postoji samo za sebe mimo tih kuća, pa čak i mimo te opštine.

Sad sve to kako pričaš izgleda kao da su se stvari prilično razvile od 2000. i kao da je Beograd postao baš neko dobro mesto za život?

Pa nije. Ali nekada vreme čini stvari mimo bilo čijeg nastojanja. Ovde su se svi u regionu, a u Srbiji pogotovo, maksimalno trudili da ubrljaju ovu deceniju. I to upravo deceniju koja je trebalo da predstavlja deceniju nekog oporavka, tako su se stvari lepo namestile sa Miloševićevim padom 2000.

Imaš li utisak da smo propustili deceniju?

Ma koliko svi mi bili poslovično cinični, i to s punim pravom, prema svim političarima, ipak suštinska razlika makar na nekim nivoima postoji između onoga što sad smatramo demokratskim blokom naspram one nacionalističke desnice ili one paralevice iz devedesetih, SPS-a i Jula iz devedesetih godina. Demokrate su po mom mišljenju strašno razočaranje s jedne strane, ali s druge strane, ona vrsta ljigave normalnosti koju oni promovišu je ipak bolja od one brutalne nenormalnosti koju je promovisao DSS. Ona je ljigava upravo u onoj meri u kojoj su ljigave njihove dizajnirane naočare i marketinške agencije i sve to što ih okružuje i taj ljigavi nedostatak neke čvrste etike. Evo, ipak evo završavamo deceniju sa ovim 19. decembrom i, hvala bogu, konačnim skidanjem viza.

Da li živiš ovde zbog posla, da bi pisao na maternjem jeziku, ili to više ne igra nikakvu ulogu? Šta te vezuje za Beograd? Porodica, posao ili je ovo ipak dobro mesto?

Mene vezuju deca, vezuje me posao, a stvarno bih mogao da pišem i na Severnom polu ako bih imao internet. Mislim da mogu da to što sam napisao pošaljem.

Da li ti je važno da pišeš na srpskom?

Ja dosta pišem i na engleskom, i to sa velikim zadovoljstvom. Kad pišem stvari koje su mi naručene iz inostranstva, obično pišem na engleskom ne samo zato što je tim ljudima lakše da to prevedu i objave na svojim jezicima nego zato što nekako moj mozak radi drugačije na engleskom jeziku i nekada umem elegantnije da se izrazim na engleskom nego na srpskom. To je problem neke blage rogobatnosti srpskog jezika, koja opet može da bude sjajna jer daje mogućnosti za neke literarne igre.

Podvojena ličnost? U Srbiji si jedan pisac, a u izvozu drugi, elegantniji...

Pa malo. Mada, kada pišem fikciju, pišem na srpskom, nikada nisam fikciju pisao na engleskom. Pisao sam scenario za film, eseje i novinske članke uglavnom pišem na engleskom jeziku. Znači, to u suštini nije moj problem, niti je više moj problem činjenica da bih se ja izglobio ukoliko bih sad otišao. Polovinom 80-ih sam otišao u Englesku i živeo tamo do kraja 80-ih. Međutim, tada su ti kontakti bili mnogo slabiji, nije bilo interneta, nije bilo ničega i čovek je, hteo ne hteo, gubio kontakt s jezikom, sa realnošću ovog prostora. Sada često ljudi koji žive u Americi znaju više detalja o tome šta se dešava u Srbiji nego ti i ja, jer ih više interesuje. Ja moram da kažem da Beograd nije stvar mog izbora i da ja stvarno ne spadam u lokalpatriote. Često se osećam primoranim da živim ovde spletom okolnosti i rado, vrlo, vrlo rado bih živeo negde drugde. Verovatno ću to i učiniti. Nekada su me privlačile Zapadna Evropa i Amerika, nekada su me privlačili megalopolisi, a sad me uglavnom privlači neko toplo i sunčano mesto i, ako ima neko more tu negde, tim bolje. A Beograd nekako ne ispunjava nijedan od tih uslova. Mislim, on bi mogao da bude isti takav kakav je ako bi bio na moru. Verujem da bih ga tad podneo. Ali mora nema.

A Ada?

Time je sve rečeno. Beograd je sav u nekim srednjim vrednostima. Nije mali, ne može se reći da je mali, ali ni dovoljno velik. Ružan je, a meni to nekako smeta, eto nabio sam mnogo godina, ali to me ne prolazi. To izaziva neprestane frustracije, ne osećam se dobro na tim ulicama, neprestano moram da sklanjam pogled s nečega. Nekada sam verovao da baš taj nedostatak lepog oštri čoveku osećanja za lepo, jer on neprestano ovde mora da promišlja pitanje lepog baš zato što ga nema. Ne mogu da kažem da me Beograd ne inspiriše. Često stvari koje pišem pišem iz ove pozicije, bilo da govorim konkretno o Beogradu ili o nečemu drugome, ali uvek je to iz pozicije nekog ko živi u Beogradu. Samo je ta vrsta inspiracije prilično naporna jer se stalno svodi na neku borbu sa vetrenjačama i neko ulaženje u raspravu sa stvarima koje me nerviraju, koje me neprestano nerviraju, a onda me uz sve to jako, jako nervira lokalpatriotizam i nedostatak samokritičnosti. Mislim da bi bilo jako dobro kada bismo se na nekom društvenom nivou složili: hajde sada da odlučimo da Beograd zaista nije onakav kako bi grad te veličine trebalo da izgleda, pa da krenemo nešto sistematski da radimo na tome. Ali ovde umesto toga postoji često veliko samozaluđivanje nekim pretpostavkama šta su neki metafizički aspekti beogradskog šarma, pa kao eto to je baš sve fino, splavovi, mi se jako dobro zabavljamo, ljudi su topli i tako dalje, a to su sve zapravo oni klišei koje stranci govore kad ne znaju šta drugo pametnije da kažu. Pa šta će da kažu? Ne mogu da kažu sjajna vam je ova gotička katedrala kad je nema. Može da izmisli nešto, neku vrstu komplimenta i onda se to uglavnom obično svede na to: da vi ste u stvari jako topli, dinamični. Meni uopšte nije dinamično, ja kad sam otišao u Istanbul, to je dinamičan grad, a onda sam došao u Beograd i ništa mi u njemu nije bilo dinamično.

To je zanimljivo zato što većina ljudi s kojima razgovaram, ljudi koji bi mogli da žive svuda, jesu ljudi koji su izabrali da žive ovde.

Prijateljstva u Beogradu su sjajna i tu postoji čitav niz meni jako interesantnih ljudi s kojima volim da se vidim, da provedem vreme. Ali je činjenica da, gde god da sam bio duže, stvarao sam takva prijateljstva i nemam osećaj da se ona kvalitativno bitno razlikuju od onoga što sam ostvarivao u Beogradu. U Meksiko Sitiju imao sam bezbroj sjajnih, jako interesantnih prijatelja koji su se bavili jako interesantnim stvarima. I iz Londona i dalje imam čitav niz prijateljstava. Nikada nisam osećao problem usamljenosti u inostranstvu i često ne razumem o čemu ljudi pričaju kada pričaju o tome. Mislim da je to više lični problem da se uklopiš. Meni je Beograd naprosto zadao mnogo više traumatičnih stvari o kojima sam morao da razmišljam nego ovih drugih i nekako meni nije kul. Super je Beograd i svaka čast, ali grad u kom stalno moraš da se boriš s tim istim himerama i stalno iznova moraš nekome da objašnjavaš zašto možda eventualno ne bi baš trebalo ubiti sve gejeve nije grad koji bih izabrao za sebe da sam mogao da biram. Ja odem u Pulu i vidim samo levičarske antifašističke grafite na zidovima, i meni to bude nekako fino. Ja tamo nisam video nijedan grafit gde piše ubij Srbe ili već ne znam šta bi eventualno moglo da piše a da liči na tekstove i poruke koje stalno čitam u Beogradu. Pri tom uopšte ne bih idealizovao ni Hrvatsku niti bilo koju drugi zemlju na svetu, ne kažem to, nego samo mislim da stepen žara u tim javnim diskusijama koji se ovde stvori je nekako za mene specifičan. Odmah se stvori atmosfera tuče, i to je ono što mi možda najviše smeta. Ako već sad razmišljam šta, smeta mi taj osećaj napetosti, mislim da je jedna velika fikcija ta naša navodna opuštenost. Mislim da mi kao društvo, ako smo ikada i bili, sada 2009. ali baš nikako nismo opušteni. Mislim da smo prilično neurotični, napeti i loše raspoloženi, loše intonirani.

Meni je taj septembar, sve sa gej paradom, ubistvom tog dečka, bio potpuni povratak 90-ih. I posle toga ta količina milicije, ta cela atmosfera u gradu...

Naravno da na jednom nivou toga ima svuda, ali za mene je bio hladan tuš kad sam shvatio da mlade generacije imaju tako naopak pogled na stvarnost. Odrastali su zatvoreni sa svih strana i samo je rastao taj unutrašnji pritisak. Naprosto je bilo dovoljno razloga i za bes i za osećaj ogorčenosti. Mladi često nisu u stanju da racionalno promišljaju, nego reaguju stomakom, instinktivno. Ipak mi je bilo šokantno da su im toliko seksi te najidiotskije ideje koje promiču ovim društvom. Kao kad onaj košarkaš istetovira Dražu Mihailovića. Nije bitan Draža Mihailović, nego šta će ti bradati muškarac na ruci?! To je meni potpuno nejasno. Kako je moguće da se tvoj svet sastoji samo od tih elemenata. Pa to je zaista strašno, to je stvarno strašno. Taj način mišljenja je meni užasan, i to je strašan konzervativizam, neki ponosni konzervativizam u koje je ovo društvo upalo i koji se jako, jako dobro primio. Nekako je bitnije koga mrziš od onoga što voliš. Sve to zajedno je za mene Beograd.

Na kojim mestima u gradu se dobro osećaš? Rekao si da je grad ružan, da ti smeta ružnoća na svim nivoima.

Volim da odem na kafu preko dana. Kad je ispunjen ljudima, posebno leti, kad ljudi umeju srazmerno lepo da izgledaju, Beograd čak izgleda prijatno. Uglavnom, meni je jako bitno da živim u centru da bih smanjio radijus kretanja. Jedno vreme sam imao zaista neku morbidnu fascinaciju, pisao sam neke tekstove o našim dalekim predgrađima za Novosti u Hrvatskoj, pa sam onda odlazio do Kaluđerice, Koteža, Borče i tako dalje. Ta kultura tih gradova duhova na rubovima Beograda, ne znam kako bih nazvao to, za mene je dosta bizarna i interesantna. Kalemegdan ume da ponudi nešto malo mira. Ako bi se očistio od ljudi, još bolje. Odeš na reku, pa ti je lepo, a onda pogledaš ispod sebe i vidš sve ono đubre koje se kupi u priobalju... Ili ideš uz reku, onda gledaš sva ona postrojenja katastrofalna, one hrpe peska i neke neprilične stvari na mestima gde bi trebalo da su verovatno parkovi ili neki prijatni gradski sadržaji.

Srećom te se Luka legalizovala, pa ćemo sve to dobiti.

Pa, kao, došao Libeskind, pa sad će svih 18 kilometara priobalja srediti. Ajde, dobro, kao ne znam šta da kažem, da gledamo ka nebu, kao daće bog. Tužna je ta stvar i istovremeno bi mogla da bude jako motivišuća za ljude čija bi dužnost trebalo da bude da rade nešto sa ovim gradom. Ideja grada, to kakav bi on trebalo da bude i kako da se razvija toliko je implodirala i urušila se samu u sebe da zaista možeš sad sve da obrišeš i da krenemo da crtamo od početka.

Znaš zašto to ne može? Zato što za svaku veću investiciju tebi treba više od četiri godine, a svaka politička vlast radi samo ono što može za mandata. Zato mi ne možemo da dobijemo metro, muzej, ne možemo da dobijemo ništa.

Kad gledaš te strukture koje se dižu po centru grada, pa to je stvarno tuga da te uhvati. Evo sad ovaj hotel na početku, na uglu Kneza Miloša i Bulevara. Ja bih taj hotel mogao da zamislim možda u predgrađu Aranđelovca. A onda istovremeno, i to me je bilo totalno zbunilo i šokiralo, dođe ona vest da je Lonely Planet proglasio Beograd za najbolji grad za zabavu. Ja sam mislio da je to još jedno naše muljavo tumačenje nečega drugog. Međutim, pogledam i vidim da je zaista to to. I ne samo da je Beograd na prvom mestu, nego na drugom je Buenos Ajres, pa na trećem Rio ili nešto tako. Ja sam tu stvarno zinuo, to mi je potpuno bilo nejasno, i onda sam pitao neke ljude, konkretno Vladu Divljana, a on mi kaže, živi čovek u Beču, pa eto ipak ima malu distancu i onda kaže, pa dođu ljudi, sve im je jeftino, radi dugo i sad to su oni dobri aspekti Beograda spram, na primer, Zagreba, koji ostavlja daleko provincijalniji utisak od Beograda.

Pa dobro, ali nije samo to. Zamisli da si, recimo, došao, da nemaš nikakav estetsko-političko-moralno-etički odnos prema svemu tome i da te provedu dve noći kroz sve to.

Ja se kao putnik ne određujem kvalitativno prema sredinama u koje idem i meni je svugde interesantno. Ne postoji mogućnost da se loše provedem bilo gde. Ja mogu da uočim kako bi život mogao da izgleda kad bih živeo u nekoj od tih sredina koje posećujem, i neke su u tom smislu bolje a neke lošije, ali za mene su sve one podjednako interesantne. Zato razumem zašto se ljudi ovde dobro provedu. Uz jednu činjenicu da je taj jedan strašan marketing jako dugo trajao i da ljudi uglavnom očekuju nešto poprilično tužno, a da ovde dobiju tu neku dinamiku i, kao, eto to ih onako malo klepi jer se možda sudara sa onim njihovim predrasudama s kojima su došli. Tako da ja mislim da je moj kritički stav prema Beogradu više stvar nekog kritičkog patriotizma, moje želje da ovde bude zaista bolje, i utoliko me jako nervira nekritički patriotizam koji je ovde zavladao. I to je neki moj načelni stav o Beogradu. Ja ne osećam bezuslovnu ljubav, i to je ono što možda stvara nesporazume u komunikaciji. Ja ne vidim čime grad zaslužuje da se voli bezuslovno. On bi morao da pravda sebe nečim što ti daje, a za mene je Beograd u poslednjih 20 godina davao mnogo toga lošeg, tako da ću možda za nekih sledećih 20 godina, u nekoj hipotetičkoj budućnosti, imati neki drugačiji odgovor.

Ajde nešto lepo za kraj, da ne bude tako apokaliptično.

Pa dobro, živimo u takvim vremenima, mnoge stvari su dovedene u pitanje na globalnom nivou, ne samo kod kuće, ljudi su svuda zabrinuti.

Nemoj da ti taj veseli odgovor bude to što ćeš zacrneti ceo svet. Daj nešto kao Beograd je svet, ili svuda pođi kući dođi.

Pa ne u tom smislu, ali zaista te vrednosti su se nakrivile. Jer je ceo zapadni model u međuvremenu takođe doveden u pitanje. I zapravo živimo u prilično uzburkanim vremenima. Ali to je i šansa, jer se stvari ponovo slažu, vrlo lagano. Postoji prilika i prostor da se neke sredine koje su odisale provincijskim duhom oslobode tog duha. Ali to mora da bude i stvar sistematične aktivnosti samih tih sredina. Dakle, mislim da, ako bismo zaista uočili šta su dobri lokalni kvaliteti života u Beogradu, ne zanemarili njih, ali im dodali neku dozu kosmopolitizma i uspeli da ubrzamo ritam grada, da bi on onda mogao da dobije neki kvalitet koji sada ne poseduje ili ga poseduje, ali u krajnje latentnom vidu. Dobra strana Beograda je možda to što je Beograd grad koji nije gotov, to je grad koji tek treba dizati, i to svakome ko se bavi arhitekturom, ko se bavi tim poslovima, može da bude uzbudljivo. U Beogradu su uvek sve stvari moguće i meni je malo tužno što nemamo osećaj za ogromne, uzbudljive projekte. Mi nemamo osećaj da sad treba da obrnemo taj grad naglavce, da ga napravimo drugačijim nego što je bio. Eto, u toj nekoj budućnosti koja tek treba da stigne Beograd bi mogao da bude fantastičan poligon za najrazličitije eksperimente. I arhitektonske i sve druge koji bi uticali na kvalitet života u njemu.