Intervju: Arsenije Jovanović

P: Kada i kako je nastao "Arhipelago Prospero’’, o kakvoj formi je reč i da li je ova kompozicija već bila predstavljana na drugim festivalima?

AJ: Kao žanr, ”Arhipelago Pospero” bi se mogao svrstati u radiofonsko-muzičku kompoziciju, namenjenu prvenstveno izvođenju preko radija. To, naravno, ne isključuje njeno koncertno izvođenje, a pre ili kasnije moglo bi se naći i na kompakt disku. Lično bih voleo da neko, ili ja ako mi se pruži mogućnost, zvuku dodam i sliku mada bi to bio zahtevna umetnička avantura, složenija nego što je bio sam čin komponovanja. Davno sam napustio pozorište, ali njegovi živi tragovi i danas u meni pulsiraju. Da toga nije, verovatno ne bi bilo ni ”Arhipelaga Prospera”.

Delo vodi poreklo od ”Bure”, meni najbliskijeg Šekspirovog komada, Prospero je glavna ličnost u ”Buri”. Moja kompozicija, međutim, ni na koji način ne prepričava sadržaj Šekspirovog dela, ako nesto prepričava to su tek poneki bljeskovi, kao munjevite slike iz snova, koji osvetle kakav lik ili neku situaciju iz ”Bure” ili kad neko prošapuće nečije ime iz drame kao mrmljanje u snu. Reči, imena ili poneki stih kao putokaz putniku-slušaocu koji traga za zagonetnim sadržajem. I sam Šeksirov komad je po mnogo čemu zagonetan, pun je čarolija. Retke reči i stihovi izgovorene su na srpskom, meksičkom-španskom i nemačkom jeziku, delimično zbog toga što je to bila koprodukcija Radio Beograda, Deutschlandradija i Radioeducacion iz Meksika, ali taj razlog nema nikakvu težinu niti je to bio uslov, moglo se i bez tih reči. Neko vreme želeo sam da se u ”Arhipelagu P” čuju mnogi jezici, reč-dve iz svih jezika sveta. ”Bura” i inače nije "engleski" komad, nije ni nemački naravno, mogao bi više biti meksički budući da se Prosperovo ostrvo ”nalazi” negde u Tropima, daleko od Evrope, ali to sve nije tako važno kao što za snove nije važna geografska određenost.

”Arhipelago Prospero” je često na ivicama apstrakcije pa i duboko u svetu nerealnosti. Ali, šta je nerealnost i sta je apstraktno u umetnosti? Postoji li uopšte čisto apstraktno? Jer i najzagonetniji zvuk ili slika , maksimalno oslobođena od semantike, slušaoca ili gledaoca odvodi u predele koji su mu iz iskustva poznati i tako se to čisto apstraktno poništava ma koliko se stvaralac trudio da svoje delo od tog prepoznavanja sačuva.

Na najvećem radio-festivalu u latinoamerčkim zemljama, Bienalderadio, u Meksiko Sitiju, ”Arhipelago Prospero” dobilo je prvu nagradu pre dve godine.

P: Koliko je značajna nagrada na New York Festivals i koje je obrazloženje žirija za ovo priznanje?

AJ: New York Festivals(NYF) puni pedeset i prvu. Kao što se život životinja dobija uz pomoć nekih koeficijenata u odnosu na ljudske godine tako je i sa festvalima, NYF je veoma stara festivalska institucija a moglo bi se reći i drevna u odnosu na starost Njujorka. NYF ima mnogo kategorija, od advertismenta i marketinga do radija, filma i televizije svih formi i formata. ”Arhipelago Prospero“ je pobednik u kategoriji Best music special što, kada se prevede, prve dve reči Najbolja muzika zvuči dobro, ali kada se doda specijalna, odnosno posebna to zvuči pomalo zbunjujuće mada je delo i posebno i specijalno, kao sve što u tom domenu radim, da tako nije moj, opus bi bio popularniji. Moglo bi se reći da je NYF dobrim delom u komercijalnim sferama, ali to je Amerika i to je neizbežno. Ipak, to na neki način povećava značaj uspeha ”Arhipelaga P” budući da je delo antipodno svakom žanru iz reperoara komercijalnog i sasvim daleko od toga da bude blisko širokom krugu. Veliki žiri sastavljen je od eksperata odabranih sa pet kontinenata i iz dvadeset i nekoliko zemalja, članovi žirija radili su odvojeno jedan od drugog, bez ikakve mogućnosti za međusobni uticaj, ni oni, ja još manje, naravno, najverovatnije ne znamo ko je koliko poena dao nekom delu. Meni bi bilo dragoceno da to saznam, ne iz puke radoznalosti, već da vidim gde se nalazim, nagrada je zbir svih tih pojedinačnih ocena, pa je kao takva pomalo apstraktna, a pojedinačne ocene su autoru korisni lični aspekti pojedinaca. Na festivalu su učestvovali autori iz 65 zemalja u brojnim TV, film-video i radio kategorijama. Oni koje žiri uvrsti u listu finalista dobijaju Diplomu finalista, dobio sam je davno za ”Homo politikus vulgaris” pred početak poslednje balkanske klanice. U sledećem stepenu žiriranja određuju se dobitnici Bronzane, Srebrne i Zlatne medalje a dobitni Zlatne potom konkurisu za Gran pri nagradu. I na kraju, ”Harper Collins” štampa publikaciju od 500 strana u 6,500 primeraka, najveću te vrste u svetu, sa fotografijama pobednika i pratećim podacima. P: Čime ste se bavili proteklih nekoliko godina, tu je sigurno bilo zanimljivih umetničkih dela? Da li je bilo sličnih uspeha kao sa ’’Arhipelagom Prosperom’’?

AJ: Godinama sam se pripremao da započnem nešto što bi se moglo nazvati ispovešću iz onog dela mog života koji se odnosi na more, na moje plovidbe i avanture po bespućima vode i udaljavanju od obala svake vrste. Čovek ima samo jedan život i samo jednu planetu na kojoj se našao. Od malena sam hteo da se oslobodim nametnutih granica, ali kako nisam mogao da napustim planetu bežao sam od njenih obala i svega što me je na kopnu vezivalo, od nametnutih profesinalnih obaveza, nacionalnih i drugih stega, obavezujućih pravih i lažnih prijateljstava, površinskih ljubavi, od svih orvelovskih ograničenja. Plovio sam po mnogim morima i na mnogim mojim čamcima i čamčićima koje su se uvek zvale ”Galiola”. Moji brodski dnevnici, oni na nepouzdanim hartijama i oni na, s jedne strane još nepouzdanijim mentalnim papirima, ali s druge mnogo trajnijim i dubljim od ispisanih reči, mogli bi se meriti hiljadama stranica. Napisao sam knjigu ”Priče sa Galiole” ali ti su zapisi tek delić onog neispisivog što ću nositi sa sobom do zadnjeg časa. Onda sam dobio ponudu da za nemački SWR iz Baden-Badena (Jugozapadni nemački radio) komponujem tu svoju maritimnu ispovest na način na koji je nastao i ”Arhipelago Prospero”. Sazrevalo je to u meni nekoliko godina. Kada sam shvatio da nikad za to neću biti tvrdo spreman počeo sam zvucima da ispisujem taj svoj brodski dnevnik bez doslovnih reči, ”U potrazi za Galiolom”, koristeći neke audio snimke sa plovidbi po Dunavu, Crnom i Mramornom i Egejskom i drugim morima, arhivski snimci stari 40 godina, shvatajući da uprkos svim tim ”dokazima” Galiolu nikada neću naći jer je ona prestala da bude jedan brod, jedan čamac, jedna jahta već nešto što izmiče uhvatljivosti kada su u pitanju reči sa svojim granicama, omeđene slike ili jednoznačni zvuci, onako kako nam izmiču slike iz detinjstva kad pokušamo da ih se setimo ili prizori iz snova. Sada je ta moja zvučna ispovest na programu SWR i biće emitovana krajem godine. Strepim od susreta sa njom jer ono što će čuti i zamisliti drugi može biti bolno različito od onog što bih nazvao svojim turbulenntnim sećanjem. ”U potrazi za Galiolom” Baden-Baden će emitovati u oktobru.



P: Koliko je interesovanje za art radio, da li se nešto menja u odnosu na ranije periode?

AJ: Art radio, umetnost zvuka uopšte, elitistička je kategorija, u odnosu na popularne oblike muzike, slušalaca i fanova je malo. Šira publika natopljena je kao sunđer muzikom zabave i tu više nema mesta ni za šta drugo, mozak je pun i taj se sunđer više iscediti ne može da bi u njega stalo nešto drugo. Kao šećerna bolest, pomaže jedino insulin i tako do kraja. Naš trud je - da upotrebim izraz iz vulgarnog komercijalnog žargona – neisplativ – ali odmah dodajem – sva sreća da je tako. To je kao sekta, mala sekta, posvećenje, pristanak da budeš okružen samo posvećenima. Mene nagrade povremeno izvlače iz te tajnosti na svetlo pučke pozornice, kao ovo sada, da nije tih nagrada na prste bi se mogli izbojati oni koji bi znali šta radim. Mnogi moji bliski prijatelji, posvećeni ozbiljnoj muzici, nemaju sluha za moje kompozicije, one ih zbunjuju, drugima su dosadne, trećima iritantne. I oni su kao taj sunđer, natopljeni Mocartom, na primer. Moglo bi se pomisliti – ili Mocart ili ovo drugo. Ali nije tako. Ja Mocarta slušam svakodnevno, i ne samo Mocarta, naravno. Ali ne i Majkla Džeksona, kada ga vidim na ekranu isključim ton i slušam muziku njegovih pokreta onako kako ponekad zatvaram oči da ne gledam na podijumu ispred sebe izvođače Mocartove ili neke druge muzike. Šta ce mi tu slika? Imam ih u sebi dovoljno. Ljudi su mahom ograničeni, mentalno lenji, jer prostranstva svesti su beskrajna, mesta ima i za Mocarta i za anti-Mocarta.

Na jednom putovanju po Kavkazu, davno, jedna istoričarka umetnosti iz Moskve, prijateljica Tarkovskog, kada sam joj se predstavio, rekla mi je da joj je Tarkovski pomenuo moje ime, nameravao je da sa mnom uspostavi kontakt jer je video moje ”Vreme fresaka”, seriju za koju sam radio i sound track. Nisam se usudio da joj poverujem. Tarkovski se ubrzo potom razboleo i umro, ostala je nerešena zagonetka. Ali, jedan drugi filmski mag, Terens Malik (Terrence Malick), na neobičan način došao je do kasete sa mojim ”Kremanskim proročanstvom” i ukomponovao ga u soundtrack svog filma ”Tanka crvena nit”. Povremeno održavam sa Malikom vezu, pri kraju je montaže novog filma, ”Drvo života”, dalje o tome neću i ne smem da govorim.

Pohvalio sam se ovim priznanjima filmskih velikana, ali nisam zbog toga o tome počeo da pričam, hteo sam da kažem da ljudi imaju ili nemaju otvorene receptore za umetničke delikatese. Mnogima su ti receptori zakržljali ... ali, to je oppta pa i sveopšta pojava i na to se ne treba obrušavati, ne može se puk prisiljavati da sluša Majkla Džeksona kao što ga ja slušam.

Masa bi me raskidala na komade kada bih kojim slučajem na nekom njegovom koncertu isključio zvuk. Ono na šta se možda treba obrušavati je zakržljalost ljudi odgovornih u kulturi koji odbijaju da subvencionišu, s vremena na vreme bar, ove moje i te naše elitističke tvorevine.

Nije onda čudo što moćni mediji, kao što je televizija, na primer, ta nasilnička mega pumpa za non-stop natopljavanje sunđera, ni jednom jedinom rečju ne pomene uspeh takvih dela na svetskim festivalima. Zakržljala su čula i papirnih medija, a sve to zajedno onda zakržljava čula publike pa se taj majušni krug poznavalaca i ljubitelja elitističke umetnosti smanjuje do nevidljivosti. Moglo bi se tako i sa Mocartom. Ne bi se možda tako lako izašlo na kraj sa Majklom Džeksonom i Koka-kolom ali da ne idemo dalje.

P: Kako multimedija, razvoj medija utiču na Vaš rad? Da li i kako upotrebljavate mogućnosti novih medija?

AJ: Mene je nova tehnologija spasla. Kada sam se iz zagušljivih studija preselio za svoj sto i uz pomoć novih softvera počeo muziku da stvaram sam, bez tonskih majstora i nemajstora, ja sam se preporodio. Sećam se da bih ponekad, u početku, po završenom poslu, poljubio kompjuter. Pozorište sam napustio davno, ili je ono možda napustilo mene, svejedno, ali sam njegovo biće zauvek u sebe uselio. Ono traje kroz moja zvučna dela, to su mnogi osetili. Da je bilo mogućno dobiti kakav softver sa dobrim izborom glumaca i dan-danas bih režirao za pozorište, kod kuće i u samoći, naravno. Bilo bi to stvaralaštvo u nezagađenom okruženju. Stvaralačke misli su ponekad kao kratkotrajni bljeskovi, treba ih brzo ostvariti jer misao se razvija, rastapa, menja, a nova tehnologija omogućava to brzo, munjevito ’’sejvovanje’’ iskrslih ideja i spasava ih od prolaznosti. Ali stvaralački proces, ipak, u mom slučaju, nije dobio nikakvo ubrzanje brzom tehnologijom. Brzo se upisuju detalji, a rad na delu traje kao da drvo treba da poraste. Na nekim svojim dvadesetominutnim ili dužim kompozicijama radio sam i po nekoliko meseci a da se nisam previše često vrteo u krugu kao što to često i zakonito biva. Da, u potpunoj sam harmoniji sa novim oblicima i mogućnostima medija.

P: Kako funkcioniše poslovni aspekt muzičkih radiofonskih dela? Kako ih producirate, distribuirate, na koji način ta dela stižu do publike?

AJ: U potpunoj sam zavisnosti od programskih šema i redakcija onih radio stanica koje koliko-toliko imaju razumevanja za ovu umetnost. Izašao mi je svojevremeno jedan kompakt disk u Francuskoj i nedavno jedan u SAD. Ni jedan ni drugi neće mi doneti prihod. Nisam to ni očekivao. Što se radio stanica tiče, svake godine se u našem krugu dogodi po jedna drama. Ovoj ili onoj radio stanici, moćna gospoda sa vrhova administracije ukidaju program sa obrazloženjem male slušanosti. Tako je australijski ABC ukinuo proslavljeni The Listening Room, za koji sam radio nekoliko projekata, ovde i tamo u Sidneju na njihov poziv - i to u trenutku kada su po tom istom The Listening Room počele da pljušte nagrade na festivalima kao što je Pri Italia. Tako je ukinut i svojevremeno čuveni Audiobox, RAI, za koji sam takođe radio. Slično se dogodilo i u SFB, sada RBB. Ovih dana stigao je paničan poziv u pomoć iz Amsterdama. Sve ove komunikacije idu preko Grupe za Ars acoustiku pri Evropskoj radio uniji čijim sastancima, o svom trošku naravno, prisustvujem kad god mogu. Razlog male slušanosti je čist cinizam.

Mnogim velikim umetnicima u istoriji mogao bi se prikačiti ovaj idiotom, da ne kažem idiom. Onda mi pišemo nekakve peticije, šaljemo pomenutoj gospodi proteste i molbe i sve, naravno, biva uzalud. Sreća je što Nemci, ne zbog svog bogatstva već zbog svoje civilizovanosti i mudrosti ne opstruiraju program koji naručuje i emituje dela kao što je ”Arhipelago Prospero”. Deutschlandradio, decenijama već, svakog petka oko ponoći emituje taj ekskluzivni program. Takođe i ORF i već proslavljeni Kunstradio u čijem sam oblikovanju svojevremeno učestvovao i sa kojim neprekinuto sarađujem. Ali Kunstradio, kao i Radio Beograd sa lepezom eksperimentalnih programa, rade pomoću štapa i kanapa, sa jadnim finansijskim mogućnostima. Dramska redakcija Radio Beograda i njena Radionica zvuka rade pod uslovima apsolutnog tehničkog raspada i bahate nebrige čelnika kuće.

Ali, umetnost zvuka traje i postoji i izvan radio institucija. Takozvane instalacije rasprostrle su se globalno a najčešće ih prati zvuk. Ima tu mnogo koještarija i izvikanih imena, ali i briljantnih stvari koje jure ka budućnosti. Veoma bih voleo kada bi neko imao razumevanja da mi pruži mogućnost da, na Kalemegdanu, na primer, ostvarujem ambijentalne instalacije gde moje kompozicije bile inicijativna podloga za sve vidljivo. Pre nekoliko godina, postavio sam ambijentalnu instalaciju u Rimskom bunaru, ”Duh vode”. Bio je to dobro obavljen posao, ali praćen totalnom ignorancijom ne samo medija nego i ignorancijom i nerazumevanjem tadašnjih partijski povlašćenih čelnika-baštovana, dvema baštovankama kalemegdanskim. I opet se pojavljuju Nemci. Dobijam poziv iz Elangena da u podzemnim prostorijama kraj stare katedrale postavim isti taj ”Duh vode” u okviru festivala posvećenog umetnosti zvuka i zvučnih eksperimenata. Naravno, došla je ARD televizijska ekipa da to snimi i sva kako dolikuje civilizovanoj sredini. P: Kakva je pozicija radija u savremenom medijskom okruženju, kakva je realnost, a kakvu budućnost predviđate?

AJ: Da li na to iko može da odgovori? Precizno sigurno niko. Uloga i pozicija radija se iz dana u dan menja, ali ono što pitanje čini složenijim je da ne postoji koherentna radio sredina ni u okviru jedne zemlje, a pogotovu ne među različitim zemljama. Pre dve godine bio sam na jednom radio festivalu u Iranu kada nas je, grupicu delegata i nas autora, primio predsednik Ahmadinedžad. Značaj i moć radija kao političkog i kulturnog sredstva za sunđerisanje naroda je u toj zemlji velika budući da postoje regioni sa možda milionima ljudi do kojih ne dopire ništa sem radija. Zgrada iranske nacionalne radio stanice u Teheranu, IRIB-a, je luksuzna supermoderna tvrđava sa najsavremenijom tehnologijom. Predsednik Ahmadinedžad zna kolika je moć radija u njegovoj zemlji, pa je tako i nama ukazao čast da nas primi i počasti. I u mnogim drugim delovima sveta sa velikom populacijom radio još uvek ima čudesnu moć. U zemljama visoke tehnologije i standarda stvar je komplikovanija, internet radio širi se kosmičkim koracima.

Zamišljam da naša planeta, osluškivana sa neke daleke kosmičke pozicije zuji kao ogromna košnica sa milijardama pčela. Mi, u zapadnjačkim delovima sveta i sličnim, radio primamo kao što udišemo vazduh, divljenja su davno utrnula. Živimo u sve agresivnijoj civilizacije slike, svi sem slepih, omađijani su slikom. Tako će biti i u budućnosti jer slikom se lako i brzo dopire do naših čula i naše svesti. Nije u pitanju brzina svetlosti i brzina zvuka, rekao bih da se slika ne obrađuje u našoj svesti onako kako se to događa sa zvukom.

Ono sto čujemo tek je početak, čim smo ga primili u deliću sekunde u našim mentalnim laboratorijama počinje složeni proces pretvaranja onoga što smo čuli u mentalne slike.

Slika sa ekrana se, više-manje, smešta u našu svest onakva kakvu je vidi i kamera.

U nekoj svojoj futuristickoj viziji vidim ljude identične tim kamerama, kao nekadašnje magnetoskopske trake ili danas čipovi i procesori. Nema konverzije. Svi vide isto... Zvuk se mentalno konvertuje. Kada čujemo nešto jednostavno i poznato obrada je brza i laka dok nepoznati zvučni sadržaji iniciraju složenije procese. I tako smo došli, primerice, do ”Arhipelaga Prospera” koji svojim neobičnim zvucima i višeslojnim akustičkim panoima budi mnoštvo procesa, napornih za većinu, naviklih da se sa mega trpeze slikama lako i bez probavnih napora kljukaju video menijem. Zapanjujuće koliko je čovek sposoban da gleda ili sluša jedno te isto, istu repeticiju, istu melodiju. Milijarda ljudi se danonoćno ljulja u jednoj te istoj repetativnoj frazi. Tu je sve simetrično. Umetnost je asimetrična. Potraga za asimtričnošću je razlog što me jedna kompozicija mesecima drži u mestu.

Kada sam jednom, posle nekoliko dana i noći provedenih u studiju ORF-a, radeći na kompoziciji ”Granice kože”, rekao urednici da smo posao obavili i da nam je preostalo pola dana neiskorišćenog studija – predložila mi je da uradim ”još nešto”. Ne bih to prihvatio da nisam u studiju video dva skupocena mikrofona za podvodna snimanja. Otišao sam do jedne prodavnice sa akvarijumima i ribicama, kupio malu vazdušnu pumpu i nekoliko metara tankog creva. Napunili smo kadu sa vodom, studio za snimanja drama imao je i kupatilo za posebne efekte, zagnjurili smo mikrofone i pustili pumpu da uteruje vazduh u vodu. Dobio sam priželjkivano brbotanje vazdušnih mehurića, snimak je bio savršen. Onda smo to buć-buć-puć-puruć povezali sa nekim sintesajzerom i dobili mnoštvo željenih repeticija. ”Delo” je bilo gotovo za nekoliko sati. ”Hydrophonia”. Zanimljivo, zabavno, lako svarljivo i ništa više.

Kasnije sam, u kući u Rovinju, napunio jedno bure sa kupusom i vodom i kako je već uveliko bila počela zima, hladno za fermentaciju kupusa, stavio sam oko bureta nekakvo ćebe sa električnim grejačem i uključio pumpu. Kiseli kupus mi se činio ozbiljnijim ostvarenjem od ”Hydrophonije”.

P: Kada biste imali priliku da uradite nesto revolucionarno za buducnost radija, kako biste ga pozicionirali?

AJ: Ako mi je već ponuđeno da maštam, kao obavezan predmet uveo bih u škole predmet ’’Veština slušanja’’. Ne zbog ovoga što ja radim, ili drugi na sličan način, već što znam da bi ta podučavana veština razvijala imaginaciju u dobi kada je to važno, ne da bi polaznici predloženog predmeta kasnije postali ljubitelji umetnosti zvuka nego što je imaginacija preduslov za svako istraživanje u bilo kojoj obasti ljudske delatnosti. Tako bi se, možda, čovek delimično oslobodio manijakalne pohlepe za slikom i zavisnosti od nje. Deep listening, duboko slušanje, to događa kada je naš um staložen, kada misli teku mirno, kada nas ukrštene misli ne uznemiravaju, kada slušamo nekoga ili nešto kao da to čujemo prvi put, kada čujemo ono što se nalazi izvan reči ili slušamo ono što je izvan zvuka koji čujemo ...