FAJTER - "akciona komedija“

To možda zvuči paradoksalno, ali ja od superherojskih filmova (izgleda) tražim nemoguće. Recimo, izluđuje me što liče jedni na druge, što je glavni dasa (manje-više) tunjaviji u stvarnom životu, što mu je cica uvek neka komšinica ili školska drugarica, što mu je arhi-neprijatelj uvek neki bivši drug, što u prvom delu filma uvek učimo kako postaju super-heroji, a u drugom gledamo prvo kako ga pobede, a potom kako ih on sve razbije. Iritira me što imaju potrebu da štite nepoznate ljude, iritiraju me njihovi matori poverenici ili batleri, iritira me što su im neprijatelji (nakon transformacije) uvek neke simbiozne spodobe, daleko očigledniji kao (neuspela) kombinacija boga i čoveka. Izluđuju me njihove dileme, uvek između želja i obaveza, tj ljudi koji ga okružuju i „dara koji mu je dat“...



Potpuno mi je jasno da su sve to nepromenljivi arhetipovi u konstrukciji super-heroja.

Ali! Sve to postoji i u Kick-Ass i NIMALO me ne nervira! Naprotiv. Deluje uverljivije nego ikada.

Nažalost, nisam čitao strip po kome je film napravljen (greška koju ću se potruditi da otklonim što pre), tako da ne mogu da pravim komparacije, ali iovako se time ne bih posebno bavio, jer strip je strip, a film je film (šta god to značilo :).

Kick-Ass zapravo nije super-herojski film. On je formalno meta-superherojski film, koji koristeći sve pobrojane momente u nastanku superheroja (referišući se najviše na Spidermana) pokušava da analizira mogućnost nastanka i smisao superheroja u današnjem svetu, a potom iz miksa svih elemenata (tinejdžer-nerd, fan stripova, nepravedni (bully) svet) konstruiše „realnog“ superheroja. I sve što posle stiže do nas- cela ta superherojska matrica „očekivanih ključnih momenata“ sasvim odgovara stripovskim junacima, ali su sitne ili krupne izmene višestruko unapredile stvar.

Pre svega, Kick-Ass je pun humora, do te mere da on žanrovski pre stoji kao „akciona komedija“ nego kao bilo šta drugo. Ali, taj humor je ono za čim svi superherojski filmovi u svojoj pseudo-ozbiljnosti vape! Kick-Assova mama umire tako što za doručkom samo blebne glavom od sto- aneurizam na mozgu! Prvi put kada vidimo Hit-girl i njenog tatu to izgleda tako što tata puca u nju testirajući novi pancir.

Druga bitna stvar je upliv realnosti. Kick-Ass u svakom svom akcionom segmentu, a i kao celina, ostaje na istom nivou „neverovatnosti“ kao i bilo koji superherojski film. Ali! Na Kick-Assovo pitanje kako da stupi u kontakt sa Hit-Girl i Big Daddy-jem, mala (dvanaestogodišnja) Hit-Girl mu odgovara- Kontaktiraj gradonačelnika, a on ima napravu koja će na nebu da isprojektuje ogromni tuki! Ne podilazeći imbecilnim restriktivnim zakonima američke cenzure, reditelj Matthew Vaughn je ubacivao „fuck“ i „fucking“ tamo gde bi oni i inače morali da se čuju u obično sterilnom svetu superheroja.

Konačno, tu je i klanica. Najviše ljudi u ovom filmu ubijeno je hladnim oružjem, a najviše njih pobila je mala, (ponoviću) dvanaestogodišnja Hit-Girl i to u scenama koje svirepo doslovno repriziraju Tarantinove krvave okršaje.

Svi ti momenti uz fantastično dočaran svet tinejdžera (Superbad fazon) čine jednu stvarnost u kojoj svi elementi uverljivo postoje, a njihova interakcija prikazuje ih u drugom svetlu od onoga na koje smo navikli. Smrt Kick-Assove mame možda jeste smešna, ali njegova konstatacija kako je sve nakon toga „nastavilo dalje“ je jeziva, baš kao i oproštaj male Hit-Girl od zagorelog Daddy-ja. Batine koje Kick-Ass dobija osećamo na svom telu, baš kao što i iskoreografisana ubijanja male Hit-Girl sve vreme, poput alarma, signaliziraju da tu jedno dete poput mašine ubija druge ljude. Slika sveta u Kick-Ass je parafraza okrutnosti u kojoj živimo, baš kao što su i sve želje i ambicije njegovih stanovnika skoro doslovne replike nekih naših. Tako Kick-Ass biva opor komentar na realnost oko nas, ali i na lažnu realnost („lažni izlaz“) kojom nas zamajavaju desetine superheroja.

Matthew Vaughn malo luta u vođenju priče, nema još uvek pravi osećaj za njen ritam, ali čvrstina njegovog stava pleni. Aaron Johnson (koga sam nedavno gledao kao Lennona u Nowhere Boy) ima dovoljno potencijala za dočaravanje oba sveta kojima pripada. Nicholas Cage, kao Big Daddy nije nepodnošljiv, što je ogroman uspeh. Ali, pravi biser ovog filma je Chloe Moretz koja igra Hit-Girl čiji šarm očarava i dok ponosno ispred oca mlatara nožem i dok nemoćno leži na podu dok je u nju uperena cev pištolja.

Neuspeh ovog filma na američkim blagajnama samo me je ubedio da nacija morona nije ni zaslužila bolje od hebenog Iron Mana i još hebenijeg Spidermana.

selektah: 10 /10