The Black Keys – Brothers

Jedna od osnovnih karakteristika koju poseduju svi albumi ispred kojih stoji prefiks „veliki“ je što su uspeli da pomire različite muzičke ukuse. Upravo je to slučaj sa novom pločom The Black Keys – ne sećam se kada se u bliskoj prošlosti postigao jednoglasniji konsenzus da je u pitanju odličan album i to od strane tako mnogo ljudi čiji se muzički ukusi međusobno razlikuju. Zbog toga, a i zbog argumenata koji slede u tekstu, možemo zakjljučiti da je Brothers (inače 6. po redu The Black Keys album) po mnogo čemu ne samo najbolja ploča koju je ovaj dvojac snimio, nego i jedna od par najlepših iz ove (a možda i ne samo ove) godine.



Iako su The Black Keys još ranije prevazišli okvire garažnog roka, nikada se pre ovako lako nisu šetali kroz žanrove: od onih koji su najbližnji njihovom senzibilitetu bluza i roka, preko popa, panka, folka, soula, fankija, pa sve do disko ritmova. Zahvaljujući falsetu Dana Auerbacha koji je snažniji nego ikada, neke od pesama sa Brothers zvuče kao da potiču iz zlatnog doba etiketa Motown ili Stax. Neke druge, kao da su pokupile onaj dirty garažni šmek etikete Crypt, dok neke opet dosta duguju kući Chess koja je negovala tradicionalni američki bluz i folk. Čak i minimalistički omot podseća na omot Howlin’ Wolfa, koji je izdao nekoliko albuma upravo za Chess – na njegovoj ploči iz 1969. godine crnim slovima na beloj podlozi piše „This is Howlin' Wolf's new album. He doesn't like it. He didn't like his electric guitar at first either“. Daleko od toga da je ovo neki album koji je promašio vreme, čak naprotiv. Pomenute činjenice nam samo stavljaju do znanja koliko Auerbach i Patrick Carney imaju poštovanja za tradiciju, dok je produkcija albuma potpuno vanvremenska – onaj ko nabasa na ovu ploču 2110. godine, ukoliko ne bude znao godinu njenog objavljivanja, teško da će iz prvog puta pogoditi dekadu u kojoj je ona nastala.

Za fenomenalnu produkciju zasluge idu Marku Neillu, istom onom koji je prošle godine miksovao hvaljeni solo album Auerbacha Keep it Hid (Mark u studiju uvek daje prednost analognom umesto digitalnom, a razlika između ta dva je slična kao između automobila koji je napravljen u fabrici i onog koji je sastavljen ručno – ako vam nešto znači, Rollce-Royce se sklapa ručno).

Jedina pesma koju Neill nije producirao je prvi singl „Tighten Up“, urađen pod palicom Danger Mousea (sarađivao sa „braćom“ na prošlom albumu Attack & Release). Ova pesma je hit 1/1, kada uđe (ma gde da uđe) neće da izađe i prosto nema smisla skrnaviti je bilo kakvim opisiom. Drugi singl „Next Girl“ je masni r’n’r u kom Danova gitara bukvalno reži, „She’s Long Gone“ kao da je izašla iz Page/Plant kuhinje, dok „Howlin’ for You“ zvuči kao originalni memfiški bluz čija atmosfera podseća na Jarmuschev film Mystery Train. Nežna „The Only One“ je sasvim obojena Danovim falsetom, „Too Afraid to Love You“ je psihodelični soul iz šezdesetih, a posebno je upečatljiva obrada Jerryja Butlera „Never Give You Up“ u kojoj The Black Keys zaista zvuče kao da su baš oni izmislili soul muziku. Gotovo je nemoguće reći za bilo koju numeru odavde da je „prosečna“, pa čak i kad uzmemo u obzir da se ukusu razlikuju. Koliko se pesme na ovom albumu razlikuju, dovoljno govori podatak da sve počinje sa disko ritmom u „Everlasting Night“ da bi se završilo baladom „These Days“ čiji početak podseća na kalifornijske pop bendove. A ono između (ukupno 15 pesama) je teško opisati u jednoj recenziji.

Ukoliko još uvek niste čuli Brothers, nemojte časiti časa, čeka vas nezaboravnih sat vremena i to bez obzira kakvu muziku preferirate . U suprotnom, tamo negde u decembru ćete se češati po glavi i pitati „Ma koji je ovo album koji je na prvom mestu svih ovih godišnjih lista“. Nemojte posle da kažete da niste znali.