Novi & stari srpski džez mejnstrim

U raspravama o popularnoj muzici na „ovim prostorima“ diskutanti često posežu za frazom kako „nema dobre alternative bez dobrog mejnstrima“. I dok je nejasno kako i koliko nečiji komercijalni stil može uticati na kreativnost avangardnog stvaraoca, nećemo sporiti da može povećati interesovanje javnosti za određenu sferu umetničkog delovanja. Sve ovo se može primeniti i na džez scenu u Srbiji, koja poslednjih nekoliko godina doživljava uspon na raznim poljima – od pojave novih kreativnih umetnika do unapređene koncertne infrastrukture.

Ko su u Srbiji „komercijalni“ džezeri? Da li je njihova popularnost tek anomalija ili nagoveštaj boljih vremena za čitavu scenu? Može li se spojiti pitak i prijemčiv izraz sa vrhunskom umetnošću? Delimičan odgovor na ova pitanja možemo dobiti prateći karijere dvojice kreativaca iz različitih grana umetnosti – fotografa Ivana Grlića i pijaniste/klavijaturiste Vasila Hadžimanova. Njih dvojica su tokom poslednjih par godina veoma zastupljeni na džez festivalima u Srbiji, a ovom prilikom ćemo se baviti njihovim aktuelnim diskografskim izdanjima.

O Grliću smo već pisali na ovim stranicama, pa ga ne treba posebno predstavljati. Fotograf, multimedijalni umetnik, izdavač, inspirator i neumorni promoter najboljih srpskih vrednosti, nije se zaustavio na putujućoj izložbi i knjizi pod etiketom „Serbian Jazz, Бре!“, već je okupio i čitav bend sačinjen od domaćih džez muzičara mlađe i srednje generacije. Kako nam već i naziv projekta sugeriše, ekipa je okupljena oko ideje promovisanja srpske muzike u džez kontekstu, a vodeću kompozitorsku/aranžersku rolu je preuzeo pijanista Aleksandar Jovanović – Šljuka. Aktuelnu postavu dopunjavaju violinista Filip Krumes, pevačica Nevena Jelić, basista Marko Fabry i bubnjar Aleksandar Cvetković, dok na albumu gostuju legendarni trubač Stjepko Gut i perkusionista Uroš Šećerov.

Foto: Ivana Èutura

Mada se (još) ne može govoriti o prevelikoj popularnosti pomenutog benda, preslušavanjem albuma „Serbian, jazz, Бре! Project“ lako detektujemo nekoliko mejnstrim aduta – vrhunsku produkciju, ženski vokal, etno melodije. Sve i da se ne odemo dalje od ovih površnih konstatacija, za očekivati je da Grlić-Jovanovićev projekat pronađe put do publike šire od standarnog kruga džez zaluđenika. No ovaj album ipak krasi nekoliko suštinski bitnijih vrlina, pre svega u muzičarskom trouglu Jovanović-Krumes-Cvetković.

Na beogradskoj klupskoj sceni Šljuka je verovatno poznatiji kao član benda Coolares nego po džez angažmanima, dok je na autorskom planu debitovao sa svojim bendom Woodcock Group (Fabry, Cvetković), koji je kompletno „prešao“ u Grlićevo jato. Viđali smo ga i kao pijanistu u bendu pevačice Katarine Kačunković, te je jasno da se radi o veoma zaposlenom i rutiniranom muzičaru, prekaljenom profesionalcu. Na albumu „Serbian, jazz, Бре! Project“ uspeva da se nametne bazičnim vrednostima u svom sviranju, na koje mnogi džez muzičari zaborave zarad dokazivanja virtuoznosti. Njegov ton je delikatan i rafiniran kao nikada ranije, solo deonice odmerene i pažljivo osmišljene, autorske kompozicije moderne, ali na stilskom tragu nekolicine prearanžiranih tradicionala.

Dok bubnjar Cvetković briljira u narodnoj „Bojerka“ i čvrsto drži ritam sekciju na ostatku albuma, maestralni Filip Krumes na violini je jedan od onih muzičara kojima nikad ne fali solističkog nadahnuća, sposoban i nadahnut da „otkači“ i zabriljira izvan zacrtanih aranžerskih koordinata. U ovom odnosu snaga je, nažalost, za njegovu svirku bilo premalo prostora, zacelo da bi vokal dobio značajno mesto u zvučnoj slici.

Premda je ovakav izbor legitiman i pevanje se odlično uklapa u Jovanovićeve aranžmane, najčešće prateći instrumentalne linije, ostaje činjenica da je Nevena Jelić kudikamo manje iskusna od svojih kolega – u najboljem slučaju ih korektno prati, ali ne donosi vlastiti autoritet i harizmu u projekat. U tom smislu je izuzetak vanserijska „Gavrilo and Gibril Fly Above Constantinople“, nedavno preminulog pijaniste i kompozitora Miloša Petrovića, gde su odlični i Šljuka i Nevena – jer ovoga puta ne srlja/brza u visoke registre, već peva opuštenije, melodičnije, i pušta vokal da diše punim plućima. Ivan Grlić i njegov projekat su na početku svoje muzičke odiseje, dok je Vasilovo mesto na Panteonu domaće džez scene. Nekadašnji Berklijevac, harizmatični bendlider, sa svojim VH Bandom je za preko 10 godina snimio pet albuma, koji su svi odreda bili dočekivani s oduševljenjem domaće džez i ostale publike. Na nedavno održanim džez festivalima u Vršcu i Kraljevu doživeo je odličnu posetu i ovacije kao pravi superstar, sa sve fanovima koji mu prilaze u kafiću ne bi li napravili zajedničku fotku. Ne zaboravimo da je Vasil i član Darkwood Duba, što sigurno ne škodi njegovoj popularnosti.

VH Band je pretrpeo i nekoliko personalnih promena, pa su iz stare postave danas tu samo bendlider i perkusionista Bojan Ivković – još jedan harizmatični muzičar koji svojom naglašenom scenskom ekspresivnošću značajno doprinosi atraktivnosti izvedene muzike. Uz basistu Miroslava Tovirca, najnoviji članovi grupe su Vasilov stari saradnik Branko Trijić na gitari, te nadolazeća bubnjarska zvezda domaćeg džeza – Kragujevčanin Peđa Milutinović. No muzičko jezgro je ostalo neokrnjeno – radi se o melodičnom fjužnu s etno i pop elementima, koji baštini tradiciju muzičara i bendova poput Chicka Coreae, Weather Report/Joea Zawinula, Herbieja Hancocka, itd.

Sa kreativne tačke gledišta, upravo je ovo i najveći problem VH Banda. Dok je početkom dvehiljaditih njihov muzički izraz još i zvučao sveže za domaće prilike, jer je jedva i bilo mladih džez muzičara i bendova koji su se bavili autorskim radom, danas je situacija dosta drugačija. Bendovi kao što su Majamisty Trio, Eyot , Fish in Oil, te razne postave Szilarda Mezeija, poslednjih godina su ostvarili značajan pomak u afirmaciji savremenih džez tendencija na domaćem tlu. VH Band je, za to vreme, ostao dosledan izrazu koji je u SAD i Evropi izgubio na aktuelnosti, premda je sam Hadžimanov imao uspešnih izleta u domenu akustičnog džeza (album „El Raval“ koji je snimio za makedonski SJF Records pre par godina). No ostavimo li po strani pitanje aktuelnosti odsvirane muzike, mora se priznati da trenutna inkarnacija benda zvuči veoma homogeno i relaksirano. Vasil u svojstvu bendlidera veoma poštuje svoje muzičare i ne ističe svoje sviranje više nego što je potrebno, dok je muzika zasnovana na ubedljivom gruvu ritam sekcije i pitkim kompozicijama. „Country and Western“, s vrcavom melodijom i Trijićevom gitarom, i bez odličnog spota bi isplivala u prvi plan, duhovita „Ashte“ se lucidno poigrava s narodnim melosom, dok naslovna numera dominira pamtljivim vokalnim deonicama i dramatičnom temom.

VH Band donekle zakazuje tamo gde je ranije znao da poentira – „hitovi“ nisu više ono što su nekad bili. Isforsirana „Taka i taka stvar“ zvuči odveć rutinirano i beskrvno, a sem nekih gorepomenutih numera teško da će ostatak albuma preživeti u koncertnom repertoaru po isteku promotivne sezone. Premda Hadžimanov voli odmerenu, radiofoničnu strukturu kompozicije, grehota je ne iskoristiti u većoj meri Ivkovićeve i Trijićeve potencijale, jer za tako nešto ipak ima dovoljno mesta. No to je – namerni ili ne – kompromis koji treba načiniti da bi se prodrlo do auditorijuma opšte prakse.

Da rezimiramo – dok „Serbian, jazz, Бре! Project“ donosi dignitet i ozbiljan pristup prežvakanim muzičkim postulatima, Hadžimanov profitira na harizmi i iskustvu koje je tokom prethodnih decenija stekao u sviranju, komponovanju i marketingu. Ako se već i ne radi o stilskim revolucionarima, svakako ih možemo posmatrati kao odlične promotere džezerskih i ostalih kulturnih vrednosti. Sve i da ne slušate previše džez i smatrate da se radi o preozbiljnoj ili samodovoljnoj muzici, možda su upravo ova dva albuma dobra polazna tačka za širenje vidika.