Marina Abramović predstavlja...

Samoproklamovana „baka performansa" koja se zarad umetnosti sekla noževima, bičevala, izgladnjivala, gušila u dimu, ležala gola na ledu, masturbirala pred javnošću... ovoga puta predstavila se u ulozi kustosa i učesnika na izložbi Internacionalnog festivala u Mančesteru. Iako je zašla u sedmu deceniju života, Marina Abramović i dalje nastupa i veoma je vitalna.

„Izvodim teške stvari, ali sam u prilično dobroj formi. U novembru punim 64 godine ali treniram, ne pušim, ne pijem - i to ne iz principa, nego zato što ne podnosim alkohol, jer me od njega boli glava. Performansi me čine srećnom", istakla je Abramovićeva u intervjuu za britanski „Tajms".

Na svojoj najnovijoj izložbi pod nazivom „Marina Abramović predstavlja" (Marina Abramović Presents), koja je u Vitvort galeriji trajala do 19. jula, ova umetnica je svakog dana, u trajanju od po četiri sata, nastupala sa još 14 umetnika iz različitih zemalja.

Osim već proslavljenih imena poput Nikil Čopre, Kire O'Rajli, Alastera Meklenana, u ovom projektu su učestvovali i Ivan Civić, Amanda Kugan, Mari Kul, Fabio Balduči, Jingmej Duan, Džejmi Isentštajn, Terens Koh, Fedor Pavlov-Andrejevič, Melati Surjodarmo i Niko Vašelari. Postavka je u Velikoj Britaniji ocenjena kao „četvoročasovni spektakl, gde u saradnji s drugim performerima, Abramovićeva uzima publiku za ruku, deprogramira je i omogućava joj da u potpunosti uroni u čudne svetove".

Osnovna ideja ove izložbe je rušenje predrasuda o umetnosti performansa koja se uglavnom posmatra kao izraz pretencioznosti i egzibicionizma. Zbog toga je cela Vitvort galerija bila potpuno ispražnjena. Na samom ulazu posetioci su odlagali svoje torbe i mobilne telefone, oblačili bele lekarske mantile i potpisivali ugovor kojim se obavezuju da će ostati do kraja - puna četiri sata, od kojih su jedan proveli sa Marinom. Ona kaže da četiri sata performansa i nije tako puno.

„Život postaje sve kraći tako da umetnost mora da postane sve duža", istakla je umetnica, čiji uvodni performans pod nazivom „The Drill" dovodi do pravog sudara umetnika i publike.

Cilj ove njene seanse jeste opuštanje publike i sastoji se od pijuckanja vode, glasnog izbacivanja „nervozne energije", gledanja u oči sa neznancima, hodanja kroz galeriju kao na usporenom filmu. „Ako vam je vruće, neudobno ili dosadno, jednostavno to i prihvatite", savetuje ona svojim posetiocima. Ove vežbe osmišljene su kako bi se ljudi usporili i naučili da cene sadašnji trenutak jer je moderno doba, s internetom i mobilnim telefonima, učinilo život tako brzim.

Nakon Marine Abramović publika je spremna da sledeća tri sata slobodno luta galerijskim prostorom transformisanim u neobičan svet raštrkanih performera, od Alastera Meklenana i njegovih životinjskih instalacija do novajlija poput Fedora Pavlova-Andrejeviča koji iznova i iznova glumi život i smrt čoveka na čiju je glavu prikačeno veštačko telo.

Meklenan nepomično sedi u jednoj od stolica u uglu galerije, sa jednom rukavicom, dva para naočara i čizmom prikačenom za glavu. Pored njega su dve svinjske glave unutar kojih se nalazi nekoliko riba, a oko dugačkog stola na stotine uredno raspoređenih cipela. Njegove instalacije zbunjuju posmatrače. Đubre, glave, cipele i iseckani papiri su česta referenca u Meklenanovim performansima. Da li je cipela pripadala žrtvi ili obezglavljene svinje simbolišu gubitak ljudskosti, neka su od pitanja koje ovaj rad pokreće, ali ne daje konačan odgovor.

Prema mnogim kritičarima „velelepna rupa" Pavlova-Andrejeviča predstavlja vrhunac večeri. Umetnik, kome se vide samo usta, ohrabruje posetioce da ga nahrane, nalivaju vodom i operu zube. Posebnu pažnju skrenula je i Kira O'Rajli, performerka iz Velike Britanije koja je tokom tri sata, naga, samo s parom crnih kožnih rukavica, usporeno izvodila koreografiju padanja sa stepenica.

Zvuk gonga označava kraj, a preostala publika dobija „Sertifikat za postignuće" jer je uspešno izdržala četiri sata. Na kraju stoji „Hvala vam na poverenju" i potpis Abramovićeve koja poručuje da je preformativna umetnost delimično terapija, a delimično duhovna vežba koja ima direktnu moć da pomera ono što je savremena umetnost izgubila.

„Ukoliko si potpuno otvoren, ranjivost i izloženost su neverovatno dirljivi. Kada sam u Njujorku izvodila 'Kuću', performans tokom kojeg nisam jela 12 dana, 12 hiljada ljudi je došlo, posmatralo me, plakalo, ostavljalo kutije s nakitom, šalovima, pismima. Dolazili bi iznova i iznova", napomenula je umetnica koja je prošla dug i trnovit put dok nije postala jedna od najpoznatijih svetskih umetnica performansa.

Rođena je 1946. godine u Beogradu. Roditelji Voja i Danica bili su aktivni učesnici NOB i oboje su imali uspešnu vojničku karijeru. S druge strane, Marinin deda Varnava bio je patrijarh od 1930. do 1937. godine i sahranjen je u crkvi Svetog Save. Najveći deo detinjstva Abramovićeva je provela uz baku s majčine strane, koja je bila veoma religiozna. Marina kaže da je baka imala veliki uticaj na njen duhovni razvoj.

„Prvi put sam popila svetu vodicu kod bake. Međutim, jedina posledica mog pokušaja 'osvećivanja' bila je dijareja, jer je voda bila veoma prljava", istakla je Marina, čije interesovanje za umetnost počinje u najranijem detinjstvu. „Nikada se nisam igrala igračkama s drugom decom. Jedina stvar koja me je stvarno interesovala bila je da se pokrijem čaršavom i da pravim senke po zidu. Pravila sam svoje filmove i izmišljala priče."

Prvu izložbu slika napravila je kao tinejdžer, a 1965. godine upisala se na Likovnu akademiju u Beogradu. Međutim, ubrzo po završetku studija, slikarstvo je zamenila performansima. To se, kaže, dogodilo kada je videla vojne planove letova aviona i tragove koje letelice za sobom ostavljaju. Bila je oduševljena ovim „crtežima" po nebu.

„Otišla sam u vazduhoplovnu bazu i zatražila da pozajmim 15 njihovih planova za svoje crteže. Nazvali su moga oca i rekli mu: 'Tvoja ćerka je luda'. To je bio momenat kada sam shvatila da više ne mogu da se bavim slikarstvom. Bio je to neviđeni šok: zašto bih radila nešto dvodimenzionalno, kada mogu da radim sa svim vrstama objekata? U središtu mojih prvih performansa bio je zvuk, a onda je telo postalo sastavni deo procesa", kaže Marina.

Početak bavljenja bodi-artom i ispitivanje granica psihofizičke izdržljivosti vezuju se za festival u Edinburgu 1973. godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih „Ritmovi" i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi, pri brzini, zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu. Drugi njeni radovi bili su još opasniji.

U akciji „Ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila jer je publici trebalo dosta vremena da shvati kako ne glumi trans, već da je zaista ostala bez svesti. U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju 1975. izvela je „Ritam o" koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa Marina je ostavila uputstvo posetiocima: „Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati šest časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe". Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.

„Bila sam nešto poput prve žene koja hoda po Mesecu. Nije bilo lako, jer sam bila veoma stidljiva, ali to mi je davalo snagu", rekla je umetnica sećajući se svojih početaka.

Interesantno je da se, uprkos svom ekstremnom umetničkom izrazu, Marina dugo držala strogog kućnog vaspitanja koje joj je nametala majka. Tako je nakon javnih nastupa često žurila kući u krevet. „Morala sam da se vratim do deset, jer su samo loše žene ostajale napolju nakon tog vremena. Majka bi me budila u sred noći ako bi mi krevet bio neuredan. Sve je moralo da bude oprano deterdžentom, čak i banane. Izgubila sam nevinost u 24. godini", istakla je Marina.

Onda je u svojoj 29. pobegla u mnogo liberalniji Amsterdam gde je upoznala nemačkog performera Ulaja (Uvea Lejsipena) sa kojim je bila 12 godina u vezi. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano. Od 1980. do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi.

Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi, odigrao se na Kineskom zidu. Za njih je to bilo mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu „Hod po velikom zidu" (1988) pešice su krenuli sa različitih krajeva ove građevine i za tri meseca prešli po 2000 kilometara kako bi se, tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida gde je trebalo i da se venčaju. Ipak, taj susret označio je rastanak ovog umetničkog dueta i Marina Abramović je ponovo nastupala sama. Ovom raskidu je, kako sama kaže, verovatno doprinela njena slava.

„Publika nas nije posmatrala kao celinu. Od samog početka nametalo se pitanje ko je bolji. Pošto sam bila poznata, ljudi su pisali o našem radu bez pominjanja Ulaja. Uvek su želeli da me ožene, a onda i promene, a to ne ide! Ja sam, u neku ruku, udata za svoju umetnost i to podrazumeva potpunu žrtvu. Zato nemam decu, jer nisam želela da me bilo šta odvuče od posla.

Kada sam počela da se bavim svojim telom, što me je ispunilo neverovatnim zadovoljstvom, nisam mogla da radim ništa drugo ", priznaje Abramovićeva. Ipak, postavlja se pitanje čemu toliko mučenja sopstvenog tela? „U radu sa sopstvenim telom moraš da se suočiš sa strahovima od bola i smrtnosti. Te teme u umetnosti su uvek bile prisutne. Kako sečenje tela izgleda? Koliko možeš da pomeriš granice sopstvenog bola? Bolno je sedeti sedam sati bez pomeranja, kao što smo Ulaj i ja radili. Ali ako nastaviš, stigneš do tačke kada si spreman da izgubiš svest i bol nestaje - ona je bila samo u glavi. Bol je kao vrata iza kojih se nalazi neverovatna sloboda", odgovara Marina, koja se za performans nikada fizički ne priprema unapred „Važna mi je mentalna spremnost i energija publike, jer tada prelazim limit", istakla je umetnica pre pet godina prilikom boravka u Beogradu kada joj je na 45. oktobarskom salonu dodeljena nagrada za životno delo.

Osim ove, Marina je 2003. dobila nagradu „Besi" za jedan od svojih najtežih performansa, „Kuća s pogledom na okean" održan u njujorškoj Galeriji „Šon Keli", a 1997. dobila je „Zlatnog lava" na Bijenalu u Veneciji za rad „Balkanski barok". Uz to, ova „baka performansa" radila je i kao profesor na brojnim visokim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu i na Akademiji u Parizu, a njena dela sastavni su deo mnogih svetskih javnih kolekcija.

Novi performans za spuštanje ega

Marina Abramović sledeće godine planira gotovo tromesečnu retrospektivnu izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku tokom koje će izvesti najduži performans u karijeri. Retrospektiva pod nazivom „Umetnik je prisutan" (The Artist is Present) biće otvorena u martu 2010. a umetnica će izvoditi performans svakog dana po sedam sati, pet dana u nedelji, a petkom deset sati. Odmaraće se samo utorkom, kada je muzej zatvoren, što znači da će performans ukupno trajati 586 sati objavio je „Art njuzpejper".

Novi performans izvešće pomoću drvenih platformi veličine većeg desktopa, koje će biti raspoređene u cik-cak liniji na oko 15 do 20 metara visine. Merdevine koje će ih spajati imaće prečice od okrenutih oštrica noževa, što znači da će silaženje ili penjanje biti nemoguće. Publika će svakoga dana moći da vidi umetnicu na jednoj od tih platformi na koje će se popeti uz pomoć krana pre otvaranja muzeja i tu će ostajati sve do kraja radnog vremena.

Umetnica pri tom neće imati hranu, vodu, stolicu ili televizor, niti moći da ide u toalet, pa je moguće da će s vremena na vreme biti delom i naga. Pošto na platformama nema ograda, biće postavljena samo bezbednosna žica koja bi trebalo da obezbedi da umetnica, u trenutku nestabilnosti, slučajno ne prekine performans.

Publika će moći da je posmatra izbliza pomoću specijalnih teleskopa, a ceo performans biće sniman. Upitana da li ima strah od visine Marina je rekla da još ne zna kako će se osećati na platformama, dodajući da ne želi ni da proba. „Suština performansa nije u isprobavanju, već u tome da vas stave gore i da se tada, na licu mesta, izborite sa situacijom", kaže umetnica koja će na otvaranju izložbe biti na najvišoj platformi, pa će se vremenom spuštati na niže nivoe da bi na zatvaranju bila na zemlji.

Ona kaže da ovaj projekat predstavlja biografsko i duhovno putovanje umetnika, odnosno ideju spuštanja ega. „Umetnici se pretvaraju u svojevrsne zvezde. Sviđa mi se ideja da počnem na vrhu i da na kraju budem na istom nivou sa publikom, veoma otvorena i ranjiva. To mi je veoma važno".

Za vreme performansa, na galerijama na šestom spratu muzeja biće postavljene fotografije i video radovi koji predstavljaju hroniku njenog umetničkog razvoja od konceptualnih radova u Jugoslaviji početkom sedamdesetih, preko 12-godišnjeg partnerstva sa Ulajem, do novijih radova.