Rat se približava

Izveštava Metju Kolin iz Tbilisija

BBC News, 10. avgust 2008.

Strah, bes i zbrka su emocije koje su prevladavale na ulicama gruzijskog glavnog grada, Tbilisija, kako su se sukobi između Gruzije i Rusije pojačavali.

Uz ruske borbene avione na gruzijskom nebu i ruske tenkove na gruzijskom tlu, ovde skoro svi vide Moskvu kao agresora.

Oni veruju da njihovi bivši gospodari iz Kremlja još jednom pokušavaju da brutalno pokore svog manjeg južnog suseda i dokažu da Rusija ostaje dominantna sila u regionu.

Demonstranti su se u subotu uveče okupili na jednom od centralnih gradskih trgova u Tbilisiju da iskažu svoj gnev. Zapalili su stotine sveća koje su ispisivale reči: „Zaustavite Rusiju!“

Jedan stariji čovek rekao je da podržava pokušaj vlade da povrati Južnu Osetiju od separatista uprkos žestokom vojnom odgovoru Rusije.

„Gruzija hoće da povrati svoju teritoriju, i to je zakonito,“ rekao je on. „Ovo je agresija od strane Rusije. Oni su bombardovali našu zemlju.“

Pre nekoliko meseci, gruzijski opozicioni lideri nazivali su predsednika Mihaila Sakašvilija kriminalcem i ubicom i odbili da ga priznaju za legitimnog vođu te zemlje.

Sada su privremeno zanemarili razlike i demonstrirali na strani Sakašvilija usred onoga što je vlada nazvala „ratnim stanjem“.

„Ljudi vole ovakve snažne izjave i sad je većina na njegovoj strani, čak i pristalice opozicije,“ kaže Ana, dečji psiholog.

„Ovo je pakao, katastrofa, ali mi moramo da se borimo do kraja jer se Rusiji mora pokazati da ovako ne može da se ponaša u 21. veku – makar svi morali da umremo.“

Neki su takođe besni jer gruzijski saveznici sa Zapada, posebno Sjedinjene Američke Države, nisu jače intervenisale.

„Mnogi ne mogu da razumeju zašto nas Zapad nije zaštitio,“ kaže Sandro, student u Tbilisiju.

„Na Ameriku se gledalo kao na saveznika i gruzijski vojnici ginu u Iraku za interese globalne bezbednosti. Ali Zapad je pokazao da ga nije briga što Rusija napada druge zemlje.“

„Sve što su učinili jeste to da su izrazili „zabrinutost“ dok su bombe padale na nas,“ dodaje Šalva, njegov prijatelj.

Turisti i iseljenici koji žive u Tbilisiju takođe su bili uplašeni – naročito nakon što su ruski borbeni avioni preko noći bombardovali poletno-sletnu stazu na periferiji glavnog grada.

U nedelju je poljska ambasada evakuisala pune autobuse poljskih građana kao meru predostrožnosti u slučaju daljih napada.

Ali ostali stranci su rekli da su odlučni u tome da ostanu.

„Izbegli paniče, ali ja neću da idem,“ kaže Danijel, britanski graditelj naselja

koji radi u Tbilisiju, koji je putovao do grada Gori blizu borbi u Južnoj Osetiji da sam proceni rizik.

„Gađaju samo vojne ciljeve – to je demonstriranje sile. Ja neću evakuisati moje osoblje.“

Ali na drugom kraju zemlje, u Potiju, luci na Crnom moru koju su ruski vojni avioni bombardovali u subotu, ljudi su rekli da se boje novog napada.

„Ne znamo šta da radimo,“ rekla je Maja, mlada stanovnica Potija, nekoliko sati nakon raketnih napada.

„Ako ostanemo u Potiju, možda nas ponovo napadnu, a ako odemo u neki drugi grad, možda nas napadnu i tamo. Sve što možemo da uradimo je da čekamo i nadamo se.“

Abhazija na ivici

Izveštava Metju Kolin iz Suhumija
The Observer, 17. jul 2008.

Žene zabrađene crnim maramama stajale su pored otvorenog kovčega, tiho plačući za jednom od žrtava poslednjeg talasa nasilja u Abhaziji, živopisnoj crnomorskoj oblasti koja je postala kritična tačka u sve opasnijem sukobu između male bivše sovjetske republike, Gruzije, i njenog moćnog suseda, Rusije. Na balkonu porodičnog doma stajali su zvučnici, a ožalošćeni su se smenjivali ispred mikrofona da bi pročitali potresne izraze počasti mladoj ženi koja je poginula. Mnogi su nosili bedževe sa slikom njenog lica. Novi automobil stajao je izložen na travnjaku pored kovčega- auto koji joj je porodica kupila za ono što je trebalo da bude njeno venčanje.

Mlada žena razgovarala je o bračnim planovima sa svojim momkom u kafiću u gradu Galiju kada je eksplodirala bomba koja je ubila njih dvoje i još dve osobe. Mesto na kome su vodili poslednji razgovor obeleženo je ružičastim i crvenim cvetovima, praznim bocama šampanjca i komadima stakla sa raznetih prozora.

„Mi, ljudi koji ovde živimo, smo kao porodica, i svi se osećamo kao da smo izgubili deo tela ili duha,“ rekla je lokalna stanovnica sedeći u obližnjem parku. „Svi su u šoku i svi plaču.“ Zamolila je da je ne identifikujemo. „Svi smo uplašeni,“ rekla je.

„Od kad su počele eksplozije, ljudi ostaju u kućama,“ rekao je mladić koji je takođe želeo da ostane anoniman. „Mnogi osećaju da ponovo može doći do rata.“

Prošlo je skoro 15 godina od kako je narodna vojska Abhazije dobila krvavi rat za nezavisnost od Gruzije u kom je poginulo na hiljade ljudi, a nekih 250.000 Gruzijaca – skoro polovina stanovništva Abhazije – napustilo je svoje domove. Ali, u Galiju izgleda kao da su borbe tek prestale. Ova oblast je nekad bila poznata po plantažama čaja, gajevima mandarina i zasadima lešnika, ali sada je osiromašena i očajna. Mnoge kuće su uništene bombardovanjem, ili napuštene i ostavljene psima lutalicama koji traže otpatke među gomilama smeća koje truli. Ruske mirovne snage u oklopnim transporterima kruže između utvrđenih punktova putevima punim rupa, oprezno držeći svoje kalašnjikove.

Bomba u Galiju ovog meseca desila se nakon niza manjih eksplozija u odmaralištima Abhazije, Suhumiju i Gagri. Gruzijski zvaničnici pretpostavljaju da su eksplozije prouzrokovale mafijaške grupe iz Abhazije. Ali secesionističke vlasti koje od kraja rata kontrolišu Abhaziju i koje ostatak sveta ne priznaje se ne slažu: „Mi krvimo Gruziju za ove terorističke napade.“ Rekao je zamenik ministra spoljnih poslova, Maksim Gundžija. „Naravno da oni to poriču, ali nama je jasno da Gruzija postaje sve agresivnija u pokušajima da povrati Abhaziju.“

Bujna suptropska klima Abhazije nekada ju je činila stecištem sovjetske elite koja je izgradila kuće i sanatorijume za letnje praznike. Diktatoru Jozefu Staljinu toliko se dopadala da je održavao nekoliko vila kao sezonska odmarališta. Glavni grad Abhazije, Suhumi, takođe je bio dom instituta za istraživanje primata u kom su majmuni obučavani za sovjetski svemirski program.

Ovih dana, grandiozne kuće su oronule ili oštećene raketnim udarima, a zarđale ruševine leže među palmama na obali Crnog mora. Ali, uticaj Moskve i dalje je veliki. Abhazija ima svoju zastavu, nacionalnu himnu i vraški komplikovan jezik. Ali njena valuta je ruska rublja i Moskva je jedini izvor finansijske podrške secesionističkoj vladi.

Iako su vlasti Abhazije izdale svoje pasoše, oni se ne mogu koristiti za putovanja u inostranstvo jer se ovaj region i dalje u svetu priznaje kao deo Gruzije. Moskva je takođe većini ljudi dala ruske pasoše, i zaklela se da će pribeći vojnoj intervenciji da zaštiti svoje nove „građane“ ukoliko borbe ponovo počnu – što izaziva strah da bi svaki nemir mogao da preraste u opasan obračun između Rusije i Gruzije.

Pro-zapadna vlada u Gruziji veruje da njeni bivši gospodari iz Kremlja koriste secesioniste iz Abhazije kao pione u široj geopolitičkoj igri. Podržana od strane Sjedinjenih Američkih Država, Gruzija se nada da će napraviti novi korak ka članstvu u NATO-u, što je ambicija kojoj se Moskva, koja ne želi da se zapadna vojna alijansa širi dalje u bivši Sovjetski Savez, žestoko protivi.

Pošto su se zemlje članice NATO-a u aprilu složile da će Gruzija jednog dana postati članica, tenzije u Abhaziji rastu. Rusija je objavila da će uspostaviti zvanične veze sa secesionističkim vlastima, a onda je pojačala svoje mirovne snage u Abhaziji tako što je poslala više od 500 vojnika i pojačala vojnu opremu.

Gruzijski zvaničnici tvrde da Rusija sada efektivno okupira deo njihove teritorije. „Rusija pokušava da anektira Abhaziju,“ izjavio je gruzijski ministar za reintegraciju, Temuri Jakobašvili. „Ilegalno dovođenje dodatnih trupa na gruzijsko tle bez pristanka Gruzije može se opisati samo kao okupacija. Dozvoliti vladi da uspostavi direktne veze sa secesionističkim režimom predstavlja kršenje teritorijalnog integriteta Gruzije i kršenje međunarodnog prava. U suštini, Rusija pokušava da prekroji istočne granice Evrope.“

Mnogi Gruzijci veruju da Moskva izaziva nevolje u Abhaziji i u drugoj gruzijskoj kritičnoj oblasti, Južnoj Osetiji, da bi njihovu zemlju prikazala kao opasno nestabilnu i kao kandidata koji nije dostojan članstva u NATO-u.

„Zaleđeni konflikt više nije zaleđen,“ rekao je Jakobašvili. „Kada je Rusija pojačala vatru i odmrznula konflikt, on je počeo da smrdi. U ovom okruženju nije iznenađujuće što postoje snage kojima je u interesu da destabilizuju situaciju.“

Međutim, secesionističke vlasti u Abhaziji poriču da su marionete Moskve. Oni kažu da su ruske mirovne snage njihov jedini garant bezbednosti od gruzijske invazije i da se jedino Moskva usudila da ukine ekonomski embargo koji Abhaziju drži u stanju siromaštva i izolacije još od rata. „Svaki korak koji preduzima Gruzija Abhaziju približava Rusiji,“ rekao je zamenik ministra spoljnih poslova, Maksim Gundžija. „Jedina podrška koju smo do sada dobili jeste podrška Rusije. Mi smo zahvalni. Zašto bismo je odbili?“

Uprkos sve većem međunarodnom pritisku, pregovori o rešavanju konflikta su na mrtvoj tački već dve godine. Pre nekoliko meseci odbijen je gruzijski mirovni plan koji Abhaziji nudi široku autonomiju i ekonomske investicije. Ove nedelje, odbijena je nova inicijativa podržana od strane Zapada. „Ne može biti kompromisa oko nezavisnosti,“ insistira Maksim Gundžija. „Sećam se lica gruzijskih vojnika za vreme rata i onoga šta su ovde uradili. Sada, oni kažu: „Dajte nam šansu, bićemo dobri prema vama.“ Mi im ne verujemo.“

Taksista u glavnom gradu Abhazije, Suhumiju, bio je još direktniji: „Naša kuća je uništena i moja braća su ubijena, zašto bismo oprostili?“ kaže on.

Emocije su jake na obe strane. Gruzijske vlasti dele dokumentarac na DVD-u da bi istakli surovo proterivanje gruzijskog stanovništva iz Abhazije za vreme rata u okviru procesa koji je opisan kao etničko čišćenje. U atmosferi takvog nepoverenja i trajne traume, rešenje konflikta pregovorima teško će se postići.

U primorskom delu Suhumija, starci provode vreme igrajući domine, a parovi šetaju korzoom s rukom u ruci. Ali, uništene građevine i vojnici u maskirnim uniformama stalno podsećaju na nerešen konflikt koji mnogi ovde nisu spremni da zaborave.