Dragan Velikić - Bonavia

Jedna od retkih senzacija koju danas u književnosti osećamo i koja je postala vrednosno merilo jeste sumorna magla kroz koju gledamo ono što smo nekad bili. Od Kafke, Hamsuna do Makartija tržište osvaja ono što određuje moderno društvo, pa i umetnost, a to je odsustvo emocije, sivilo betona, kretanje bez cilja. Jednu od takvih tema kod nas nalazimo u stvaralaštvu Dragana Velikića. Njegov poslednji roman Bonavia ne spada u onu vrstu književnosti koja vam snagom svog zanosa udari šamar. To je književnost sumornog i teskobnog, traganja za ispunjenim životom.

Često se u savremenoj književnosti tematizuju daleki ili neosvojeni gradovi. Tako je, na primer, kod Borhesa grad lavirint koji reflektuje unutrašnji život, kod Pinčona mesto u kojem se odvija mitska priča, a koja će za posledicu imati današnji brzi, jalovi grad. Kod Velikića više je nego očigleda opsesija gradovima. Od zbirke eseja O piscima i gradovima, preko romana Via Pula i “ninovca” Ruski prozor Velikićevi junaci su stalno negde, u nekom drugom gradu. Čitalac bi posmislio da je on pisac grada, ali bi tu pogrešio: Velikić nije pisac grada, on je pisac puta.

Koristeći se savremenom tehnikom književne montaže, pisac je prikazao svet nekoliko likova u različitim periodima, čiji se životi međusobno prepliću. Montaža mu je omogućila da asocijativno skače iz svesti jednog junaka u drugi tako da mi pratimo jedan dugačak kadar jednog trena života i na rez prelazimo u drugi. To su savim jednostavne priče, ljubavne, materijalne, egzistencijalne tematike. Međutim, ispod svih tih, naizgled površnih tema, osnov predstavlja put. “Bonavia” u prevodu “srećan put” jeste ono što junaci njegovog romana jedni drugima govore, a često i sami sebi. Za junake Velikićevog romana putovanje je vrsta bega. Oni beže od obaveze, od države, društva, života, a zapravo svi beže od sebe. Putovanje je njihov alibi, to je “karta za 3 dana”, opravdanje za nepostojeći plan kretanja.

Foto: Miroslav Petroviæ/Wine Style

Put naše junake navodi na različita mesta. Beograd, Zemun, Boston, Budimpešta, Beč i Rijeka. Ovi gradovi vaskrsavaju u knjizi kao ekspresionističke građevine koje oslikavaju ulice našeg uma. Oni tu stoje ne kao prava zdanja, već kao odraz nas samih. Oni nisu mesto gde se odvija radnja romana, zato što likovi nemaju svoje mesto. Oni ga iznova stvaraju i ruše svakim svojim pokretom i pomeranjem, “valjaju se kao talasi”. Paradoks nastaje u tome što u večitom stremljenu ne postiji završetak već samo Sizifova sudbina.

Junaci Bonavie svi su u dobrovoljnom izgnanstvu i u borbi sa sobom. Kada junakinja sa druge strane Atlantskog okeana gleda u svoj život preko puta, ona vidi maglu i tužno sećanje prošlosti, koje je opet živo za razliku od sive sadašnjosti. To je junak koji osluškuje na rekama zavičaj. Ona bira sećanje na bol iz mladosti i tu uspomenu iznova proživljava. Na taj način Velikić nudi izlaz, a to je da pravi život ostaje u granicama mašte. On se odvija kroz živote drugih, koji su takođe negde otišli. Grad briše tragove, ostavljajući samo sećanje.

Međutim, i to sećanje bledi. Bezdan okružuje likove sa svih strana i davi ih. Jedini spas je beg. Majstor pripovedanja, Velikić je predstavio ono što mnogi bezuspešno pokušavaju, ništavilo. Njegovi junaci vape da se spasu, oni stvaraju priču, stvaraju tragediju ne bi li još malo bili živi. Drama postaje jedina stvar koja pokreće emociju, kroz koju živimo. Međutim, drama Velikićevih junaka doživljava svoj smiraj i nužno svoju smrt kad svi urone u vodu koju su talasali ili kad zaborave „da iz svake smrtovnice pročitaju pređeni život“.