Radiohead: The King Of Limbs

Životi su nam predosadni. Eto, zato. Drugi put za redom, Radiohead uspevaju da naprave pozamašan hajp oko izdavanja svog albuma. U slučaju prethodnog In Rainbow napravljen je prvi značajan pomak u načinu promocije i objavljivanja jednog albuma u post-Napster eri. Izdanje je ponuđeno po ceni „daj šta daš“ za digitalnu verziju, a na luksuznoj verziji (čija je cena bila 40 funti) zarađene su lepe pare. Sa ovim novim, koji je kao i In Rainbows najavljen, pa objavljen sa samo par dana razmaka, primenjuje se slična taktika. Digitalno izdanje ponuđeno je po ceni od 6funti, a za ono „konkretnije“ (koje će ličiti na novine, ako sam dobro razumeo) platićemo od 33 do 36 funti i dobiti ga početkom maja. Oni koji su ga poručili već danas (petak, 18. februar) dobijaju link za skidanje digitalne verzije, što znači da će danas i svi ostali odlučivati o tome „kakav je novi Radiohead“. Na guardian.co.uk su počeli sa prvim utiscima od podneva. Na tviteru, #thekingoflimbs je među tri najveća trenda. Sve to svedoči o tome koliko su Radiohead veliki bend, koliko je marketing najvažnija stavka svake trgovine i - onome što sam vam prvo rekao.

Novi album Radiohead je sa svojih 8 pesama i 37 i po minuta trajanja verovatno i njihov najkraći. Već prvo slušanje upućuje na to da se pre može govoriti o nepotrebnoj ishitrenosti da se sa novom muzikom izađe na tržište, nego o potezu koji funkcionalno unapređuje dosadašnje koncepte ili estetiku. Pod konceptom podrazumevam anti-pop format bez vidljivih singlova koji u vremenu „trekova“ paradoksalno podržava „album“ kao količnu muzike koju odjednom treba da konzumirate. Pod estetikom podrazumevam stanovitu hermetičnost i atmosferičnost njihove muzike koja je sada već toliko prepoznatljiva da se (od nemilja) može nazvati „Radiohead zvukom“. On obično zvuči ovako: uzmite ritam sa nekog od ranih Mo’ Wax ili Ninja Tune izdanja, izvucite bas u prvi plan, pustite Thoma Yorkea da zapomaže preko toga, a Jonny će već da svirucka preko nešto što u njegovoj glavi zvuči kao mešavina Milesa Davisa i Pink Floyd. Ovaj opis potpisujem kao neko ko ih voli.

The King Of Limbs deluje kao mlađi, ružniji i naporniji brat In Rainbows (onaj bonus disc koji je išao uz IR i dalje se vodi kao njegova „slatka, mala sestrica“).



Uvodna Bloom zvuči kao da Thom zapomaže preko eha neke fridžez svirke koja dopire iz susednog kafića. Za uši nevine na Warp zvuk (koji se kao referenca u slučaju Radiohead zaista povlači već predugo!) ovo će biti mini-revolucija u aranžamnu i produkciji. Ali, nije. Morning Mr Magpie je sva u klimakteričnom dizanju baziranom na okidajućem basu uz koji se Yorkeov, nešto senzualniji glas, uvija poput zmije. Drugim rečima, nemoguće da ovakva pesma već ne postoji na nekom od ranijih izdanja.

Sada bi možda bio zgodan trenutak i da progovorimo o tome kakva osećanja bude u nama (nove) pesme Radiohead. The Bends mi je uvek zvučao melanholično i nostalgično, i ljudski. U celini. Na OK Computer bilo je pesama koje su bile odraz naše anksioznosti. Idiotheque je KidAla. Pesme sa Amnesiac bile su pre svega tužne. Kao da im je kućni ljubimac umro. Hail To The Thief manuo se depresije, ali je nekako jalovo dočarao privremenu bezbrižnost. In Rainbows je meni pre svega delovao kao potpuno neprirodna verzija (izazivač?) svih aktuelnih osećanja. Nešto kao Coke Zero depresije. Liči, ali nije. I u toj sličnosti je poenta. Toliko smo pobegli od realnosti da joj šaljemo samo imitacije osećanja koja ona očekuje od nas. I u svesnosti nad tim činom u nama se bude nova stvarna osećanja. Jeze, zgroženosti, radoznalosti, ushićenja da smo postali takva bića. The King Of Limbs reprizira tu aktivnost, ali sada imitiramo imitirano. U njegovom zvuku, stavu, atmosferi ima toliko malo promena da možda kao najveći kompliment treba reći da Radiohead imitiraju sami sebe. Namerno. Svesno. Bespomoćno? Parodično?

Little By Little obećava pop strukturu, naročito u delu koji zvuči kao refren, ali kao i prethodne dve pesme i ova deluje samo kao parčence dužeg džem sešna u kome samo hebeni bubnjar traži i nalazi dovoljno prostora. Brejk deonica na pesmi sa nečim što zvuči kao sat koji kuca u pozadini prvi je vrhunac ovog albuma. Nažalost, nije bilo baš neke genijalne ideje o tome šta da se radi nakon toga. Feral pocupkuje po istim Warp smernicama, s tim što ovaj put stvar zvuči kao „live mix“ u koji DJ ubacuje semplove izlomljenih glasova na način ne mnogo neblizak Burialovom stilu. Koji, kad ga već spominjem, deluje kao solidna inspiracija za ovo izdanje, naočito u domenu krojenja atmosfere.

Lotus Flower, koja figurira kao promotivni singl, se ničim posebno sem „nenapadnošću“ izdavaja od ostatka materijala. Jedino što fali ovoj temi da bude sjajan singl jeste emocija, a ne ideja o njoj. U Princeovoj verziji garantovano bi mogli i da se kresnemo uz ovo. Vi i ja. Negde u daljini jedna kapljica morfijuma kapnula je u nekoga. I to je jedan od prizora koji ova pesma može da prizove.

Codex već sada (VEĆ SADA?!!) važi kao najbolja pesma na albumu. Možda zbog toga što je iritantni džezi ritam u defanzivi, a pesma se vozi na tri sint-drona, dok Yorke mnogo nežnije i uspešnije pluta preko toga. Zvuči kao neki salonski rekvijem. Tuga kao šal na vetru. Na zvuk ptičica koje čavrljaju kojom završava Cortex, nadovezuje se „akustična“ Give Up The Ghost koja, kad malo bolje razmislim, može da se definiše i kao nekolicina ovih, novih Radiohead pesama- kao „post-post-bluz“. Ritam & glas, nesposbni da počivaju u miru.

Album zatvara tema Separator sa istim pocupkujućim ritmom dokonog bubnjara. Yorke je na auto-pilotu zapomaganja, a od Jonny-ja opet ni traga ni glasa, sem par vazdušastih nota pri kraju. Biće nezgodno ako se baš na ovoj pesmi upitate - čemu, bre, više Radiohead? Čitam da ima naznaka da pesma Separator nekim stihovima zapravo najavljuje i drugu polovinu ovog izdanja...

Naravno, sve vam ovo pišem nakon samo četiri slušanja albuma. Ako nekada negde pročitate da mi je ovaj album promenio život, nastavite da verujete da se nešto slično može desiti i vama. We’re all God’s children.

selektah: 6minus/ 10