Vidimo se u crtaću: najboljih 6

Ali, budući da se godina u kojoj je preminuo Džozef Barbera neće pamtiti kao prekretnica u novijoj istoriji animiranih filmova (uprkos nikad većoj proizvodnji), iz ogromne ponude valja probrati najzanimljivije. Nismo više na raspustu. A i ko im je kriv što su nas razmazili.

Zato, ne treba se zamajavati onim u čemu stariji od 12 godina teško mogu da uživaju. U Diznijevom adutu Divljina, recimo, na svaki dobar geg dođu dva nepotrebna u kojima neko mora da rokne na guzicu, kako bi se iz mališana izmamio još jedan kikot. Može da zasmeta i nemaštovita upotreba glumaca, u ovom slučaju Kifera Saterlenda, koji sad već i zakonski treba da promeni ime u Džek Bauer. Nije da će se oni koji u životu nisu odgledali nijednu epizodu dvadesetčetvorke bolje provesti, ali, kada se miroljubivi lav kome „Džek“ daje glas nađe oči u oči sa besnim psima, očekujem ništa manje nego da prvom smesta pregrize grkljan, drugom prospe mozak, a trećem lomi kosku po kosku, urlajući: „Reci mi gde je bomba!“ Ne očekujem da pobegne u kanalizaciju kao poslednja pudla.

U Lukas u svetu mrava, glas Nikolasa Kejdža mnogi neće ni prepoznati, ali ne zato što se uživeo u ulogu, već mu scenario ne dâ da se blesavi; uzgred, nisu li Mravci i Život buba već sve rekli na temu insekata, i to puno bolje? S druge strane, Sezona lova se trudi, neprestano bombardujući fazonima; nažalost, većinu smo već videli u drugim crtaćima. Ašton Kučer i Martin Lorens zvuče uigrano, i nisu loše društvo za nedelju prepodne, ali su me jelen i meda koji preko svađe stižu do iskrenog prijateljstva sve vreme podsećali na tandem onog čuvenijeg magarca i još slavnijeg... ogra.

Dakle. Koje možemo da gledamo? Bez dece, bez stida, bez daljeg odugovlačenja?

5. PLES MALOG PINGVINA/LEDENO DOBA 2: OTAPANJE

Pingvini na klizavom terenu

Ako se napolju sneg istopi dok si rek’o “globalno zagrevanje”, bar ga je bilo u ledeno doba, i biće ga uvek na Severnom polu, zar ne? Od dva “arktička” filma, Ples malog pingvina ima daleko veće ambicije, i veličanstveno ih ostvaruje. Stvoren je za prvi red bioskopske sale, jer od akcionih sekvenci i epskih kadrova kakvih je pun Gospodar prstenova bukvalno zastaje dah: u celoj protekloj godini nisam video ništa grandioznije od džinovskih foka (i kad kažem “džinovskih”…) ili pingvina koji se uz muziku The Beach Boys sa litica bacaju u more. Iako ima previše pevanja za moj ukus, numere se međusobno prepliću, imaju opravdanje u radnji, a kad Hju Džekmen zapeva “Heartbreak Hotel” pomislite da je Kralj još uvek živ i zdrav, eno ga na Severnom polu. Plus, Robina Vilijamsa em što ne moramo da gledamo, em što je sjajan kad oponaša i latinosa i crnca, nešto što van crtaća ne može da radi... baš svaki dan. Neki neće oprostiti upliv pravih ljudskih lica u kompjuterski pejzaž, ali je momenat kada devojčica spazi izgnanika Mucka kako stepuje jednako magičan kao kad Dru Barimor prvi put vidi E.T.-ja. Samo što smo ovog puta mi vanzemaljci.

A onda dođe poslednjih petnaestak minuta, i čitav film odjednom potone pod težinom sopstvene poruke, ostavljajući i klince i nas da se češkamo po glavi i pitamo da li je namenjen nama ili nekom lobisti na Kapitol Hilu. Reditelj Džordž Miler još je u Pobesnelom Maksu 2 predskazao ubijanje zbog nafte, a preko Bejb polemisao o prasetini. Šteta što je sada dopustio da angažman pojede umetnost i preraste u pamflet, inače bi se Ples malog pingvina lako našao na suprotnom kraju ove liste.

Mamuti na tankom ledu

Sa druge strane, Ledeno doba 2: Otapanje sigurno nije Priča o igračkama 2, ali posle gledanja ostavlja pristojan utisak i, za razliku od Pingvina, ne sadrži igranu sekvencu sa nadvikivanjem u skupštini Ujedinjenih nacija. Pevačkih numera nema mnogo, ali je Džon Pauel, kao i za Pingvine, smućkao izvrsnu muziku. Problemi se postavljaju školski, konflikti rešavaju u istovremeno duhovitim i opasnim situacijama, a veverica sa svojim nedostižnim žirom sad već liči na nekog pretka Pere Kojota. Malo li je?

4. PROŠIŠ’O KROZ ŠOLJU

Britanski studio Ardman, poznat po Volasu i Gromitu, poslednji put je poklekao pred čarima kompjuterske animacije, jer je, naime, strahovito teško animirati vodu od gline. Za Prošiš’o kroz šolju nije se štedelo na šalama: ima ih na prvu loptu, ima ih, dakako, i klozetskih, ali ima i onih koje čikaju poznavanje popularne kulture, dok pojavljivanje puževa golaća upali svaki put. Hju Džekmen je glavni—s pravom—i ni ovaj put mu nisam prepoznao glas. Uz fenomenalno finale (voda voda), maltene jedina mana ovog osamdesetominutnog smehotresa jeste što se završi pre nego što počne.

3. ČUDOVIŠNA KUĆA

Dok se još nisu dohvatili teških tema, Stiven Spilberg i Robert Zemekis su osamdesetih snimali isključivo ovakav eskapizam. Čudovišnu kuću samo su producirali, ali se duh dekade Gunisa i Poltergajsta i te kako oseća u ovom hororu za decu—od audio-kaseta, preko odsustva mobilnih telefona, do nevaljalih dadilja. Ne zna se šta je bolje, animacija ili režija, lucidni pokreti kamere ili nijanse u izrazima lica predpubertetlija (zahvaljujući tehnici koju je Zemekis oprobao u Polar Express), poznati glumci u briljantnim vinjetama ili manje poznati klinci u prvom planu. Avantura koja kulminira na Noć veštica svakako nije Isijavanje, ali jeste jeziva, a senke zasipaju ćoškove idiličnog predgrađa zlokobnom tamom. Isto tako, odnos među družinom koja bije bitku sa komšijinom kućom nije baš u rangu Stand By Me, ali scenario pruža pregršt promućurnih detalja o detinjstvu (kao, na primer, šta će muškarcu prazna plastična flaša pored kreveta). U središtu Čudovišne kuće krije se začuđujuće bizarna, ukleta ljubavna priča, sa muzikom koja podseća na Bartonove filmove, dok na odjavnoj špici, kao bolesnozeleni šlag na tortu, sviraju Siouxsie & The Banshees. Pesmu iz osamdesetih. Prosto čoveku dođe da natapira kosu i nalakira nokte u crno.

2. PREKO OGRADE

Studio Drimvorks već godinama pokušava da preuzme zlatni pehar iz ruku neprikosnovenog Piksara. Na Život buba odgovorio je Mravcima. U trci za Oskara pretekao je Monsters Inc. sopstvenim čudovištem, Šrekom, ali već Pričom o ajkuli nije mogao da se meri sa U potrazi za Nemom. Umesto da ovog puta Automobilčićima parira, recimo, Aviončićima, ili kakvim Kamiondžijama, Drimvorks se vratio korenima, odnosno, onima koji korenje jedu: šumskim životinjicama. Pozlatilo mu se. Uz zaplet od tri rečenice i onoliko razvučenih akcionih pometnji, suludih jurnjava, razgibanih sekvenci i vrcavog dijaloga koliko može da stane u sat i po, Preko ograde je nepregledno minsko polje smeha. Svaki član šumske družine zaslužuje poseban pasus: od rakuna koji planira partizanske prepade na predgrađe kako bi se sa pomenutog korenja prešlo na brzu hranu, preko kornjače koja stalno gubi fizički oklop dok emotivni nikako da skine, sve do spektakularnog finala u kojem hiperaktivna veverica dobije dodatno ubrzanje. Što se tiče stereotipa ponosite Afroamerikanke, više mi se svideo u inkarnaciji tvora nego, recimo, mamuta iz Ledenog doba 2, a i morbidna navika oposuma da se pretvaraju da su mrtvi ovde je znatno dramatičnija. Nema šta, Drimvorks je ove godine definitivno pogazio kompaniju Foks.

Jedini koji mu stoji na putu do Piksarovog kupa je...

1. AUTOMOBILČIĆI

...i dalje Piksar. Za jedno pet dužina.

Upkos tome da je od svih filmova koje je dotična Diznijeva podružnica ikad isporučila ovaj najlošije ocenjen, i iako se slažem da The Incredibles nije lako nadmašiti, biće da nas je baš takvo savršenstvo malo i razmazilo. Jer u Automobilčićima je kvalitet animacije možda još i bolji, režija besprekorna—ipak je Džon Laseter napravio obe Priče o igračkama—s tim što to nije cilj sam po sebi, već je, kao i uvek, podređeno priči. A priča se ovog puta odvija sporo i samouvereno, kao oko logorske vatre, dok za svaki detalj iz sveta dvonožaca ne iznađe odgovarajući pandan u svetu četvorotočkaša. Pri tom, ako vam se oda zapuštenom gradu u srcu Amerike gde uobraženi trkački auto nauči da je dobro ponekad malo i usporiti učini preterano sentimentalnom ili, ne daj bože, diznijevskom, ne zaboravite da u tom istom gradu živi i psihodelični kombi iz šezdesetih koji, kad ne valja organsko gorivo, bleji u pokvareni semafor („svaki sedmi treptaj je duži, čo’eče“). Umešnost pretvaranja trodimenzionalnih objekata u trodimenzionalne likove sa dubokim osećanjima i golemom kilometražom oduvek je bilo Piksarovo tajno oružje, kao i angažovanje pravih glasova da ih odglume (zbog „Sindroma“ iz The Incredibles mnogi još uvek piške u krevet iako su već odavno provalili da se iza Deda mrazove brade u stvari krije tata). Od sada, svaki voditelj „tok-šoua“ moraće ovako da predstavlja Pola Njumena (ako mu je ikakvo predstavljanje potrebno): „Igrao je Brika, igrao je Buča Kasidija. Bio je bokser u Neko tamo gore me voli; bio je savršen u Skoro savršenom čoveku.“ I onda da doda: „A igrao je i Doka Hadsona u Automobilčićima.“

Kao Pol Njumen, kao Hendriksova verzija nacionalne himne, kao nabudženi Ševrolet ’Impala’ iz 1959, Automobilčići su još jedan američki klasik. A traktori, bar što se prošle godine tiče, ubedljivo najsmešnije životinje.

Prošla godina će, takođe, ostati zabeležena i po sporom odumiranju domaćeg bioskopa, koji je trenutno u komi. Jedino što je smrt redovno odlagalo bili su crtaći; dotle da je distributerska kuća Tuck više puta investirala u nahsinronizaciju, sa pozitivnim rezultatima na blagajni, ali i na ekranu, omogućivši domaćim glumcima da zasijaju u novom formatu. Možda tajna uspeha leži u deci, možda u roditeljima, možda, s druge strane, igrani filmovi više nisu garant kvaliteta. Ali crtaća u nadolazećem periodu svakako treba da bude još više.

Tako bi i zimski raspust trajao čitavu godinu.