Do poslednje kese

Prvi put u istoriji televizije u Srbiji desilo se da praktično svi zaposleni u jednoj TV kući štrajkuju više od mesec dana. Ta činjenica, koja se odnosi na 137 štrajkača zaposlenih i honoraraca u Televiziji Avala, zapravo je i jedino što je jasno i neporecivo kada je o ovoj priči reč. Sve ostalo – zašto zaposlenima nije plaćeno pet meseci rada, ko plaća privatno obezbeđenje koje je ljudima zabranjivalo slobodan ulazak i izlazak, da li će i kako TV Avala izmiriti svoja dugovanja prema državi, ko je pravi vlasnik ove medijske kuće – jesu misterije čije bi rešavanje sigurno moglo da doprinese statusu štrajkača, a vrlo verovatno i uređivanju medijske scene.

PROBLEM PARA: Stvar je krajnje jednostavna: poslednji put štrajkači su isplaćeni početkom decembra 2011, i to za drugu polovinu jula, odnosno, u slučaju honoraraca, za jun. Mesecima su zaposleni čekali i, kako kažu u razgovoru za "Vreme", verovali obećanjima da će od proleća sve biti u redu – da će televiziju kupiti nemačka televizija RTL ili kablovski operater SBB. Verovali su, kažu, imajući u vidu činjenicu da su dobro poslovali. No, kako se potencijalni kupci nikako nisu pojavljivali i kako su plate uporno kasnile, 22. decembra počeli su štrajk – od tada je program TV Avale zapravo bio niz repriza, uz obaveštenje u uglu ekrana da je u toj kući obustava rada. Situacija se promenila u petak 27. januara, kada je novo privatno obezbeđenje zabranilo zaposlenima da uđu u prostorije do ponedeljka. Pošto je program i dalje izgledao kao i ranije, postavilo se pitanje ko takav program uopšte emituje. Od ponedeljka 30. januara, međutim, zaposleni mogu da uđu i izađu od 9 do 17 časova – što suštinski ništa ne menja.

U međuvremenu, preduzeće je uplatilo doprinose za zdravstveno osiguranje zaposlenih, tako da su ovi konačno mogli da overe knjižice, ali su svi predlozi o eventualnom kompromisu sa vlasnicima ostali bez uspeha. Početkom januara, odbijen je predlog da problemi budu rešeni u naredna dva meseca – štrajkači su tada tražili isplatu minimum tri zarade i tri honorara. Posle toga, palo je obećanje da će do 1. februara biti isplaćena jedna i po zarada, a u roku od mesec dana još dve. U ponedeljak 30. januara isplaćena je jedna plata, pa je deo prvog obećanja ispunjen. Međutim, štrajkači najavljuju da nastavljaju, sve dok ne dobiju tri plate i jasno preciziranu dinamiku isplate preostalih. "Čim to urade, mi krećemo s radom. Za dvadeset minuta možemo da podignemo kompletan sistem", kaže Nikola Vukomanović, predsednik štrajkačkog odbora.

Foto: Tanjug

Ako već govorimo o parama i isplatama, neizbežno je da ovde istaknemo kako situacija u TV Avali nije nimalo jedinstvena. Naprotiv. Sudbinu zaposlenih u toj televiziji, možda i goru, deli verovatno dve trećine novinara Srbije. Mnogo je medija čije su gazde u decembru isplatile zarade za jun, jul ili avgust (ponegde se ne zna ni za koji mesec plaćaju). Mnogo je takođe onih, pa čak i uglednih, gde su plate zaposlenih ponižavajuće niske – da ne koristimo opšta mesta o platama kafe kuvarica ili servirki, recimo da su ponegde i duplo niže od republičkog proseka. Kad bi slavine zavrnuli internet portali, šareni magazini i različite međunarodne organizacije za koje ovdašnji novinari tezgare, ostala bi možda dva-tri medija koja rade. Zaposleni u svim ostalim stajali bi ispred svojih redakcija, ispred Vlade, sudova, ili gde se već sve štrajkuje u Srbiji.

No, zbog drugih pitanja koja su isplivala, malo ko se ovih dana bavi socijalnim statusom novinara. Ta je tema u samim medijima i inače nekako skrajnuta – oni koji imaju tezge ćute i rade dok imaju gde, a oni koji ih nemaju plaše se da prozbore, kako ne bi ostali i bez te crkavice koju dobijaju.

PROBLEM DRŽAVE: Jedan od osnovnih problema koji se pojavio u priči o štrajku jeste ko je od državnih organa uopšte nadležan da pomogne u ovoj situaciji i ko bi trebalo nešto da uradi. Jedna od prvih adresa bila je – logično – Ministarstvo kulture i informisanja (i još koječega, ali to sada nije tema). Međutim, kako kaže Vukomanović, u tom ministarstvu im je rečeno da oni nemaju ingerencije u tom slučaju i da su nadležni Ministarstvo rada i Republička radiodifuzna agencija. I tu smo došli do tačke, tj. institucije, posle koje stvari obično postanu mnogo komplikovanije nego što su na početku bile.

Nakon što su se 11. januara sastali s vlasnicima i predstavnicima štrajkača, članovi Saveta RRA izdali su saopštenje koje skoro idilično predstavlja budućnost ove televizije: da ne citiramo sve, ima tu da će "zaposleni dati svoj doprinos", da se "vlasnici nadaju" i, konačno, da su pala obećanja kako će se Avala konsolidovati i pronaći strateškog partnera "u više etapa do kraja marta".

Inače, kako se navodi, biće izmirene sve obaveze TV Avale "prema nadležnim agencijama, RRA, RATEL-u, Emisionoj tehnici". Ali, ako je suditi po onome što se u međuvremenu dogodilo, sve pobrojane institucije mogle bi da u odsudnom času pokleknu i vlasnicima daju još jednu šansu. Samo tri dana posle ovog sastanka, preduzeće Emisiona tehnika povuklo je menicu za naplatu (nezvanično) 92 miliona dinara duga koji ova televizija vuče već godinu dana. Pomoćnica direktora tog preduzeća Dragana Ćurčić maštovito je objasnila da je to učinjeno zbog "bitne izmene u menadžmentu", tj. zato što je umesto Bojane Lekić za direktora imenovan Dušan Pančić. "Postojala je mogućnost da TV Avala izgubi licencu za rad, odnosno da se ugasi, što niti je nama niti ostalim zainteresovanim stranama bilo u korist", nastavila je Ćurčićeva, da bi na pitanje novinara da li je njihova misija spasavanje televizija od gubljenja frekvencije, odgovorila da to nije slučaj. Agencija za borbu protiv korupcije bila je jasna u oceni ovog događaja, istakavši da se očigledno radi o "političkim ili drugim pritiscima, ali i dezavuisanju institucija".

Da bi koliko-toliko oprali ruke od ovakvih optužbi, nadležni u RRA su samo petnaest dana posle sastanka s kojeg su poslate optimističke poruke, potpuno promenili ton. RRA je 26. januara pokrenula postupak za oduzimanje nacionalne frekvencije TV Avala zbog kašnjenja u plaćanju obavezne naknade za emitovanje programa, a rukovodstvu je dat rok da obaveze izmiri najkasnije do aprila. "Mi proceduru za oduzimanje licence pokrećemo nakon dva meseca neplaćanja. Prvi mesec tolerišemo, zbog teške ekonomske situacije i problema u medijima, ali ako se to nastavi i dalje, odmah pokrećemo postupak", objasnio je tom prilikom zamenik predsednika Saveta RRA Goran Karadžić, naprasno zaboravljajući da su dve sedmice pre toga istim tim vlasnicima poklonili puno poverenje i da pomenuli nisu oduzimanje frekvencije.

PROBLEM VLASNIKA: TV Avala je jedan od brojnih medija za koje su svi oduvek znali u čijem su vlasništvu, ali kod kojih je vlasnička struktura istovremeno bila krajnje netransparentna. Tek u skorije vreme, zvanično je potvrđeno da su vlasnici Johanes Verner Kraus iz Austrije sa 48,41 odsto udela, Danko Đunić – 45,65 odsto, Željko Mitrović – 4,95 i Dragan Šagovnović – 0,99 odsto. No, pošto su u međuvremenu isplivale nezvanične informacije o Krausovom virtuelnom prisustvu u vlasničkoj strukturi, opet smo došli na početak, tj. na teoriju da je TV Avala zapravo Mitrovićeva, i da svi ostali tu samo figuriraju. Pitanje šta će Mitroviću još jedna televizija, kad ni ovima koje zvanično ima više ne može valjano da upravlja, niko i ne postavlja.

Iako je od tada prošlo dosta vremena, još su sveža sećanja na april 2006, kada je Savet RRA odlučivao ko će koristiti frekvencije s nacionalnom pokrivenošću. Pitanje svih pitanja tada je bilo šta i ko stoji iza TV Avala. Utakmicu s tom, tada samo virtuelnom televizijom izgubili su isuviše veliki igrači – BK i RTL, na primer – da bi čitava stvar mogla da se smatra čistom. Šest godina kasnije, i vrapcima na grani jasno je da su i Avala i bar još jedna televizija koje su dobile željene frekvencije napravljene i osmišljene samo i isključivo zbog toga da Željko Mitrović ne bi imao jaku konkurenciju, ali i da bi jednog dana mogao da za velike pare proda ono što već ima. Računi su mu danas prilično pomršeni, medijsko nebo iznad Srbije naglo je izgubilo na ceni, ali Mitrović je, kako se čini, i dalje čvrsto na svojim nogama. Podrške institucija mu očigledno ne manjka, a o zaposlenima ni on ni njemu slični i bliski nikada nisu razmišljali.

Zbog svega toga, Nezavisno udruženje novinara Srbije zatražilo je da se utvrdi ko je stvarni vlasnik TV Avale, uz ocenu da je to jedan od osnovnih preduslova za okončanje štrajka. Sa ovakvom ocenom slažu se i štrajkači, a s pitanjem vlasništva susreli su se i sami, i to na mestu na kojem su to najmanje očekivali: po rečima Nikole Vukomanovića, pitanje ko je vlasnik televizije postavljeno im je ni manje ni više nego u – RRA! Ukoliko je reč o neznanju nadležnih – skandalozno je. A ukoliko je ipak cinizam – još skandaloznije. Imajući u vidu dosadašnje ponašanje Saveta RRA u raznim situacijama, biće da je reč o ovom drugom. Liči nekako na ovu instituciju da se u prolazu podsmehne i naivnim novinarima.

Dolazimo na kraju opet na onu tezu da se storija o TV Avali ne razlikuje mnogo od drugih pretužnih medijskih priča. Kad je reč o vlasnicima recimo, bilo bi nepošteno pomenuti Željka Mitrovića i njegovu družinu, a ne pomenuti (skoro sve) ostale. U prakticiranju bezobrazluka i osionosti koji mogu da se mere s Mitrovićevim, oni su samo malo diskretniji, ali isto kao i on smatraju da bi bednim medijskim pregaocima trebalo da bude čast da rade baš za njega – po mogućstvu besplatno, uz što veće doze svakodnevnog maltretiranja i ponižavanja. Osim toga, baš kao i na TV Avali, novinari uglavnom ne znaju ko je vlasnik medija u kojima rade ili znaju samo zvaničnu verziju.

U kontekstu svega toga, čini se da je jedina diferentia specifica TV Avale u odnosu na sve ostale medije to što su tamošnji novinari, snimatelji, tonci, montažeri i ostali pokazali da i medijskoj kuki i motiki ponekad prekipi, i što su se organizovali i ujedinili. Ističući da mu je užasno neprijatno što se buni baš zbog para, novinar Jovan Palavestra to slikovito prikazuje: "To je bedno, kao da se otimaš o kesu. Ali, ako se ne otimaš – oni će ti je oteti."

Ko god "oni" bili i kako god se zvali, jasno je da će je oteti... Ako već nisu.