Branićemo se sami, ako treba

Nadam se da ste se noćas lepo odmorili, svanulo je i počinje naše iscrpljujuće utrkivanje sa ovim bunilom. Evo još jednog Peščanika i još jednog  malog pokušaja da vežbamo da govorimo o onome što smo se osmelili da uradimo, da vežbamo da govorimo o onome što jeste, a ne da se i dalje krećemo svetom kao da je on senka, koja postoji samo da bi istakla naš lepi profil ili stas.

Nema sumnje da je kretati se među utvarama prednost, to najbolje zna naš premijer. On je posle obećanja svetogorskim monasima da Kosovo neće dati, da neće prodati veru za večeru, i u izjavi za B92 potvrdio prednost sveta utvara. Kaže da su naši, tj njegovi argumenti  u pregovorima oko Kosova neoborivi. Kao što vidite, Koštunica daje samo izjave, ne izlaže se pitanjima novinara, što je možda i bolje. Tog čoveka bilo ko bilo kojim pitanjem može potpuno da izbezumi, što je pomalo zastrašujuće. Danas se navodno sastaje naš trenerski tandem, Koštunica-Tadić, ne bi li jednom, makar za večnost, odredili sastav već legendarnog  pregovaračkog tima za Kosovo. Ne znam šta će Tadić reći, ni šta će bilo koji sagovornik našeg predsednika vlade ikad u susretu sa njim uspeti da kaže. Koštunica mnogo liči na onog Pirona koji je, kada bi sa nekim razgovarao, nastavljao da govori, kao da se ništa nije desilo, čak i kad bi njegov sabesednik ustao i otišao. Takva ravnodušnost, takav disciplinovani prezir krasi i našeg predsednika vlade, pogotovo kada je reč o Kosovu.

Naši pregovarači su započeli loše i kada je reč o pridruživanju EU. Čula sam negde tezu da se ljudi u svakodnevnom životu ponašaju proračunato, ali kada dođe do sudbonosnih opredeljenja, reaguju onako kako im tog časa padne na pamet. Naša vlast ovih dana demonstrira kako joj je jak odbrambeni refleks pred običnom opasnošću kao što su novinarska pitanja i kako taj refleks nestaje pred katastrofom koju nam spremaju, iz dana u dan. Srbija nije stigla tamo gde je Koštunica nameravao da je odvede, u večiti umirujući ćorsokak, ona je evropski geto, koji može da plane kao ona geta po obodima Pariza. Jedino što mi ovde ne palimo automobile, nego jedni druge.

U Novom Sadu su neonacisti upali na Filozovski fakultet i šamarali koga su hteli. Predsednik se uzbudio - pa to ne može tako, u Srbiji zig hajl nije prihvatljiv pozdrav. Ne znam kako bi moj predsednik reagovao da su posetioci novosadske tribine vređani uz parolu – Nož, žica, Srebrenica, tek sećate se da je branio onu Nomokanonovu tribinu pod nazivom - 10 godina od oslobođenja Srebrenice. Nisam sigurna da bi bilo i ovoliko reakcija na događaj u Novom Sadu, da su mladi fašisti nosili krstove i brojanice. Šamari bi tada bili samo mali izliv pravoslavmne duše ili, što bi rekao Nikola Pašić, bio bi to narodni odisaj.

Kad smo kod radikala, Milorad Mirčić je rekao za profesora Perovića, koji je govorio na tribini o antifašizmu, da je separatista i ljudska i naučna krpa. Nije problem što je to rekao, pa on je visoki funkcioner te odvratne stranke, koja je polusvet mobilisala i slala kao dobrovoljce na front, a sama stranka je branila Srbiju tako što je u Zemunu  zauzimala zgradu Magistrata, kafiće i kioske. I sve to, braćo moja draga, da ustašama ne padnu u ruke.

Radikali su navodno stranka kao i svaka druga, oni su samo malo primitivni i zastupaju desničarske ideje, koje postoje svuda u svetu. Ma nije valjda. Kada Paolo Di Kanio da gol na utakmici Lacio - Roma i proslavi to fašističkim pozdravom, konzervativac i desničar, Roko Butiljone, čovek koji zbog svojih sekstičkih i šovinističkih ideja nije dobio mesto evropskog komesara, kaže - Di Kanio je trebalo da misli na potomke onih koji su ubijeni i kako se osećaju kada vide njegov pozdrav. U isti mah, Mirčić, inače šef odbora za bezbednost  parlamenta ove osvedočeno demokratske zemlje, kaže da je profesor Perović separatista i ljudska krpa.

Sećate se britanskog princa Harija, koji je na žurci nosio traku sa nacističkom svastikom. Bio je prezren i napadan u britanskom društvu, bivši ministar odbrane je tražio da bude izbačen sa vojne akademije, a kada se ponudio da ode na obeležavanje 60-godišnjice oslobođenja Aušvica, organizatori su rekli - ne hvala, možda neki drugi put.

Prošle godine je grupa francuskih mladića oskrnavila groblje jevrejskih žrtava u jednom francuskom selu, koje je simbol stradanja civila od nacista. Ti mladići su privedeni, Jevreje šef odbora za bezbednost francuskog parlamenta nije nazvao krpama, a kazna za Le Penove mlade sledbenike je bila da nekoliko dana provedu u tom selu. Vodič im je, detalj po detalj, pričao kako je ubijeno 500 žena i dece. Na kraju su mladi nacisti pokazani na prvom kanalu državne televizije, gde su odgovarali na pitanje šta sada misle o nacističkim zločinima, posle kratkog istorijskog časa na jevrejskom groblju.

Hoću, u stvari, da kažem da sve ovo što se desilo u Novom Sadu nije ni malo čudno, policija je podnela prijavu protiv dekana fakulteta zbog održavanja neprijavljenog skupa, uhapsila je jednog od 25 neonacista, a kada je prošle godine protiv njih podnela prijavu zbog ispisivanja nacističkih parola, tužilaštvo nije reagovalo.

Da li nam to naša država poručuje da su rodoljubi u Hagu, a da se samo domaća fukara raduje seči tih knezova, kako kaže Rajko Petrov - Nogo. Imam nešto da poručim u ime domaće fukare: ako neće država da nas brani, branićemo se sami, kako znamo i umemo.