Besni na Nemačku: Ovo se ne može izdržati

I komentator Dojče velea Rolf Venkel zastupa vrlo rašireno mišljenje kako Nemačka "nije kriva što je uspešna".

Treba priznati: spoljnotrgovinski višak u Nemačkoj je sve veći. Uzrok tome je da mi proizvodimo više nego što nam treba, a da prodajemo više robe i usluga u inostranstvu nego što ih kupujemo. Za deset godina se taj suficit više nego udvostručio, sa 4 odsto BDP-a na 8,6 odsto prošle godine.

Taj spoljnotrgovinski višak je mnogima trn u oku. Evropska komisija govori o "neravnoteži" ako taj višak neke zemlje premaši 6 odsto njenog bruto nacionalnog dohotka. Šefica Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard kaže da je legalno da zemlja u kojoj su stanovnici sve stariji svoje težište usmerava na izvoz, ali pitanje je količine: "Četiri odsto mogu možda biti opravdani, ali osam posto više nisu."

Oglasio se nedavno i francuski predsednički kandidat Emanuel Makron i za nemačku izvoznu silu rekao da se "više ne može izdržati". Nemački ministar finansija Volfgang Šojble te optužbe ovih dana mora da sluša i u Vašingtonu na prolećnom zasedanju MMF-a i Svetske banke, kada se sastaju i ministri zemalja G-20.

Reforme tržišta rada i niske plate

Treba i to priznati: Nemačka je trenutno izuzetno konkurentna u međunarodnim razmerama. Ona se od početka veka - reformama tržišta rada i niskim platama - iz bolesnika Evrope pretvorila u njenu lokomotivu. Plate se dogovaraju kolektivnim ugovorima, između sindikata i poslodavaca - država tu nema šta da kaže. I država se ne može optuživati da je svoje tržište rada tako reformisala da je broj nezaposlenih smanjen i da su stvorena nova radna mesta.

Da li su nemački izvozni proizvodi, mašine ili automobili previše jeftini? Taj prigovor je nekad bio tačan, u pedesetim i šezdesetim godinama, kad je nemačka marka bila izuzetno potcenjena.

Danas se monetarna politika vodi u Evropskoj centralnoj banci - a na nju Berlin nema nikakvog uticaja. Dragi stvara slab evro i niske kamatne stope. Da Nemačka ima marku, njena vrednost bi verovatno snažno skočila i prigušila nemački izvoz. To isto važi i za niske cene sirovina i energije koje omogućuju konkurentnost nemačke industrije. Ali to isto važi i za italijansku ili francusku industriju. Uprkos tome, mi prodajemo 36 odsto naše robe i usluga u zoni evra.

Mi smo jednostavno previše dobri

Gotovo da se ne usuđujemo da kažemo, ali: može li biti da nemački izvozni uspeh ima neke veze sa kvalitetom, povezanom sa pouzdanošću, tačnošću i sigurnom isporukom?

Uzmimo konkretan primer: naša razmena sa Sjedinjenim Američkim Državama je prošle godine iznosila 164 milijarde dolara. Problem je da smo mi u SAD prodali robe u vrednosti od 115 milijardi, ali smo tamo kupili robe u vrednosti od samo 49 milijardi. Ali to samo pokazuje da Amerikanci očito radije biraju nemački kvalitetni proizvod. SAD izvoze kompjutere, softvere i par aviona. Benzina gladni američki pikapovi sigurno nisu američki izvozni hit, a slatku koka-kolu ionako u svakoj zemlji mešaju njeni licencirani partneri, tako da se zapravo ne računa kao izvoz. I Trampu će biti teško da preokrene te odnose, jer imaju strukturalne razloge koji neće nestati sa nekoliko predsedničkih ukaza.

Doduše postoji i nekoliko mera koje bi mogle smanjiti nemački višak. Veće plate zaposlenima na primer ne bi samo poskupele nemačke proizvode, nego bi istovremeno podstakle i veću domaću potrošnju. I država može podstaći tu potrošnju tako što bi investirala u infrastrukturu - železnicu, puteve, škole i univerzitete, stanove i brzi internet.

Nemački proizvođači se zbog toga ne bi bunili, jer posao kod kuće je uvek rado viđen. Da, nemački spoljnotrgovinski suficit je rezultat i malih investicija u zemlji. Nemačka je zasićena i sve starija, tržišta koja će rasti se nalaze negde drugde.

Ali sve to objašnjava samo mali deo nemačkog viška u izvozu - i u svakom slučaju ne opravdava tako žestoke kritike iz inostranstva. Čini se da su te kritike pokazatelj toga da se za deficite u sopstvenoj zemlji krivac traži negde drugde - umesto da se sprovedu reforme.