Za Hrvatsku srpski kapital “prljav”

Da bi srpski privrednici postali vlasnici nekog preduzeća u Hrvatskoj ili u Sloveniji, moraju da ponude mnogo više od ostalih investitora.

Uz to, moraju i da plate takozvanu premiju zbog predrasuda koje o nama vladaju.

Ovako posle nekoliko godina regionalnog iskustva danas govori biznismen Slobodan Vučićević, većinski vlasnik „Adria desižna”. Kad je pre nekoliko godina imenovan za predsednika upravnog odbora „Droge Kolinske” govorio je da ne veruje u teorije zavere, da Slovenija i Hrvatska nisu zatvorenije za srpski nego za bilo koji drugi kapital. „Možda će isti vlasnik pre da proda firmu Englezu nego Srbinu, ali ako ponudimo pola odsto više, prodaće je nama”.

Početnički optimizam zamenila je gorčina u Vučićevićevom glasu. Uprkos tome, naš sagovornik ne želi da prizna da ga je iskustvo nateralo da „promeni ploču”.

“Vidite da nisam promenio mišljenje. I tada sam tvrdio da srpski investitori moraju da ponude više para. „Nektar” je za oko 20 odsto preplatio „Fruktal”. I ja sam platio premiju ulazeći u posao sa „Turbo limačem”, ali su iskrsli problemi sa poslovnim partnerom. Dobro, sukobljavanja sa partnerom mogu da se dogode bilo gde i bilo kome u svetu, ali se nisam nadao da ću ući u sukob sa tamošnjom državom”, ovim rečima Vučićević komentariše odluku Trgovinskog suda u Zagrebu da preduzeću „Adria desižn” zabrani korišćenje znaka „Turbo limača” i još šest brendova koje je kupio od „Magme”.

Animozitet prema parama iz Srbije oseća se, kaže, u svakodnevnom poslovanju.

“Narod tamo smatra da smo svi mi novac stekli devedesetih godina na sumnjive načine i vrlo često se postavlja pitanje porekla kapitala. Takođe, može da se čuje i zamerka da Srbi ne važe za dobre privrednike, da nisu neki domaćini, nego više rasipnici. Ali, opet kažem, to su predrasude. Zato će eventualni uspeh „Nektara” na slovenačkom tržištu otvoriti vrata srpskom kapitalu“, smatra Vučićević.

Kada je „Atlantik grupa” Emila Tedeskog preuzela slovenačku „Drogu Kolinsku”, a samim tim i neke srpske brendove („Štark” i „Grand”), ovdašnji privrednici nisu krili da zavide Tedeskom na podršci koju ima od hrvatske države.

(foto: politika)

Počevši od poreske politike, preko finansijske podrške, pa do kreiranja ambijenta za ulaganja. Međutim, Slobodan Vučićević kaže da je to delom i zbog toga što naša država ima toliko političkih problema da ekonomijom i ne stiže da se bavi.

Zbog ulaska na hrvatsko tržište i njemu, ali i Rodoljubu Draškoviću, koji je 2008. godine kupio „Eurofud market” iz Siska, zavideli su mnogi srpski biznismeni kojima to nije pošlo za rukom. Ipak, i Rodoljub Dršković nekoliko puta je isticao kako mu u Hrvatskoj baš i ne cvetaju ruže. Ne može se reći da je to njegov stav samo prema Hrvatskoj, jer je nedavno zbog nezadovoljstva uslovima poslovanja u Srbiji, napustio zemlju.

“Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se”, rekao je nedavno Drašković.

Slobodan Radun, direktor „Nektara”, sa druge strane, istakao je da je, prilikom preuzimanja slovenačkog „Fruktala”, imao svu podršku države. Osim one najvažnije – u parama.

Ipak, kad se pogledaju brojke, disproporcija u regionalnom investiranju ne postoji samo između Srbije i Hrvatske i Slovenije.

Da li je, možda, za regionalno investiranje, od animoziteta presudnija razvijenost ekonomija, pitali smo Milivoja Miletića, direktora Biroa za regionalnu saradnju PKS-a.

“Naravno, ima i toga. Takođe, malo naših firmi zadovoljava sve standarde da bi robu mogli da izvoze na evropska tržišta. Takođe, mi smo u proces tranzicije kasnije ušli od Hrvatske i Slovenije, pa je i to jedan od razloga zašto su oni kod nas veliki ulagači, a naših investicija tamo nema. Ipak, ne može se osporiti da postoji i neka vrsta otpora prema ulagačima iz Srbije, bez obzira na to što nas tamošnji državni zvaničnici uveravaju da su naši investitori dobrodošli”, zaključuje Miletić.