I jare i pare

S druge strane, neki članovi Vlade predlažu da se budžetski deficit smanji, a da se povećaju izdvajanja iz budžeta za infrastrukturu. I sad se postavlja pitanje: Kako pomiriti te stavove - nove izdatke za infrastrukturu i racionalizaciju u javnim nabavkama, odnosno smanjenje budžetskog deficita, kada se zna da investicije u infrastrukturu dolaze iz državne kase, a svaka racionalizacija u javnim nabavkama smanjuje budžetska izdvajanja, pa samim tim i izdvajanja za infrastrukturu?

Niko od predstavnika Vlade Srbije nije uspeo da objasni kako smanjiti budžetski deficit, ili javne nabavke, a u isto vreme povećati izdvajanja države koja bi bila preusmerena u finansiranje infrastrukture. Verovatno zato što je to teško objasniti, a još teže realizovati u praksi.

Svako ko brine o kućnom budžetu, zna da se rupa u novčaniku neće smanjiti ako se za 1.000 dinara smanje izdvajanja za nabavku sapuna i deterdženta, a izdaci za krečenje stana povećaju za 5.000 dinara. Doduše, ostaje mogućnost da se ta razlika premosti zaduživanjem kod banke, ali uslov za to je da vam mesečna rata za sve kredite koje ste do sada uzeli, ne premašuje 50 odsto zarade.

Slično je i sa državom, čiji javni dug ne bi trebalo da bude veći od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno ukupne vrednosti svega što se u državi proizvede u toku godine. A nekako baš pred dolazak delegacije MMF-a, saznali smo da je javi dug Srbije (ne računajući obaveze po osnovu tekućeg aranžmana sa MMF-om), nešto veći od 36 odsto BDP-a.

Ukoliko bi se tome dodale i obaveza proizašle iz dugo očekivane restitucije bespravno oduzete imovine, ukupan javni dug bi se sigurno približio kritičnoj granici od 45 odsto. Uzgred, nije sasvim jasno ni to koja to metodologija dozvoljava da se iz ukupnog javnog duga izuzmu obaveze koje se ne uklapaju u tu računicu.

Ali, osnovno je pitanje da li je Vlada zaista spremna da poveća ulaganja u infrastrukturu neophodnu za dalji razvoj? Ništa manje važno nije ni pitanja: Da li Vlada namerava da sprovede restituciju kad i dalje rasprodaje i poklanja nacionalizovanu imovinu ostavljajući tako bivšim vlasnicima, kao jedinu mogućnost, finansijsko obeštećenje?

Vlada je Planom razvoja u narednih deset godina za infrastrukturne radove predvidela 20 milijardi evra, ne računajući troškove finansiranja koji bi, uz najpovoljniju kamatu, mogli da se kreću u rasponu od 35 do 40 milijardi evra. Troškovi kompenzacije, koja će bivšim vlasnicima biti ponuđena umesto naturalnog povraćaja bespravno oduzete imovine, dostići će 30 milijardi evra.

Imajući sve to u vidu, nisam siguran da je bilo ko od zagovornika ideje „sigurnog razvoja ove države“, svestan visine javnog duga sa kojim bi Srbija mogla da se suoči ukoliko bi njihovi predlozi bili uvaženi. Siguran sam, međutim, da se taj javni dug ne može ni na koji način finansirati, dakle ni izvornim prihodima budžeta, a pogotovo ne zaduživanjem države kod banaka.

Uostalom, i kada bi bilo moguće naći banke koje su spremne da kreditiraju dalje povećavanje našeg javnog duga, preko granice izdržljivosti od 45 odsto, to bi bilo neodgovorno, jer otplata duga pada isključivo na pleća građana, osim onih koji se u Srbiji i dalje bezobzirno bogate, a poreze plaćaju na egzotičnim ostrvima.

Nameće se, dakle, zaključak da dosadašnji model finansiranja izgradnje infrastrukture i troškova restitucije nije održiv, pre svega zato što država ne može i dalje da povećava javni dug, bez katastrofalnih posledica po budući razvoj. Pošto je kompletna infrastruktura locirana u javnim državnim i komunalnim preduzećima, jedini izlaz iz ove situacije je angažovanje domaće, ali i strane privatne štednje, kroz javno-privatno partnerstvo, korišćenjem sredstava investicionih i penzijskih fondova i osiguravajućih društava.

Normalno, uvođenje privatne štednje kroz javno-privatno partnerstvo u javna preduzeća neće rešiti sve naše probleme. Proces uspostavljanja javno-privatnog partnerstva u infrastrukturi treba da bude koordinisani deo celovite reforme javnog sektora: javne uprave, javnih finansija, javnih državnih i komunalnih preduzeća, javnih i socijalnih fondova, ali i upravljanja gradskim i građevinskim zemljištem.