- Tabu -

Žena velikog srca

Posle dugogodišnjeg boravka u Africi i bavljenja humanitarnim radom, Radmila Ivetić odlučila je da pomogne gladnima u svojoj zemlji osnivanjem organizacije “Banka hrane”. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji živi preko 200 hiljada dece koja su na ivici siromaštva.

Tekst: Marija L. Majstorović
Fotografije: Radovan Janjušević
Izvor: Magazin "Grazia"

Podeli

Za dve godine postojanja u Srbiji Udruženje građana "Banka hrane" uspelo je da sakupi 42 tone hrane, organizuje 40 humanitarnih akcija, obezbedi 70 donacija u vrednosti većoj od pet miliona dinara i pokrije potrebe gotovo 6.000 korisnika. Neko bi pomislio da iza ovih rezultata stoji čitava četa ljudi, ali zapravo ovo je samo ishod plemenitosti Radmile Ivetić, predsednice “Banke hrane” koja uz pomoć samo nekoliko ljudi i izmoljenih donacija uspeva da koliko toliko pomogne gladnima u Srbiji.

Osnivanje ove nevladine organizacije u Srbiji samo je još jedan u nizu humanitarnih projekata kojima je Radmila dala doprinos. Više od 15 godina ona je posvećena pomaganju siromašnima i ugroženima, prvo kao deo organizacije “Lekari bez granica”, pri belgijskom odeljenju, a potom i kao osnivač “Banke hrane”.

“Sa humanitarnim radom sam praktično odrasla. Još kao mala devojčica sećam se svoga oca koji je na sve moguće načine pomagao onima kojima je pomoć bila potrebna”, priča Radmila koja je rođena u Crvenki gde je sa porodicom živela sve do polaska u drugi razred osnovne škole. Radmilin otac, inženjer poljoprivrede, dobio je posao pri Ujedinjenim nacijama u Tunisu. Cela porodica Ivetić odlazi u Afriku gde je Radmila živela sve do odlaska na studije u Nicu.

“Volim da kažem da sam francuski đak iz Afrike. U Srbiji sam završila prvi i započela drugi razred, a onda nas je put odveo na Crni kontinent. Tamo sam završila osnovnu i srednju školu, a nekoliko godina smo živeli u Kongu. Potom sam upisala ekonomiju u Nici u Francuskoj, a svoje školovanje završila sam tamo gde sam i počela, u Srbiji. Tačnije, ovde sam stekla sertifikat za stručnog i naučnog prevodioca Srbije”, kaže ova žena koja je rano shvatila koliko znači biti human.

Život u Africi za nju je značio život u potpuno drugom svetu. Proputovala je mnogo, obišla ceo severni deo afričkog kontinenta.

"To je neki potpuno drugi svet, tamo je ritam života potpuno drugačiji nego na Zapadu. Ima se mnogo više vremena, a opet, postoje velike razlike u životu na severnom delu od onog u centralnom i južnom. Ono što im je zajedničko jeste život bez stresa, a svaka zemlja ima svoje specifičnosti. U mom životu se potvrdila ona teza da ništa nije slučajno, pa ni ovo što sada pomažem gladnima u Srbiji. Moja ljubav prema humanitarnom radu je sigurno i deo moje genetike. Jer tata, dok je radio pri Ujedinjenim nacijama, učestvovao je u projektu pomoći gladnima u Somaliji. A ko jednom uđe u te humanitarne vode, teško da će ih ikada napustiti. Naprosto, ovaj posao je kao droga. I kasnije, kada je otišao u penziju moj otac bi uplaćivao novac kada god bi u novinama pročitao za neku humanitarnu akciju. A ja sam nastavila njegovim stopama, iako nas on, ni mene ni brata, nikada nije primoravao da činimo tako nešto”, objašnjava Radmila koja se tek nekoliko godina bavila onim za šta se školovala. Dve godine je radila kao ekonomista u "Aeroinženjeringu", a onda je usledio poziv od drugarice koja je ponudila posao prevodioca u Alžiru. Nije mnogo razmišljala, već je spakovala kofere i vratila se tamo gde je provela najveći deo svoje mladosti, a to je Afrika.

"Sva moja sećanja na detinjstvo vezana su za Tunis. Brat i ja odrastali smo u internatu, tačnije bio je to francuski licej. Bilo je to nešto zaista fantastično. Rečju, moje detinjstvo bilo je predivno. S jedne strane, bila sam daleko od Srbije, a opet s druge okružena velikom kolonijom naših ljudi. Godine koje smo proveli u Kongu bile su godine mladosti i ludosti, druženja sa Francuzima i Italijanima kojih je bilo mnogo. Zato sam bez razmišljanja 1989. prihvatila posao u Alžiru. Bilo je to vreme nimalo prijatnog života u toj zemlji jer su na sve strane delovali fundamentalisti. Bili smo stacionirani u kampu i život nam se svodio na boravak u njemu ili na poslu.

Bio je to prilično naporan posao, svaka tri meseca imali smo po tri nedelje godišnjeg odmora. Radila sam za francusku firmu koja je trebalo da pokrene pogon za proizvodnju amonijaka, ali je bilo mnogo problema i sabotaža. Zato je morao da se pregleda svaki šraf kako bi se otkrilo zašto pogon ne funkcioniše. Ali, i to je sve za mene bilo lepo iskustvo. Imala sam sreće da radim ono što volim i budem tamo gde volim. Verovatno sam ja jedna od malobrojnih koja je uvek pa i danas išla na posao pevajući ma koliko taj posao bio naporan”, kaže Radmila.

Povratak u Srbiju za Radmilu je bio praktično suočavanje sa stvarnošću. Bio je to početak devedesetih, kada se u našoj zemlji događalo ono što niko nije mogao ni da sanja. Beda, rat, glad, sve ono što je s vremena na vreme viđala po Africi. Sada se to dešavalo u njenoj zemlji, njoj bliskim ljudima. Iako je imala priliku da ode iz zemlje i pobegne od mučnih prizora i srpske i eksjugoslovenske stvarnosti, Radmila se pridružila "Lekarima bez granica" gde je radila 13 godina.

“Nisam ni pomišljala da će se to ovde desiti, ali početkom devedesetih su mi se otvorile oči. Mogla sam da odem kod rođaka u Kanadu, da se vratim u Francusku, ali nisam želela. S 'Lekarima bez granica' obilazila sam kolektivne smeštaje po školama i drugim kolektivnim izbegličkim centrima, nekoliko puta odlazila na Pale u jeku rata. A tamo smo doživljavali svašta. Jednom su nam zaplenili vozilo, drugog puta su pucali na nas, ali srećom, meci su prošli između vozača i suvozača, suočavali smo se sa rastrojenim vojnicima. Ali, to je nešto što ljude koji se bave humanitarnim radom nikada neće odvratiti od tog posla. Mi humanitarci smo neki poseban tip ljudi, spremni da radimo bez radnog vremena, da se odreknemo privatnog života i da to nikada ne shvatimo kao opterećenje”, kaže ona kroz osmeh.

Projekat “Lekara bez granica” se bližio kraju, kada s Radmilom sasvim slučajno kontaktirala jedna Francuskinja, želeći da se pridruži ovoj organizaciji. Pošto je ova misija skoro bila završena, ova gospođa predložila joj je da u Srbiji osnuju “Banku hrane”, organizaciju koja postoji u mnogim državama.

Ubrzo smo se sastale i ona mi je objasnila kako sve to funkcioniše. Sve to mi je bilo interesantno, a bila sam slobodna za nove poduhvate. U početku smo imali administrativnih komplikacija oko registracije pod tim imenom, ali zahvaljujući upornosti uspeli smo i dobili podršku od centrale ove međunarodne organizacije. Ipak, tek onda su počeli pravi problemi. Za nas niko nije znao, što je bio veliki problem u prikupljanju donacija. Mnogi su na nas gledali kao na samo jednu u nizu nevladinih organizacija. Obratili smo se brojnim kompanijama i ambasadama, ali odziv je bio prilično slab. Samu hranu smo i uspevali da sakupimo, ali novac i obezbeđivanje infrastrukture bilo je teško naći. Međutim, zahvaljujući podršci TV B92 uspeli smo da opstanemo, jer smo počeli da dobijamo i drugu vrstu pomoći. To se desilo u momentu kada smo skoro hteli i da odustanemo jer nismo bili u mogućnosti da skladištimo prikupljene namirnice, a i s transportom nije išlo mnogo bolje. Nedavno smo na poklon dobili kombi, a potom i skladište, a uskoro bi trebalo da stigne i jedan pikap.

Radmila na projektu radi uz pomoć još dve žene i volontera koji se okupljaju po potrebi. Ipak, od svih birokratski muka s kojima se susreće (trenutno obavlja posao od kuće, jer su ostali bez prostorija), daleko je gore i teže ono sa čime se susreće na terenu, a to su na stotine hiljada ljudi kojima je uskraćeno univerzalno ljudsko pravo, a to je hrana: “To su zaista strašne stvari, a svaki slučaj je priča za sebe. Nedavno smo bili u poseti petočlanoj intelektualnoj porodici u Subotici koja bukvalno nema šta da jede. Otac u penziji, majka ostala bez posla, a najstariji sin student koji veći deo dana prespava jer tako prikuplja snagu da uči. Ali, to je samo jedan od slučajeva, a najteži su oni gde su ljudi u takvom stanju da odbijaju pomoć, jer smo stigli prekasno. Nije bilo lako naviknuti se na te prizore. U stvari, na to se nikada i ne navikneš, jer teško je gledati ljude koji u 21. veku ne mogu sebi da priušte hranu.”

Radmila ne krije posebnu zabrinutost za sudbinu gladne dece. Zvanična statistika tvrdi da u Srbiji u siromaštvu živi nešto više od 200.000 mališana. Međutim, u “Banci hrane” tvrde da je taj broj barem duplo veći i da je svako deseto dete u Srbiji neuhranjeno.

“Teško je reći koliko je javnost upoznata sa razmerama siromaštva u našoj zemlji, jer socijalno-ekonomska realnost, nažalost, teže dobija svoj prostor u medijima. Svakako je primamljivije i lakše pokloniti više pažnje pozitivnim i lepim manifestacijama. Solidarnost postoji, ali nam je neophodno što više javnih akcija za podizanje svesti o tom problemu u našem društvu. Mnogi građani nalaze se u situaciji da ne mogu da pomognu ni sami sebi ili svojim bližnjima, a nažalost, na ulicama imamo svakodnevnu sliku ljudi koji preturaju po kontejnerima. Nemaština je već sama po sebi teška, a glad još teža”, zaključuje Radmila Ivetić, završavajući ovaj razgovor citatom Ive Andrića, koji je ujedno i parola pod kojom ova organizacija funkcioniše:

“Beda savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata za oči kao nevidljiva lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka, steže oko njega svoje granice, odvaja ga zauvek od radosti, tako da mu ništa ne može pomoći, ni novac, ni najpovoljnija promena životnih uslova, jer više nije sposoban da ih primi.“

MAGAZIN GRAZIA U JULSKOM BROJU DONOSI:

Sijena Miler
Trendseterka u ulozi modnog dizajnera

Ana Molinari
Pravila životnog stila

25 odevnih komada koje morate imati na plus 35 C

Četiri stila za plažu

Krema po meri vašeg tela

Šarm rivijere

strana 1 od 3 idi na stranu