B92 Dosje: Čelsi

Rus je fudbal zavoleo početkom ovog veka, odabrao klub koji želi da kupi i dao mu na raspolaganje neograničena sredstva. Cilj je bio jasan: želi da bude najbolji u Evropi i na svetu. Kada Ranijeri u prvoj sezoni nije doneo ništa, dobio je otkaz. Murinju je u prvoj sezoni domaća mala dupla kruna (liga plus Karling kup) donela čestitke, ali je već u sezoni dva, kada je klub osvojio samo Premijer ligu, a u Ligi šampiona ispao već u osmini finala, izraz na Romanovom licu postao kiselkast.

Sezona tri nije išla baš glatko, ali je do početka aprila sve funkcionisalo – ekipa je osvojila Karling kup, izborila se za polufinale Lige šampiona, finale FA kupa, a u ligi se prednost Mančester Junajteda dramatično topila pred veliki okršaj dva kluba na Stamford Bridžu.

Sve se srušilo u jednoj polovini nedelje: poslednje aprilske subote šampionat je odlučen na najdramatičniji moguć način – na poluvremenu je izgledalo da će dve vodeće ekipe poravnate ući u poslednja tri meča, ali je samo 45 minuta posle toga Junajted imao nedostižnih plus pet; tri i po dana kasnije Čelsi je na Enfildu ispustio lepu prednost iz prvog meča i pokazao mentalnu slabost katastrofalnom penal-serijom.

Pitanje je koliko bi Abramovič bio zadovoljan čak i domaćom triplom krunom, jer je njegov prioritet za ovu sezonu bio savršeno jasan. Ovako, Murinjov položaj je od statusa „relativno siguran“ prešao u „visoko rizičan“, a koliko god da ovih dana slušamo o zajedničkim planovima za sledeću sezonu, Žozeovi izgledi da avgust dočeka u zapadnom Londonu bili bi minimalni, da na tržištu postoji odgovarajuća zamena.

Međutim, glavni akteri ove priče nisu Roman Abramovič i Žoze Murinjo, tj. oni će na scenu doći dosta kasnije. Početak priče vraća nas u 1995. godinu, vreme kada je Čelsi postao veliki tim.

Ken Bejts i era Ruda Gulita

Stamford Bridž 1981. godine

Pre 13 godina u ovo vreme finalni meč FA kupa igrali su Mančester Junajted i Čelsi. Prethodne nedelje Junajted je osvojio drugu uzastopnu titulu, dok je londonski klub sezonu završio na 14. mestu. Utakmica je završena ubedljivom pobedom „Crvenih đavola“ od 4:0, što im je donelo prvu duplu krunu u istoriji. Iako je razlika u kvalitetu nesumnjivo bila na strani Kantone i drugova, stanje na terenu nije verno odslikano u rezultatu. Na poluvremenu nije bilo golova, a prva dva pogotka Junajted je dao sa bele tačke (jedan od tih penala bio je u najmanju ruku veoma sumnjiv). Ipak, i pored ubedljivog poraza, navijači Čelsija osetili su ukus uspeha, prvi put posle dve i po decenije. Taj osećaj produbljen je dobrim nastupom u Kupu pobednika kupova.

Tada je začeta era velikog Čelsija, koja će u stvarnost početi da se pretvara već sledeće godine. Za novac su se pobrinuli predsednik Ken Bejts i direktor Metju Harding fanatični navijači ekipe sa Stamford Bridža. Harding, koji je klub pratio na svakoj utakmici, neće videti delo u koje je uložio desetine miliona funti, pošto će poginuti u helikopterskoj nesreći 1996, u povratku sa meča u Boltonu. Bejts je 1981. kupio klub za jednu funtu i iz totalnog raspada doveo ga do pristojnosti, pre nego što je krenuo korak dalje.

U leto 1995. godine je ekipa, koja je prethodni šampionat završila na 11. mestu, dobila dva velika pojačanja. Rusu Dmitriju Harinu i Denisu Vajzu pridružili su se veteran Mančester Junajteda Mark Hjuz i legenda holandskog fudbala Rud Gulit, do tada igrač Sampdorije. Novembra iste godine iz Šefilda je doveden rumunski reprezentativni desni bek Dan Petresku, čime je oformljena osnova. Iako su ključna pojačanja bila u tridesetim, a taj trend će se nastaviti još neko vreme, već je tada bilo jasno da je doba u kojem Čelsi zauzima mesto u donjoj polovini tabele na izmaku.

To prvenstvo je završeno još jednom na jedanaestom mestu (deveti put u deset sezona nisu uspeli da uđu u prvih deset; jedini izuzetak je 1989/90, kada su direktno iz druge lige stigli do petog mesta), posle čega sledi još jedna dramatična promena: umesto Glena Hodla mesto menadžera dobija Gulit. Holanđanin nije imao nikakvo trenersko iskustvo, ali je kao jedna od istinskih zvezda svetskog fudbala imao izuzetnu privlačnu moć, kako za medije, tako i za navijače, i još važnije – igrače.

Prvi menadžer sa dredovima na glavi dobio je novac i brzo prikupio nekoliko interesantnih igrača. Odbranu je pojačao francuski reprezentativac Frank Lebef, u vezni red doveden je Laciov reprezentativac Roberto di Mateo, a glavna zvezda igraće u napadu – Juventusov heroj Đanluka Vijali imao je 32 godine, ali je tog maja podigao pehar šampiona Evrope i niko nije sumnjao u njegove mogućnosti na terenu. Dva igrača koa su obeležila Seriju A u prethodnih desetak godina konačno su se našla u istom dresu.

Čelsi je za 14 meseci transformisan iz čvrste ostrvske ekipe, sklone incidentima i spremne da zaigra dugim loptama, u simbol tendencija koje nosi Premijer liga: vrhunski igrači sa kontinenta dovedeni za odgovarajuće sume novca, tehnički doteran i atraktivan – seksi fudbal (citat: Rud Gulit). Paralelno se menjala i struktura gledalaca – umesto nasilnih i po zlu čuvenih Headhuntersa oko terena su se sve češće viđali ljudi i žene u veoma skupoj odeći. Posle 25 godina fudbal i Čelsi ponovo su postali in u centru britanskog visokog društva.

Kada je stigao novembar iz Parme je doveden Đanfranko Zola, momak sa Sardinije čije ime nije privuklo toliko pažnje medija, ali koji će u sledećih sedam sezona predstavljati mozak kluba i ključni komadić u Bejtsovoj slagalici. Ironično je da se Zola vratio na Sardiniju upravo onog leta kada je u Čelsi stigao Abramovič sa milionima koji su konačno omogućili titulu.

Gulit definitivno nije stručnjak za taktiku, ali je u tom trenutku poslužilo i ono što je Holanđanin imao – tim je stekao samopouzdanje i osećaj pripadnosti vrhu engleskog fudbala, što se prenelo na rezultate. Sezona u ligi završena je na šestom mestu, a veliki uspeh ostvaren je u FA kupu, koji je osvojen pobedom nad Midlzbroom 2:0, u kojoj je Di Mateo postigao najbrži gol u istoriji finala.

Usledilo je novo leto i nova prilika da Gulit pokaže ono što najbolje zna – kako se troši novac. Na mesto golmana doveden je iz Fejenorda Ed de Huj (ili de Goj, kako su ga pogrešno zvali srpski komentatori), odbranu su pojačali Bernar Lambur iz Bordoa i nigerijski tinejdžer Selestin

Babajaro iz Anderlehta, posle četiri godine (i jedne titule) u Blekburnu vratio se reprezentativni levi bek Greme Le So (fudbaler sa daleko najboljim muzičkim ukusom u Premijer ligi tog doba). Zvezda prelaznog roka bio je Urugvajac Gustavo Pojet, osvajač Kupa kupova 1995. sa Saragosom, a napadu je priključen visoki Norvežanin Tore Andre Flo, koji se istakao u mečevima Brana iz Bergena sa Liverpulom.

Vijalijeva era

U februaru 1998. dogodio se totalni šok za Gulita. Holanđanin je morao da zna da uprava nije prezadovoljna njegovim ponašanjem pri pregovorima o novom ugovoru (nuđena mu je najveća plata u ligi, on je tražio dva i po puta više), ali ga je još više od otkaza iznenadilo to što ga je na klupi zamenio Đanluka Vijali. Gulit je taj potez smatrao zabadanjem noža u leđa i nikada ga neće oprostiti Italijanu.

Realna slika Gulitove vladavine nije bila naročito prijatna: klub je potrošio neverovatnu sumu novca čak i za tadašnje uslove napumpanih transfera (ne treba zaboraviti da su do pre samo nekoliko godina daleko najveće transfere pravili italijanski klubovi, sa kojima nijedan engleski klub nije mogao da se nosi finansijski), a rezultati nisu bili adekvatni.

Jedan od problema nalazio se u istom gradu – desetak milja severoistočno od Fulam Rouda drugi fudbalski klub spremao se da se umeša u borbu za vrh. Ali, vizija Arsenalove uprave bila je sasvim drugačija: umesto igračke zvezde na zalasku, na klupu je tokom sezone 1996/97 doveden iskusni taktičar Arsen Venger, koji će crveno-bele takođe totalno transformisati nabolje i internacionalizovati, ali za neuporedivo manje novca. I, što je za Bejtsa bilo najgore, rezultati su na Hajberi stigli odmah – u sezoni tokom koje je Vijali zamenio Gulita Arsenal je uspeo da otme titulu od Mančester Junajteda. Gužva na vrhu postala je prevelika.

Ta sezona bila je uprkos svemu veoma uspešna za Čelsi. Osvojili su četvrto mesto u ligi, što im je najbolji plasman u prethodne četiri decenije, drugi put u istoriji pripao im je Liga kup, a kruna sezone bio je trijumf u pretposlednjem Kupu pobednika kupova, 26 godina pošto su osvojili isti evrotrofej (1:0 protiv Štutgarta, strelac Zola). Početkom sledeće sezone „Plavci“ su pobedili madridski Real u Superkupu Evrope i zaokružili veoma uspešnu 1998. godinu.

Masovni veliki transferi iz prethodnih sezona nisu se ponovili. Najozbiljnije letnje pojačanje bio je Marsel Desai, koji je tih dana osvojio titulu svetskog šampiona sa reprezentacijom i sa sobom nosio iskustvo iz dve pobede u finalima Lige šampiona (u oba meča dao po gol). Uz njega stigao je i Albert Ferer, takođe bivši šampion Evrope sa Barselonom.

Kada je u prvom kolu gostovao ekipi Koventrija Čelsi je priredio nešto što će kasnije postati zaštitni znak Arsenala – na teren je izašlo 11 stranaca. Domaća publika je veći deo meča skandirala Engleskoj, a igrači Strahanovog tima, u kojem je stranac značilo Škot ili Velšanin, priredili su čudo pobedom 2:1. Ipak, u nastavku šampionata uigrana ekipa dobro se nosila sa rivalima, ali to je bila sezona Mančester Junajteda, koji je osvojio triplu krunu. Arsenal je bio drugi, a Čelsi treći u ligi.

Ta sezona mogla je da bude iskorišćena kao osnova za novi napredak, ali je Premijer liga postala teža nego ikad – osim Junajteda i Arsenala pojavio se i ambiciozni Lids, a Liverpul je sa novim menadžerom Žerarom Ulijeom najavio povratak u vrh i borbu za bilo kakav trofej posle decenije tokom koje im je pripao samo po jedan FA i Liga kup.

Drugi put zaredom nije ulagano previše novca preko leta – došli su samo Mario Melkiot i Karlo Kudičini, koji u prvoj sezoni gotovo da i nisu korišćeni, kao i Kris Saton i Didije Dešan, koji su se zadržali samo po godinu dana. Rezultat je bio pad na peto mesto, iza četiri pomenuta kluba, a uteha je došla u osvajanju FA kupa, poslednjeg na starom Vembliju. Možda i lepši dan za navijače desio se još u oktobru, kada je desetomesečna nepobedivost Mančester Junajteda brutalno prekinuta pobedom 5:0.

Ipak, za klub sa ozbiljnim ambicijama to nije bilo dovoljno. Po novim pravilima Lige šampiona u elitno takmičenje išla su tri engleska kluba i Čelsi nije smeo sebi da dozvoli da propusti učešće. Zato će 2000. godina biti vreme nove rekonstrukcije i zamene ostarelih zvezda novom generacijom. U malom razmaku u ekipu dolaze Ejdur Gudjonsen iz Boltona, Jesper Grenkjer iz Ajaksa, Vinston Bogarde iz Barselone, Mario Stanić iz Parme i zvezda tog leta Džimi Flojd Haselbajnk.

Holanđanin je u prethodne četiri sezone igrao za tri kluba u tri lige (Boavišta, Lids, Atletiko Madrid), i u svakoj sezoni postizao najmanje 16 ligaških golova (ukupno 78). Iako je Atletiko ispao iz lige sa njim, Džimi je bio prvi strelac Primere i mnogi su smatrali da je sa 28 godina u životnoj formi.

Pojačanja od prethodnog leta dobila su pravu priliku, a iz omladinske škole u prvi tim probio se izvesni momak iz Barkinga, sa krajnjeg istoka Londona, po imenu Džon Teri. Teri je tek u decembru 2000. napunio 20 godina, ali je već u toj sezoni pokazao ogroman potencijal. Uz to, sredinom sezone u klub su stigli Mark Bosnić iz Mančester Junajteda i Slaviša Jokanović iz Deportiva. Sa takvom ekipom, izuzetno snažnom na svakom sektoru terena, mnogi stručnjaci su smatrali Čelsi prvim favoritom za titulu.

Odlazak Vijalija, doba Ranijerija

Chelsea Village

Iako su povremeno fudbaleri Čelsija pokazivali pun raspon svog talenta, konstantna forma bila je daleko od njih (uz izuzetak Haselbajnka, koji je dao 23 gola u ligi). Ne samo da se nisu ozbiljno uključili u borbu za titulu, već im je i Liga šampiona ostala van domašaja. Čelsi je taj šampionat završio na šestom mestu, a između njih i rivalske četvorke uvukao se čak i Ipsvič Taun!

Odlazak Vijalija u takvim okolnostima nije iznenadio nikoga. Umesto njega priliku je dobio Italijan Klaudio Ranijeri, koji je dotadašnju karijeru proveo u svojoj zemlji i Španiji, a najveće uspehe ostvario je sa Fjorentinom i Valensijom. Ranijeri je bio poznat po opreznom stilu igre, pa je njegov angažman na Stamford Bridžu delovao neobično.

Pošto je prethodna sezona jasno ukazala na to da je ključni problem ekipe na sredini terena, u Čelsi su došli Frenk Lampard, Baudevejn Zenden, Emanuel Pti i Samuele dala Bona, kao i defanzivac Vilijam Galas. Ranijeri se suočio sa dosta neugodnom situacijom – dobio je dosta novca, ali i jasno naređenje: mesto u Ligi šampiona je obaveza. Posao mu je olakšan činjenicom da Engleska sada daje četiri ekipe za elitno takmičenje, a otežavajući faktor predstavljala je implozija tržišta.

Čelsi je bio jedan od mnogih klubova u Engleskoj koji su živeli na kredit. Najdrastičniji primer takvog sistema poslovanja predstavljao je Lids Junajted, koji je pozajmljeni novac ulagao u igrače. Čelsi se ponašao nešto mudrije, investirajući u rekonstrukciju stadiona, ali i Chelsea Village, kompleks apartmana direktno naslonjen na stadion sa one strane gde je nekada stajao legendarni The Shed. Bejtsova računica bila je jasna: Privlačenjem elitne publike omogućilo bi se drastično povećanje cena, što bi vratilo novac. Preduslov za ulazak u taj krug je da se klub bori za trofeje i takmiči sa najjačim rivalima. Dakle, Liga šampiona.

Ako je prethodne sezone šesto mesto za Čelsi bilo šokantni neuspeh, plasman na istu poziciju u maju 2002. godine bio je istinska katastrofa. Čelsi je ponovo pokazivao da ume da igra fudbal, ali je ponovio potpuno odsustvo konzistentnosti, iako je Džimi Flojd ponovo dao 23 gola, uključujući totalni spektakl na Old Trafordu u decembru (3:0). Ovog puta je umesto Ipsviča mesto u prvih pet preuzeo Njukasl.

Tako je u potpunosti propala ideja Kena Bejtsa da stvori vrhunsku ekipu tako što će učiniti fudbal modernim u visokom društvu prestonice Ujedinjenog kraljevstva. Pomenuti Lids već se zahuktao ka provaliji, iako je u obe sezone završio iznad Čelsija, jer mu četvrto i peto mesto takođe nisu donela Ligu šampiona. Ali, na kraće staze, dug Čelsija bio je još veći nego onaj koji je imao jorkširski klub. Dok je Lids dugovao 70-ak miliona funti, Čelsijevo zaduženje iznosilo je nešto preko 80 miliona.

Dobra stvar za Čelsi bili su znatno manji izdaci za plate (Lids je u jednom periodu bio svetski rekorder), kao i činjenica da sav kapital stvoren zajmom nije uložen u igrače, pa samim tim ni direktno zavisan od njihovih (ne)uspeha na terenu. Zahvaljujući tome klub će preživeti sledeću sezonu bez obaveze da panično rasprodaje igrače, što je bio teg koji je Lids povukao na dno.

U takvim okolnostima bilo je jasno da u leto 2002. neće biti velikih ulaganja, pa su nade polagane u Enrikea de Lukasa, koji je došao iz Espanjola da preuzme kontrolu nad veznim redom. Iako De Lukas nije ispunio očekivanja, Zola je u 37. godini maestralno vodio tim ka cilju, koji je ostvaren u poslednjem kolu. Pobedom nad direktnim konkurentom Liverpulom izboreno je četvrto mesto i povratak u Ligu šampiona.

Roman i novac stižu

Ipak, navijači konstantno protestuju protiv Kena Bejtsa, optužujući ga da je nepromišljenim poslovanjem (vidi: Chelsea Village) doveo klub na ivicu propasti. Čelsi se i dalje drži, mesto u LŠ daje im izglede u budućnosti, ali je primer Lidsa koji se raspada previše blizak. A onda, prvih dana jula 2003. dogodilo se nešto iz domena naučne fantastike: suludo bogati Rus pojavio se na Stamford Bridžu i rekao: „Kupujem“.

Za vreme potrebno da se ispiše jedan ček nestalo je sto miliona funti dugova Čelsija. Roman Abramovič platio je klub 60 miliona funti, a zatim se odmah bacio na kupovinu igrača. Odmah je uložena ogromna suma novca, da bi plavi dres obukli Dejmijen Daf, Džo Kol, Glen Džonson, Vejn Bridž, Klod Makelele i Žeremi Nđitap. Sada više nije bilo dileme da će Čelsi iz sezone u sezonu biti u vrhu i igrati Ligu šampiona. U toku sezone ekipi su se pridružili Aleksej Smertin i Skot Parker.

Ranijeri je u toj sezoni dokazao da nije u stanju da klubu donese željenu titulu, pa je vrlo brzo postalo jasno da za njega od leta neće biti mesta na Stamford Bridžu. Već otpisani Italijan ipak je uspeo da donese navijačima i upravi ogromnu radost pobedom nad tada nepobedivim Arsenalom u četvrtfinalu Lige šampiona. Prvo od tri polufinala u četiri godine izgubljeno je u duelima sa šokantno dobrim Monakom, pre nego što nova stranica u istoriji bude ispisana.

Žoze

Nijedan menadžer pre Žozea Murinja nije uspeo da u uzastopnim sezonama osvoji Kup UEFA i Ligu šampiona. Mnogo vremena je prošlo otkako je neko sa tako malim klubom, kakav je Porto, uspeo da razbije monopol velikih ekipa na najvredniji trofej evropskog fudbala. Abramovič zapravo i nije imao mnogo izbora – Portugalac je jednostavno morao da dođe na Stamford Bridž.

Iako su neki od prošlosezonskih transfera ispunili očekivanja, Murinjo je odmah krenuo u još jednu rekonstrukciju ekipe. Prvi potez smislio je i pre dolaska – sa sobom je iz Porta doveo dva igrača – Rikarda Karvalja i Paola Fereiru – plativši ih neverovatno mnogo. Iz Portugala je doveden i Tijago Mendeš (Benfika), a ni ostala pojačanja nisu stigla sa Ostrva, za razliku od prethodnog leta. Ključni transferi obavljeni su u Francuskoj – iz Rena je došao golman Peter Čeh, a iz Marseja napadač Didije Drogba. Konačni detalj bio je dovođenje Arjena Robena i Mateje Kežmana iz PSV Ajndhovena.

Dolazak Robena neraskidivo je povezan sa jednim drugim transferom, koji se dogodio pola godine ranije. Dotadašnji izvršni direktor Mančester Junajteda Piter Kenjon preselio se na Stamford Bridž. Simbolični prelazak iz starog u novi centar moći kontroverzan je i sâm po sebi, ali je imao i dodatni začin: Kenjon je sa sobom poveo i supertajnog skauta čiji identitet nije bio poznat nikome izvan rukovodstva Mančester Junajteda. To je objasnilo iznenadnu zainteresovanost Čelsija za niz igrača koje su Crveni đavoli godinama pratili i imali intenzivan kontakt sa njima (Džo Kol, Daf, Roben, kasnije Esjen i Mikel). Taj čin suprotan je etici, ali ne postoji pravni mehanizam koji bi ga sprečio, a Kenjon nije osećao tegobe – njega su navijači u Mančesteru mrzeli i dok je radio za klub (što je tema neke druge priče).

Novi Čelsi jednostavno je bio mnogo bolji od rivala. Tačno pola veka pošto je generacija iz 1955. osvojila do tada jedinu titulu, klub sa Stamford Bridža ponovo je postao šampion. Pre toga osvojen je i Karling kup, a u Ligi šampiona ponovo su stigli do polufinala, gde ih je zaustavio Liverpul. Dobru stranu tog nastupa u elitnom takmičenju predstavljao je trijumf u osmini finala nad Barselonom u dvomeču globalno opisanom kao „finale pre finala“. Liverpul će u više navrata naneti težak bol Žozeu i Romanu – najpre je finale u Istanbulu zasenilo meč Čelsija i Barse na Stamford Bridžu, sledeće sezone u LŠ „Crveni“ su ponovo sprečili „Plave“ da daju ijedan gol u dva meča, da bi ovog aprila konačno slomili i treći pokušaj londonskog kluba.

U leto 2005. nije bilo potrebe za mnogo korekcija. Tim je bio u naletu, pa su na Stamford Bridž stigli samo Asijer del Orno, Majkl Esjen i Šon Rajt-Filips. Baskijac je došao da zameni nezadovoljavajućeg Bridža na levom beku, druga dvojica su tu da bi pojačala opcije u omiljenoj Žozeovoj taktici 4-3-3, sa čvrstim trouglom u srcu terena i dva ofanzivna krila kao podrškom isturenom napadaču.

U Žozeovoj drugoj sezoni Čelsi je igrao gotovo savršeno, sve do februara, kada im se Barselona osvetila za izbacivanje iz Lige šampiona. Murinjo je već do tada stekao imidž čoveka koji je konstantno u svađi sa svetom, i kojem su uvek svi ostali krivi za eventualni neuspeh. U četiri meča sa Barsom Čelsi je zbirno odigrao 90 minuta sa igračem manje. U prethodnoj sezoni to su nadoknadili u revanšu, ali ovog puta nisu imali snage.

Titula je izborena prilično lako, ali je neuspeh protiv Barselone ostavio trajnu mrlju u odnosu Murinja sa čovekom koji daje novac. Roman želi evropsku titulu, i opravdanja ga ne zanimaju.

Čelsi 2006/2007

Usledio je veoma kontroverzan prelazni rok. Dovedene su dve svetske zvezde koje Murinjo po svemu sudeći nije želeo, niti su mu objektivno trebale u klubu. Karijera Andreja Ševčenka praktično je okončana dvostrukom odbranom Jeržija Dudeka u Istanbulu, a i forma Mihaela Balaka je u nezadrživoj silaznoj putanji. Ono što predstavlja dodatni problem je što su to dva skupo plaćena igrača (istina, Balak je došao bez obeštećenja, ali mu je plata ogromna), koja moraju da igraju, a to znači da će trpeti ili Murinjova omiljena taktika, ili ključni igrači (Drogba i Lampard), koji igraju na istim pozicijama kao i pridošlice.

Prodaja Dafa plus loša igra i mala minutaža Rajt-Filipsa dali su odgovor na to pitanje – Čelsi je u sezoni 2006/2007 igrao 4-4-2. Žrtva te taktike pre svih bio je Roben, jer četvorka na sredini predstavlja prilično uski romb u kojem nema mesta za krila (dodatni problem je bila duga povreda Džoa Kola). Balak je pomeren malo unazad i bočno u odnosu na poziciju iz Nemačke, a na tu promenu se tokom cele sezone nije navikao.

Još bitniji transfer dogodio se poslednjeg dana prelaznog roka, kada je pod velikim pritiskom (javnosti zbog ranijih pregovora sa Kolom, i samog Galasa, koji je insistirao da ode iz kluba) doveden Ešli Kol u zamenu za Vilijama Galasa. Na taj način izgubljen je polivalentni defanzivac, a doveden igrač koji može da nastupa samo kao levi bek. Dve godine su Žoze i Čelsi imali neverovatnu sreću sa povredama, ali im se to vratilo upravo u trenutku kada su oslabili svoje redove (Bulahruz, koji je doveden u januaru 2006, pokazao se potpuno nedostojnim mesta u velikom klubu).

Ni preostali transferi nisu bili najsrećniji. U Barselonu je pušten pouzdani Ejdur Gudjonsen, igrač kojeg bi na klupi voleo da ima verovatni svaki trener na planeti osim Murinja. Dovedeni su Salomon Kalu i Džon Obi Mikel (za ogromne svote novca), dva mlada afrička fudbalera sa mnogo talenta, ali bez ikakvog iskustva iz ozbiljnih fudbalskih liga.

Problemi su se ređali za Čelsi tokom cele sezone: počelo je teškom povredom Džoa Kola na pripremama, pridošlice se nikako nisu uklapale u engleski fudbal, starosedeoci su se mučili sa promenom sistema. Onda se dogodila drama u Redingu, kada su teške povrede doživela dva Čelsijeva golmana, a ubrzo zatim i povreda Džona Terija (uz konstantne probleme Ešlija Kola).

Kao i ranije tokom londonske karijere Murinjo se nije libio da rupe u timu popunjava igračima koji ne igraju na tim pozicijama, a ovi su posao obavljali samo zahvaljujući vrhunskom kvalitetu. Takva dužnost obično je čekala afričke igrače veznog reda: Žeremi je ranije pretvoren u desnog beka, a Esjen je ove sezone više igrao na raznim pozicijama u odbrani nego na svom mestu.

Uprkos svim problemima, slaboj formi ključnog igrača Lamparda tokom cele sezone i prilično lošoj igri u celini, Čelsi je, kako je i rečeno na početku teksta, ostvarivao dobre rezultate sve do aprila. Pre svega to mogu da zahvale Drogbi, koji je tokom problematične završnice 2006. (dok su odbrana i golmani bili van terena) sâm osvajao bodove za tim, kao i Esjenu, koji je na svakoj poziciji jednostavno blistao. Ogromnu ulogu svakako je imala i samouverenost, koju je igračima ulivao Murinjo.

Pred put na Enfild, oni nisu izgubili meč ni u jednom takmičenju puna tri i po meseca, još od kad su upravo na stadionu Liverpula poraženi u ligi. Remi sa Boltonom prethodnog vikenda izbio im je iz ruku kontrolu nad šampionatom, ali je nada i dalje postojala, posebno zbog odloženog meča sa Mančester Junajtedom.

Ali, skupe strane zvezde Ševčenko i Balak, koje su dovedene samo da bi svojim bogatim iskustvom u završnici velikih takmičenja pomogle timu da napravi završni korak u Ligi šampiona, nisu mogle da nastupe u ključnom meču sezone. Krah je morao da se desi, pre ili kasnije. Procenite sami koji od ta dva priloga opisuje polufinale Lige šampiona.

Šta sad?

Situacija koja očekuje Čelsi ovog leta je veoma neobična, a rasplet je u isto vreme lako i teško pogoditi. Lako je, jer je prilično jasno šta sledi u slučaju različitih mogućih Abramovičevih odluka. Teško, zato što je malo verovatno da i sâm Roman već sada zna šta će odlučiti.

Opcije su mu jednostavne: Može da nastavi pohod ka trofeju u Ligi šampiona, ili da se povuče. Ako se povuče, prodaće Čelsi, najverovatnije nekom bliskoistočnom investitoru (mada Amerikance ne treba isključivati, posebno ne sada). Ako ne, moraće da osmisli kako i sa kim želi dalje.

Opcija jedan je još uvek Murinjo. Portugalac je previše samouveren i samozaljubljen, da bi dozvolio sebi da odustane nezavršenog posla. Otud priče o ugovoru koji i dalje traje do 2010. godine. Murinjo najbolje poznaje ekipu, odlično poznaje rivale na domaćem terenu, a već je uspeo da stigne do cilja i u Ligi šampiona. Ali, da bi radio kako treba, Portugalac traži potpunu samostalnost u odlučivanju o fudbalu. Abramovič je, međutim, odrastao u Rusiji, povrh svega u sovjetsko doba, pa mu je koncept autonomnog delovanja totalno stran.

Zato postoji sasvim realna mogućnost da Murinjo bude pristojno isplaćen, pa da na njegovo mesto sedne novi stručnjak. Priče o dolasku Hidinka često se javljaju, ali je funkcija koju bi on obavljao još uvek neizvesna. Veoma mali broj stručnjaka može doći u obzir za preuzimanje Čelsijeve klupe, a baš kao Hidink, mnogi od njih (Hicfeld, Lipi) zbog godina verovatno nisu zainteresovani.

Zanimljivo bi bilo videti u Londonu Fabija Kapela, kojeg u Madridu ne cene dovoljno zbog taktike kojoj je sklon. Iz Španije bi mogao da dođe još jedan stručnjak – trener Sevilje Huande Ramos, ali mu uprkos nesumnjivom kvalitetu šanse znatno umanjuje insistiranje na autonomiji. Na osnovu rezultata ostvarenih sa Benfikom i PSV-om i bogatog igračkog iskustva zanimljiv bi mogao da bude i Ronald Kuman. Konačno, neku vrstu povratka na početak Bejtsove ere predstavljao bi angažman Roberta Mančinija, koji je u Sampdoriji igrao i sa Vijalijem i sa Gulitom.

Ukoliko bi Abramovič rešio da promeni Murinja, sledeće pitanje bi bilo: koliko vremena ima njegov naslednik? Dve sezone su svakako maksimum, ali je veoma moguće da Žozeov naslednik ne bi dobio ni toliko. Jer, Portugalčeva prva sezona na klupi donela je upadljivi napredak u odnosu na prethodni period, sa dva trofeja i prvom titulom posle 50 godina. Takav napredak u odnosu na današnji Čelsi je samo evropska titula.

Konačno, bilo da Murinjo ostane, ili da ekipu predvodi neko drugi, biće zanimljivo videti da li Abramovič za sledeću sezonu želi da finansira samo detaljne popravke tima, na pozicijama koje su se pokazale problematičnim, ili je spreman da još jednom uloži veliku svotu novca u svoju omiljenu igračku.

Čelsi, kratak pregled istorije

Piter Ozgud (1947-2006)

Fudbalski klub Čelsi nastao je u istoimenom kvartu na zapadnom kraju Londona 1905. godine (zanimljivo je da je stadion Stamford Bridž smešten na teritoriji opštine Fulam i Hamersmit, stotinak metara izvan opštine Kensington i Čelsi). Rođenje u najbogatijoj opštini Ujedinjenog kraljevstva odredilo je sudbinu kluba. Veliki broj pripadnika političke i društvene elite Londona i Engleske tradicionalno podržava klub (pomenimo samo bivšeg premijera Džona Mejdžora), a u dve epohe u kojima je odlaženje na fudbalske utakmice bilo moderno u visokom društvu (kasne 60-te i era Bejtsa i Abramoviča) tribine Stamford Bridža pomalo su podsećale (a tako je i dalje) na Stejpls centar kada igraju Lejkersi.

Na drugu stranu priče o Čelsiju ukazuje njihov tradicionalni nadimak – Victoria Lions (Viktorijini lavovi). Taj nadimak odlično ilustruje odanost navijača Čelsija idejama monarhije i Britanije, koja ih je učinila najvernijim navijačima engleske reprezentacije, ali i stubom unionizma i lojalizma na tlu Engleske (većina ostalih londonskih klubova ima snažno lokalni ili čak etnički karakter, dok su ekipe sa severozapada, pre svih Mančester Junajted i Liverpul, izrazito protiv monarhije). Otud i povezanost sa odgovarajućim grupama u Škotskoj i Severnoj Irskoj, koje čine navijači Glazgov Rendžersa i Linfilda iz Belfasta.

Počev od 60-ih godina XX veka, paralelno sa prvom modernom erom, na tribinama se pojavljuje organizovano navijanje, koje veoma brzo prerasta u huliganizam i nasilje. Ako su njihovi ljubimci na terenu retko bili u vrhu engleskog fudbala, čuveni Headhunters su u svojoj sferi života i sporta bili jedna od najistaknutijih grupa na britanskoj i evropskoj sceni tokom pune dve decenije. Nedostatak uzbuđenja iz evropskih klupskih takmičenja (jer je klub u njima retko učestvovao) nadoknađivali su putujući sa repezentacijom Engleske.

Fudbaleri Čelsija prvi put su priredili svojim navijačima pravu radost na proslavi pedesetogodišnjice postojanja – u sezoni 1954/55 oni su uspeli da osvoje titulu šampiona. Zanimljivo je da je upravo sledeće sezone počelo takmičenje u Kupu šampiona, a Čelsi je kao prvak Engleske trebalo da bude prvi predstavnik svoje zemlje (mada je u stvarnosti te godine u Kupu šampiona više klubova učestvovalo na osnovu pozivnica, nego na osnovu titula osvojenih prethodne sezone). Međutim FA je preporučila da engleski klubovi ne igraju evropska takmičenja, pa je Čelsi odustao, a slavu engleskog debitanta na kontinentu poneo je Vulverhempton.

Na sledeći trofej Čelsi je čekao 10 godina, pre osvajanja Liga kupa 1965. godine (3:2 i 0:0 sa Lesterom; u to vreme finale Liga kupa igralo se u dva meča). Ipak, to je i tada bilo drugorazredno takmičenje, pa je izuzetnu radost zapadnom Londonu doneo trijumf u FA kupu protiv tada najjače ekipe u Engleskoj – Lids Junajteda. Da bi došli do trofeja „Plavi“ su morali da odigraju dva meča, uz remi na Vembliju (2:2) i pobedu na Old Trafordu (2:1, oba meča završena posle produžetaka).

Sledeće godine oni su stigli do finala Kupa pobednika kupova na pirejskom stadionu Karaiskaki, gde ih je čekao madridski Real. Po tradiciji koju su izgradili, ponovo su morali da do trofeja dođu u dva meča. Posle 1:1 u prvom meču, pobedili 2:1 samo dva dana kasnije. U oba meča po gol je postigao najbolji igrač kluba u toj epohi – Piter Ozgud.

Godinu dana kasnije oni su izgubili u finalu Liga kupa od Stouk Sitija (1:2), posle čega Čelsi neće biti ni blizu osvajanja nekog trofeja sve do finala FA kupa sa početka naše priče. Premijer liga je u svakom slučaju najbolja era u istoriji Čelsija, jer su oni jedan od samo sedam klubova koji su igrali u svakoj od petnaest proteklih sezona, uz već 11 sezona među šest najboljih.