Kralj na tronu, Hrvati u finalu i južnoamerička sapunica

U Ligama petice titule osvajaju i dalje najjači i najbogatiji, Real je treći put zaredom klupski prvak Evrope i sveta, "Napoleon" je konačno osvojio Moskvu, a "pancerima" su uspeli da bace klipove pod točkove.

Ako uzbuđenja nije bilo dovoljno, jesen su obeležili početak Lige nacija, južnoamerička sapunica Kupa Libertadores i odlazak "posebnog" sa klupe Junajteda.

A FIFA i UEFA su pred sve nas bacili "bisere" o novim takmičenjima, kao i planovima o besmislenom proširenju broja učesnika na Mundijalu. Hoće tako da bude kada se od novca više ne vidi lopta.

Od januara do maja, svet se vrteo oko završetka nacionalnih šampionata i kontinentalnih klupskih takmičenja, nekako, kao da se sve zagrevalo za glavni događaj, Mundijal u Rusiji.

Čitavog proleća ka Moskvi su letele otrovne strelice sa zapada, pretnje bojkotom Mundijala, oštrenje otupelih političkih pera i pokušaji da se igre kojima tamo nije mesto, bace u fudbalsku arenu. Ali, ne samo da svi svi koji su pretili došli, već su imali i nezaboravnih mesec dana putujući kroz veliku rusku zemlju, sa jednog na drugi kraj. Bio je to bajkoviti Mundijal o kojem ćemo, kasnije, nešto više.

Globalno gledano, i sama igra se u 2018. menjala, nekako je opet evoluirala u tom smislu da su uspehe imali oni koji su bili najhrabriji, koji su negovali otvoren, napadački, tehnički besprekoran fudbal čija je glavna odlika brzina poteza i brzina misli. Lekcije su dobijali "bunkeraši", zaljubljenici u utopiju "katenaća". Nekako, težište se opet snažno pomerilo ka ideji totalnog fudbala.

Ipak, svetom fudbala i dalje dominira ogroman novac oko kojeg se sve vrti i koji i dalje produbljuje jaz između ultrabogatih i siromašnih klubova, dok su pojedini paragrafi UEFA o finansijskom fer-pleju i dalje mrtvo slovo na papiru, ali što naš narod kaže, važno je da se kotrlja...

Prolećna krunisanja u ligama "petice"

Photo by Laurence Griffiths/Getty Images

U ligama "petice", u maju, imali smo tri šampionske smene. U Španiji, Barselona je posle godinu dana pauze svrgnula sa trona Real, što joj je bila treća titula u poslednje četiri godine. Utaha Mesiju i drugovima u periodu dok je Real bio surovi evropski vladar, kao trostruki uzastopni osvajač Lige šampiona.

Francuska je samo godinu dana imala prilike da vidi kako je to kad PSŽ nije šampion. "Sveci" su u maju opet prigrabili ono što im pripada, peti put su bili najbolji u poslednjih šest godina. Kavani, Mbape, Nejmar, Di Marija, kao od šale tukli su sve redom od "Bretonje do Burgonje", valjda kako bi redovno overavali vizu na evropski pasoš u "krstaškom" pohodu koji im još jedino ne da mira, osvajanju Lige šampiona.

U Engleskoj, čini se da plavo ne izlazi iz mode. Smenjuju se samo nijanse, od senzacionalne "lisičije plavo" Lesterove, pre dve godine, pa prošlogodišnje "londonsko plave" (Čelsi), vratili smo se na "gingam stajl" ili svetlo plavo braće Galaher (frontmeni nekadašnjeg benda Oasis, velikih navijača Sitija, p.a.), jer se najbolji fudbalski rok opet svirao u Mančesteru, gde je Pep Gvardiola još jednom pokazao da mu kao kreatoru modernog fudbala, nema premca.

Dotle, Bajern je potvrdio da je Bavarski car (a i šire) šesti put uzastopno, dok Juventsov štit i dalje uspešno zadržava koplja koja stižu iz Rima (Roma) i sa juga Italije (Napoli). Tako da tamo baš i nije bilo toliko neizvesno i uzbudljivo, kao što bodovna razlika (četiri boda između Juvea i Napolija) možda pokazuje.

Atletiko, Bejl "kralj" Kijeva i košmar za Salaha i Karijusa

Photo by Shaun Botterill/Getty Images

U prvom velikom finalu, 16. maja u Lionu, Atletiko Madrid je osvojio trofej Lige Evrope. Tim Dijega Simeonea, lucidni dvostruki strelac Antoan Grizman, Dijego Godin, Koke, Saul, Košta, stvorili su crveno-beli pakao u kojem je izgoreo Marsej.

Dijego Simeone je tako kao gost, na francuskom tlu uzeo značajan pehar koji ga je ubedio da mu je i dalje mesto na "Vando Metropolitanu", ali o onom značajnijem UEFA peharu, odlučivalo se deset dana kasnije, na krajnjem istoku kontinenta, u Ukrajini.

Majska kijevska noć, sudar belih i crvenih, branioca trofeja Reala i izazivača Liverpula. Klubova koji su, do te večeri, u svojim vitrinama sakupili čak 17 "ušatih" pehara.

Neki će reći, Real je miljenik sreće (i UEFA), drugi da je Liverpulov put do finala bio lakši, ali kraljevskom klubu se ne može osporiti snaga, znanje i genijalnost, jer su na putu do poslednjeg stepenika eliminisali Pari Sen Žermen, Juventus i Bajern.

I u tom finalu bili su bolji. Da, Liverpul je bolje počeo, ali posle duela Serhija Ramosa i Mohameda Salaha, Egipćanin je izvukao deblji kraj. Zbog povrede je napustio teren, bio je to šok od kojeg se izabranici Jirgena Klopa do kraja meča nisu oporavili.

Garet Bejl je imao svoje veče, postigao je dva gola, samo zbog onih makazica sa penala vredelo je biti na stadionu. Sve ostalo ide na dušu grogiranog golmana Liverpula. Prvi gol poklonio je Benzemi, drugi put, posle šuta Bejla pokazao je da ne ume da "bere kruške", sve u svemu, potpisao je već tada svoj odlazak sa "Enfilda".

Šta ti bi, Zizu?

Photo by Gonzalo Arroyo Moreno/Getty Images

Madrid, prestonica evropskih trofeja 2018. Ali slavlje se u onom belom delu Madrida nije ni stišalo, kada je 31. maja usledilo "oproštajno ljubavno pismo" trenera Reala Zinedina Zidana:

"Tim mora da nastavi sa pobedama i neophodna mu je promena, drugačiji rad. Osećam da više nisam adekvatna osoba za ovaj tim, ne vidim da bi ova ekipa nastavila da pobeđuje sa mnom. Bilo je komplikovanih trenutaka tokom sezone, kada sam se pitao, šta dalje? Doneo sam ovu odluku zato što volim Real i predsednika Peresa kojem sam zahvalan na svemu. Real mi je dao sve, ostaću uz njega ceo život. Želeo sam da se ovo završi na lep način", poručio je Zizu.

I što bi se reklo, otišao je u noć. Stvorio je veliki tim, doveo ga do vrhunca, shvatio je da je došao do zida, da više nema kud i rešio da prekine sve to. Potez koji je podsetio na onaj Pepa Gvardiole, kada je napuštao Barselonu.

Od januara 2016. do maja 2018. Zizu je sa Realom osvojio devet trofeja, uključujući tri titule prvaka Evrope i titulu prvaka Španije. Ekipu je vodio na 149 utakmica i ostvario 104 pobede, 29 remija i samo 16 poraza.

Koliko je i taj potez poremetio stanje stvari na "Bernabeu" najbolje se vidi kada se pogleda trentno stanje na tabeli u Primeri i shvati da je Real u samo sedam meseci imao dva trenera. Prvo je propao eksperiment sa Đulenom Lopetegijem i konačno, sada imaju čoveka zaduženog za oporavak, Santjaga Solarija.

"From Russia, with love"

Photo by Matthias Hangst/Getty Images

I onda ono glavno. Znate, Rusija. Svetsko prvenstvo. Ludiloooo!

Španska sapnica sa Lopetegijem i njegovom smenom, spektakularno otvaranje, sjajan start domaćina. Ničega, što fudbal čini tako lepim i uzbudljivim nije manjkalo tih mesec dana od Kalinjingrada do Jekaterinburga, ili od Sankt Peterburga do Volgograda. Najskuplji Mundijal do sada, možda i najbolje organizovan.

Praznik fudbala, mesec dana kada planeta potpuno staje i sve misli, želje i nada bivaju usmerene na to da oni koji učestvuju, dođu do tog magičnog zlatnog pehara Svetskog kupa.

E sad, to kako su Nemci za četiri godine od Brazila do Moskve prešli sa zvanja "slavljenika" na "davljenika" i prvog senzacionalnog putnika kući, pitanje je za Joakima Leva i njegove igrače, koji su očigledno bili na kraju jednog velikog ciklusa i u smeni generacija.

Šansu su iskoristili neki drugi, Švedska, Rusija, Brazil i Urugvaj zaustavljeni su u četvrtfinalu. Englezi su bili nadomak sna o velikom finalu, izgubili su u polufinalu, kao i čudesni Belgijanci.

Hrvatska se, što preko penala, što preko produžetaka, progurala do finala igranog 15. jula, ali dalje nije mogla. Kišno moskovsko popodne bilo je naklonjeno naslednicima Napoleona, Francuzima.

Kao laka konjica, Mbape, Pogba, Grizman i drugovi, protutnjali su do velike pobede od 4:2. Dvadeset godina posle trofeja na njihovom tlu, eto, slavili su i u Rusiji.

Konačan utisak? Odličan. Turnir bez velikih navijačkih ludorija, sa odličnim vremenskim uslovima, fudbalom koji je pokazao da ide u dobrom smeru. I brojke, na kraju, impresivne, polovina čovečanstva pratila je mečeve iz Rusije. Malo li je?

Novi zemljotres, Ronaldo u Juventusu

Photo by Emilio Andreoli/Getty Images

Poslednji mundijalski utorak, 10. juli 2018. Svi relevantni mediji bruje o transferu leta, prelasku Kristijana Ronalda iz Reala u Juventus.

U Madridu, među navijačima Reala, neverica. Bivši prvi čovek kluba, Ramon Kalderon je izjavio da je to bila istorijska greška. U Torinu, delirijum. Čekao se samo i zvanično dolazak sjajnog Portugalca, kako bi se valjda i oni najnepoverljiviji uverili da to nije samo obična "transfer patka".

Šest dana kasnije, nekoliko hiljada navijača Stare dame, u ekstrazi. Na promoiciji 300 novinara, sevali s blicevi dok je Ronaldo, sa poznatim osmehom na licu, ponosno držao dres Juventusa.

Andrea Anjeli je iz kase Juvea izvukao 105 miliona evra za transfer, još 120 za četvorogodišnj platu Portugalca. Ali tog "CR7 dana" u Torinu, sve je bilo neverovatno, pa tako i podatak da je za samo 24 sata prodato dresova sa Ronaldovim imenom za 54 miliona evra!

Još jedna pobeda Kristijana, još jedan superpotez. Mogao je slobodno da krene u ispisivanje novih stranica u svojoj bogatoj istoriji. Navijači Juventusa znaju, došao je da im pomogne da posle dužeg vremena osvoje pehar Lige šampiona.

Liga nacija, ili drugim putem do vize za Evro

Photo by Matthias Hangst/Bongarts/Getty Images

Septembar je doneo početak novog UEFA takmičenja, Lige nacija. Krenulo je od Astane gde je Gruzija pobedila Kazahstan sa 2:0, a Gruzin Giorgi Čakvetadze postigao je prvi gol, i to kakav.

Onda su bivši i sadašnji prvaci sveta, Nemci i Francuzi odigrali bez golova, i novo takmičenje, koje je zamenilo dosadne prijateljske utakmice, dobilo je kakav takav smisao.

Od septembra do novembra, igralo se po Ligama, tačnije po grupama, dobili smo pobednike i gubitnike, one koji prelaze iz niže u višu podgrupu, ali čeka se leto i turnir koji će dati pobednika prvog izdanja.

Dotle, čekaćemo onu glavnu rutu za Evro, kvalifikacije koje počinju martu 2019.

Da li je moralo ovako? Nije. UEFA je prezadovoljna, klubovi i dalje nisu. Jirgen Klop je izjavio da od Lige nacija nema besmislenijeg takmičenja.

"Da li želite operu svako veče ili na svaka dva meseca? Volim velika takmičenja, ali u nekom trenutku treba postaviti granice. Liga Nacija je kao ideja dobar projekat, ali za drugi sport, ne za fudbal, jer tu nema prostora za tako nešto. Neko mora malo da misli i na igrače, ali ovo što govorim je kao da se obraćam aparatu za kafu. Nikoga ne interesuje", rekao je Klop.

Nije Klop tada možda čuo još sve, jer glavni kuvari iz FIFA i UEFA ne nameravaju da se zaustave. Bitan je novac, pa se tako planira povećanje broja timova na Mundijalu na 48. I još jedna Liga Evrope, njena verzija 2. Sve pod izgovorom boljitka za fudbal i davanja šanse onim siromašnijim i slabijim.

I da, Nemačka je iz Lige A, ispala u Ligu B. Panceri polako gube tlo pod nogama.

Južnoamerička sapunica u verziji Rivera i Boke

Photo by Matthias Hangst/Getty Images

Pred kraj godine, tačnije krajem novembra i početkom decembra gledali smo neverovatnu argentinsku sapunicu, između River Plejta i Boke Juniors, čija je poslednja epizoda u finalu Kupa Libertadores, spletom okolnosti, završila u Madridu. Dobro da se uopšte i završila!

Kada imate slučaj da jedan navijač zapali kuću drugoga zbog fudbala, te da dete prodaje igračke preko interneta kako bi sakpilo novac za kartu, znate kakve su strasti u pitanju.

Onda spektakl na Bombonjeri, prvo odložen zbog kiše, pa konačno odigran i završen rezultatom 2:2. Revanš na "Monumentalu" kojeg nema, jer je ludilo pobedilo.

Autobus sa igračima Boke, prolazivši kroz špalir navijača Rivera je kamenovan, bilo je i suzavca. Kapiten Boke Juniors Perez krvave glave je završio u bolnici, ali neko traži da se meč ipak igra?!

Gosti to odbijaju, traže da se meč reši za zelenim stolom, upleli su se čelnici KONMEBOL, FIFA, konačno, meč se ne odigrava u Buenos Ajresu, već u Madridu, 8. decembra. Maradona iz Meksika negoduje. Ljute se mnogi, bogati putuju za Španiju, sirotinja ostaje kod kuće. I slavi River sa 3:1, ne bez ludila, ne bez drame, sa dva igrača više na terenu. A na 2:1 ih je u spasla stativa.

Južna Amerika. Kažu da se tamo i dalje igra fudbal. Tačnije, živi se za fudbal.

Hrvat je najbolji na svetu

Photo by Denis Doyle/Getty Images

Real je pred kraj godine opet bio najbolji na Svetskom klupskom kupu, igranom u Abu Dabiju. U final protiv Al Aina 4:1, a jedan od golova postigao je i Luka Modrić.

Oko reprezentativca Hrvatske dosta toga se vrtelo u 2018. Konačno, kao osvajač Lige šampiona i finalista Mundijala sa Hrvatskom, te kao MVP turnira, dobio je još dve velike nagrade, FIFA za igrača godine i konačno od strane renomiranog magazina "Frans fudbal", priznanje "Zlatna lopta".

Luka je prekinuo decenijski "duopol" Kristijana Ronalda i Lea Mesija. Konačno je neko drugi dobio nagradu. Druga je stvar kakvi su kriterijmi i šta se uzima u obzir, jer s se oni koji dele priznanja ogrešili ranije o neke druge.

Modrić je po mnogo čemu, zaslužio priznanje. Ali mnogi i dalje ne shvataju da "Zlatna lopta" nije nužno nagrada za najboljeg igrača sveta, već onog u tekućoj godini. Uostalom, ukusi su različiti.

Odlazak "Posebnog" za kraj

Photo by Clive Brunskill/Getty Images

Izgubite veliki derbi, krenete u kancelariju izvršnog direktora uvereni da ćete dobiti budžet za zimska pojačanja, a izađete sa uručenim otkazom.

Da, eto, došao je i taj momenat da 18. decembra Žozeu Murinju budu pokazana vrata na "Old Trafordu". A to je najavljivano još od sredine leta, kada je došao u sukob sa Edom Vudvordom.

Legendarni mađarski trener Bela Gutman imao je običaj da kaže da je "treća sezona fatalna za menadžera". U slučaju Žozea Murinja, to se graniči sa prokletstvom.

Čelsi, Real Madrid, opet Čelsi, pa Mančester junajted. Slučajno? Ne bi se reklo. Jer dok se fudbalski svet oko njega menjao, Žoze je ostao začauren u ljusci od oraha, u svojoj egoističnoj verziji sveta u kojem je on neprikosnoveni znalac i diktator, koji nikada ni za šta nije kriv. Samo novinari, igrači, čelnici klba, navijači, bolničarke koje utrčavaju na teren da pomažu njegovim igračima, ko sve ne...

Zato su u Mančesteru rešili da pred Božić, navijačima uruče neočekivani poklon. Umesto Murinja, doneli su sve ono što je suprotno njegovom "dartvejderovskom" nastupu. Osmeh, vredrinu, pozitivizam, drskost, hazard, sve to oličeno u liku Olea Gunara Solskjera. Fergusonovog učenika.

Baš kao što kaže onaj čuveni hit iz 80-tih norveškog trija "A-ha", "Sunce uvek sija na televiziji". Videli su na Teatru snova da u komšiluku, na "Enfildu" uspeva sve uz osmehe i pozitivizam Jirgena Klopa. Taman da bar malo uteše navijače a sebi daju vremena da se presaberu. Jer i tamo, kao i za sve nas, stižu praznici...