Dobar recept ne treba menjati

Gost: Milutin Petrović

Milutin Petrović je reditelj koji živi i radi u Beogradu. Početkom 1980. na Televiziji Beograd je režirao filmove, serije i emisije iz kulture. Režirao je i pozorišnu predstavu “Trinidad” a kultni status imala je i njegova rok grupa "Heroji". Radio je spotove za mnoge rok grupe a tokom devedesetih godina napravio je više desetina reklamnih kampanja. Prvi dugometražni film "Zemlja istine, ljubavi, i slobode" snimio je 2000. godine sa skromnim sredstvima i van institucija sistema. Film je na festivalu u Majnhajmu dobio nagradu “Fasbinder”. Na 32. FESTu Milutin Petrović je zamenik predsednika Saveta.

B92: Kada si počeo da ideš na FEST i koliko je on uticao na tebe?

Milutin Petrović: Pa ja sam se uključio na FEST kad sam krenuo sam da izlazim u grad, a to je u mojoj generaciji bilo dosta kasno, tek negde sa 16, 17 godina. U mom slučaju to je bilo tamo negde 1976, '77, '78. godine, a ono što najviše pamtim to je 1980, '81, '82. To su bili FEST-ovi na kojima sam gledao po sedam, osam filmova dnevno. To je tada bio jedini festival. Nije bilo Festivala autorskog filma, to je bio jedini trenutak kada si mogao da vidiš sve filmove (mada je tada i bioskopski repertoar bio mnogo bolji) tako da si u bioskopu mnogo toga mogao da naučiš i pametnijih stvari da vidiš nego danas. Ali FEST je bio i to ludilo kad juriš sa projekcije na projekciju, to je bila generacija 'Novog Holivuda'. Znači, Hil, Karpenter, Ćimino, onda svi mogući prateći programi, tako da sam se ja gledajući filmove na FEST-u i napalio na to da budem režiser.

B92: Kako si nabavljao karte?

Milutin Petrović: Uvek je bila neka šema. Ja se baš nešto ne sećam kako kupujem karte, ali se sećam svih mogućih varijanti - na sporedni ulaz Doma Sindikata, pa u drugu salu, u WC, pa onda pravljenje lažnih propusnica, fotokopiranje. Jedan od najboljih osećaja studiranja režije na FDU u to vreme je bio [to si mogao da gledaš džabe filmove. Tada su na FDU po ceo dan bili filmovi.

B92: A kako se sada osećaš kao član Saveta FEST-a?

Milutin Petrović: Pomalo čudno, zato što sam ja uvek voleo da idem na FEST, da gledam filmove ali i da imam tu divnu mogućnost da mogu da ga pljujem, da mogu da gledam filmove i da se onda, kao, zgražavam koliko su ga glupo napravili.

B92: FEST postoji dugo i od samog početak nije menjao koncepciju. Gde je neko njegovo mesto danas i koji je neki smer u kome bi on, možda, mogao da se razvija?

Milutin Petrović: Ovo je 32. FEST, a 34-a godina kako postoji. Tokom 1990. godina, tokom dve najgore godine, nije bilo FEST-a. To je jedan od starijih festivala na svetu. U međuvremenu, odkad je FEST nastao, krenuli sudrugi festivali i sada je to potpuna poplava festivala. Do pre par godina ih je bilo četiri stotine i nešto, a sad ih ima hiljadu. Više nije problem u parama, nego na nivou ideje, teško je da smisliš čime bi tvoj festival mogao da se istakne. FEST, kada je počeo, on je bio kompatibilan sa pozicijom Jugoslavije. Znači, Jugoslavija je bila 50/50 zemlja između Istoka i Zapada, ta neka «free – shop» špijunska varijanta, tako da smo mi, ipak, kao ta istočna zemlja a otvorena prema zapadu, imali priliku da napravimo festival gde će ljudi da se upoznaju sa novim stremljenjima svetske kulturne baštine. Tako se FEST postavio kao festival festivala, znači ideja je bila da se jednom u toku godine prikaže pedesetak, sto filmova gde ti dobiješ pregled svega onoga što se dešava u svetu. Takva koncepcija, nešto što je blisko više reviji nego festivalu, je nešto što je sada pomalo luzerska situacija. Znači to nije situacija koja se mnogo ceni, to ne cene ni oni koji šalju filmove, ni autori, zato što je ovo malo tržište a i festival festivala... nikakva nagrada se tu ne može dobiti i samim tim to nije više ekskluzivna situacija. Nijedan od tih filmova se ne prikazuje prvo na FEST-u, međutim ta pozicija je tradicionalna i ja je u tom smislu ne bih menjao nikada, prosto šta me briga šta se dešava okolo. Ako nešto postoji 32 godine i ima dobar recept i npr. ono čime FEST može da se hvali, a to je količina publike, malo je festivala na svetu koji ima tu količinu prodatih karata. Ono što je FEST izgubio u međuvremenu, a što bi trebao nekako da nadoknadi, je to da je FEST za bližu okolinu bio najveći festival, najveći filmski događaj kakav god on bio. U međuvremenu su tu poziciju ukrali Motovun, Sarajevo, pomalo Palić i to je nekako neka stvar koja je neprirodna, kao što je neprirodno da manji gradovi imaju veće događaje. Tako da bi tu Beograd i FEST trebalo da se u budućnosti izbore, prosto da vrate taj sjaj i centralnost filmske situacije. To bi recimo moglo da pomogne i domaćoj kinematografiji, u kontaktima naših ljudi sa raznim direktorima festivala, direktorima fondova i svih tih gluposti koje danas vladaju svetom, tako da je to nešto čime FEST treba da se bavi, nekim mogućim pratećim programima. Ja lično, da me neko pita, mislim da bih ostavio... mislim da stvari koje postoje 32 godine, ne treba menjati. Ako neko ima neku pametniju ideju, neka smisli nešto drugo.

B92: Veoma je ozbiljna stvar kada je FEST u pitanju, kako otkriti među tim mnoštvom novih i nepoznatih filmova, one prave koji ne smeju da se propuste?

Milutin Petrović: To je jedan vrlo ozbiljan deo FEST-a, a inače i svakog festivala. Ja sam išao i na druge festivale i ti sati provedeni tako što raširiš taj program i onda krećeš da vučeš prstom, pa onda da u raznim bojama zaokružuješ, pa šta ti je prvi pik, pa drugi pik, pa onda kažeš 'čekaj, čekaj, ko je sad ovaj'... recimo kad se neko zove Žak Doajon, onda ne znaš da li je on zaista poznat ili mu tako zvuči prezime, pa onda www.imdb.com, pa onda upoređuješ... Moram da ti kažem, ja pred svaki FEST, pitam nekog od svojih prijatelja, kao što su Saša Radojević ili Dinko Tucaković, u skorije vreme i Dimitrije Vojinov. Mislim svako ima nekog svog Gorana Terzića, prosto nekog uvek poznaješ koga malo ugnjaviš i on ti nešto kaže. Ja njih ugnjavim tako što ih pitam, oni to sve znaju. Ove godine sam pitao kao i obično Sašu Radojevića, i on mi je preporučio jednu stvar iza koje i ja mogu da stojim, a to je «ciklus staraca na ovom festivalu». Znači ove godine imamo Šabrola, Romera, Oliveiru, Bertolučija, pa ako u te starije ljude uvrstimo i Vendersa, onda je to neki ciklus koji bih ja pogledao. Ja uvek mislim da je zgodno pogledati Šabrola, pošto je to škola filma, jedina koja još danas funkcioniše, to kako taj čovek radi, a usput, ja se uvek na svakom festivalu nadam nekom iznenađenju tipa kao što je neki korejski film ili neki čudni ruski film, nešto što ne očekuješ.