Vedra narav – zdrava krv

Stupio sam na pust peron ispred stanične zgrade koja je dopola bila sakrivena skelama. Voz je otkloparao svom sledećem cilju. Dan je bio sunčan i neobično topao za ovo doba godine. Zašao sam uskim prolazom na drugu stranu zgrade. Visoko na njenom reprezentativnom pročelju mogle su se pročitati dve poslovice koje svedoče da je dolina reke Ar deo veseljačkog Porajnja. Na levoj strani kamene neogotičke građevine iz 1880. čitam reči ispisane nemačkom varijantom gotice: Vedra narav – zdrava krv. A na desnom krilu zgrade: Samo veselo – i pomaže Bog. To se na nemačkom čak i rimuje.

Došao sam ovamo kao i pokolenja putnika pre mene – po odmor i zdravlje.

Bez mineralnog penušanja

Već sutradan šetam Banjskim parkom, odnosno, onim što je od njega ostalo. Mada je od katastrofalne poplave 14. jula 2021. prošlo skoro pet godina, park je još uvek gradilište. Nekadašnje srce varoši izgleda kao tek zašivena, ogromna rana. Veliki izvor u parku je preživeo poplavu, ali cevi koje su ga snabdevale potpuno su uništene. Vek i po je ovde penušala mineralna voda. Sada je nema.

Radi se na tome da se u varoš vrati lekoviti krvotok.

dw.com/D.D.

Zamišljam gospodu sa polucilindrima iz nekog sasvim drugačijeg vremena kako u šetnji kraj reke raspravljaju o svetskoj politici i pozdravljaju dame snabdevene šeširićima i raskošnim suknjama.

Kako je Bad Neojenar postao to što jeste?

Prvo naselje je nastalo nadomak nekadašnjeg zamka, kojem se gubi trag u vekovima smutnje. Oko utvrđenja su potom nikla tri sela na obali. Ar teče na istok, prema Rajni. Vadenhajm se smestio na severnoj obali. Dobio je ime po gazdinstvu porodice Vada. Na toj obali sam i ja smešten. Nekadašnje selo, spomenuto još 922. u jednoj kraljevskoj povelji, sada postoji tek u imenu ulice u centru varoši.

Vadenhajm i susedno selo Hemesen, ali i Bojl na drugoj obali,  živeli su svojim pospanim životima sve do Bečkog kongresa 1815. Tada su pripali Pruskoj i okupljeni su u jednu administrativnu jedinicu.

Ali ključni događaj koji je oblikovao budućnost naselja odigraće se skoro četiri decenije kasnije.

Blagoslov Apolinarija Ravenskog

Vinar Georg Krojcberg je bio ljut. Njegov vinograd nije rađao kao drugi u blagorodnoj dolini Ara. Hteo je da zna zašto. Platio je geološku proveru. Bušotina je 15 metara ispod zemlje pronašla uzrok. Mineralna voda prožeta ugljen-dioksidom nije prijala čokotima. Može se reći da je tom bušotinom stvoren temelj na kojem do danas stoji Bad Nojenar. Krojcberg je shvatio da će posao sa vodom višestruko nadmašiti onaj sa vinom. Nazvao je izvor Apolinaris – po svetitelju Apolinariju Ravenskom, čije relikvije se čuvaju u obližnjem Remagenu na Rajni. Hodočasnici su noćivali u blizini mesta gde je pronađen izvor, tu je postojala i kapelica. Stoga je bilo sasvim logično da se izvor i voda nazovu po ovom Petrovom učeniku i ravenskom biskupu koji je nepun vek posle Hrista stradao zbog svoje vere.

dw.com/D.D.

I ja sam se uputio ovom izvoru koji je na pola sata hoda od varoši. Sećam se da sam devedesetih, kada sam došao u Nemačku, ponekad kupovao ovu vodu u samoposluzi. Ali samo kao pratnju dobrom vinu. Bila je skuplja od konkurencije. Mercedes u svetu mineralnih voda.

Tako je bilo do 2006. Onda je američki koncern Koka-kola kupio Apolinaris. Najpre je sve išlo kao po loju. Teretni vozovi su iz varoši danonoćno razvozili pune staklene boce, a vraćali prazne. Ali vremena su se promenila. Drugi su imali bolji marketing i veštiji menadžment. Godine 2021. obustavljena je normalna prodaja u samoposlugama. Ostala je ekskluzivna linija za gastronomiju. Još uvek ova marka važi kao gospodska voda.

Imidž plemenitog napitka ova mineralna voda može da zahvali razvoju mesta u kojem je pronađena. Nekoliko godina posle otkrića prvog izvora, nešto nizvodno, u delu varoši koji se po selu iz kojeg je ponikao zvao Bojl, pronađena su još dva. Oba su imala toplu, ispostaviće se i lekovitu vodu.  

Otvaranju banjskog lečilišta i izvora prisustvovala je najpre supruga pruskog monarha Fridriha I, Avgusta, ali i njena snaha, ćerka britanske kraljice Viktorije, po kojoj je viktorijanska era dobila ime. I ćerka se zvala Viktorija – a za okruženje je bila Viki. Docnije će biti poznata kao majka poslednjeg nemačkog cara. U čast gostiju plave krvi Avgustin i Viktorijin izvor dobili su svoje ime. Sve to je od šezdesetih godina 19. veka pretvorilo varoš u omiljeno izletište i lečilište nemačke i evropske elite.

O svemu ovome razmišljam uz ručak u jednoj od glavnih ulica varoši. Pešačka zona unaokolo je puna sveta. Ljude je izmamilo prolećno sunce. Toplije je nego inače u ovo vreme, pa sedim napolju. Društvo mi pravi Apolinarije Ravenski u obliku flašice na stolu. Mehurići u čaši potiču iz vulkanske utrobe okolnih brda. Tamo gde su nekada bili vulkani, zaključujem, zemlja daje najbolje grožđe i najbolju vodu. Kao na Siciliji. Ili ovde na obodu Ajfelskog gorja.

dw.com/D.D.

Noć kada je podivljao Ar

Pametni prvaci su 1875. zatražili da se delovi varoši, koji su, iako već spojeni mostovima, uporno zadržavali svoja istorijska imena, nazovu krovnim imenom Bad Nojenar. To je bio dobar potez. Ovamo je dolazilo sve više gospode iz Kelna, Bona, Trira, kako bi našli leka bolnim zglobovima i umornim dušama. Ili da bi se nadisali vazduha uz čašu dobrog vina iz okolnih vinograda. Siguran znak da je varoš dobila na značaju jeste postojanje jevrejske zajednice. Sinagoga je podignuta 1901. Uništili su je u vreme nacizma. Danas samo jedna spomen-ploča podseća na nju.

Šetalište pored reke upoznao sam dobro. Nedeljama sam jutrom hodao do sledećeg mosta i onda se vraćao drugom obalom. Na toj drugoj obali se nalazi Betovenova kuća.

Reč je o imanju lokalnih visokih činovnika porodice Štokhauzen. Voleli su muziku. Ludvig van Betoven je prvi put 1786. tu bio gost, već sa 16 godina. Lokalne hronike beleže da je mladi genije davao časove klavira domaćinovoj deci.

Danas kuća pripada obližnjem hotelu Firstenhof, ali je soba u kojoj je leti boravio Betoven otvorena za posetioce.

Svakodnevno sam prolazio kraj ove građevine stare dva i po veka. Potom bih kroz park izbijao na obalu reke. Ostaci železnog mosta, iskrivljeni kao da su od papira, podsećali su me na moć bujice koja je celu dolinu, pa i ovu varoš, pogodila 14. jula 2021.

Olujna depresija koju su meteorolozi nazvali Bernd, donela je u samo jednom danu više padavina nego prosečno u celom mesecu julu od 1991. Tok popodneva i te noći Ar je odneo 134 ljudska života. 17 hiljada ljudi je ostalo bez imovine. Skoro 9000 zgrada i kuća je razoreno. Vinarije, zanatske radionice, hoteli, pansioni, radnje, 17 škola, 10 vrtića, pet bolnica teško su oštećeni. Od 112 mostova u dolini 77 su uništeni ili oštećeni. Dvadesetak kilometara pruge onesposobljeno. Putevi. Tuneli.

Ovde, gde sedim posmatrajući živopisnu reku, voda je bila nekoliko metara iznad klupe.

Osluškujem Ar. Na nekoliko mesta njegovi slapovi odaju da je reč o ćudljivoj planinskoj reci koja se samo pritajila. Voda je ravnodušna prema životima koje je uništila. Da li će je ovi ljudi ikada više doživeti kao lepu?

Vremenski ekstremi kao deo klimatskih promena, ne dešavaju se nekome drugom. Dešavaju se svima nama.

Varoš se oporavlja

Ipak, renovirane klinike se otvaraju, škole ponovo grade. Sudeći po šetalištu kraj reke i turisti su opet tu. I neogotička crkva s početka 20. veka, koju svi zovu Crkva krunice potpuno je obnovljena. Mada je sleganje terena posle poplave ugrozio građevinu, ona je sada stabilna. Kada bih odlazio u šetnju vinogradima, sa brežuljaka načičkanih čokotima pogledom sam tražio njen zvonik, visok 60 metara, kako bih procenio da li sam otišao predaleko i treba li da se vratim.

Na neki način postalo mi je drago ovo mesto puno ožiljaka, ali neizlečivo porajnjski optimistično.

Ljudi vas ovde pozdravljaju kada vas sretnu u vinogradima. Objašnjavaju vam gde je uspon manji i gde su restorančići sa najboljim pogledom na dolinu. Ne čekaju da ih oslovite, već progovaraju u vedrom tonu kao da ste stari znanci.

Ali u toj familijarnosti krije se i nemački perfekcionizam. Uvek će biti spremni da vam daju dobar savet i kada to ne tražite.

Sve te osobine su izlivene u dva lika pred Starom većnicom.

Jedna figura drži cigaru, stavivši drugu ruku iza uva, očekujući očigledno neku novost. To je Hendreh. A Jezef, frak i cilindar, sa novinama i kišobranom, samo što ne progovori: "Šta ima novo?".

Lokalna mašta je pre više od jednog veka stvorila ove dve figure, koje propituju gradsku upravu i podrugljivo komentarišu ljudske slabosti u ambicioznoj ali malenoj banjskoj varoši. Lokalno udruženje građana je 1999. uspelo da privoli gradsku upravu da dozvoli podizanje spomenika imaginarnim kritičarima svih dosadašnjih gradskih uprava.

Pored njih dvojice sam prošao kada sam napuštao varoš. Pozdrav, večni momci, pomislio sam. Kao da sam iza sebe na teškom lokalnom dijalektu čuo odgovor: Budi dobar, mladiću.

Pre nego što sam se ukrcao na voz – dan je bio lep kao i onaj kada sam došao – bacio sam pogled na pročelje stanične zgrade. "Samo veselo – i pomaže Bog".

To mi je ponovo izmamilo osmeh.